Sava Babić
Panonija hladna III.
I opet je pošao kao i toliko puta ranije tokom života, uvek je naknadno mogao da ustanovi koliko je vezan za knjigu i za druge ljude, za njihova iskustva. Sve je badava, gleda on oko sebe i misli da vidi, kao i uvek ide otvorenih očiju i zaineteresovan i za ljude i za svet oko sebe, a naknadno ipak vidi da nije tako, da je gotovo slep. Lepota i dobrota koju vidimo, zaključivao je, samo je naivni snimak stanja, sagledana je površina bilo lica čoveka, bilo beskrajnosti nebeskog svoda, bilo pejsaža u kojem se našao. I, evo, opet se ponavlja, ko zna po koji put. Sada se ipak seća samo jezera pored kojih je šetao i divio im se, sve misliće da ih vidi. Godinama je letovao na Ohridu, voleo i divio se manastirima uz njega, kao i samoj vodi koja mu je bila milija i prijatnija od slanog mora. Jezero je bilo njegovo. A tek kada je pročitao knjigu Siniše Stankovića Ohrid i njegov živiu svet , shvatio je da jezero do tog trenutka nije ni video. Nije reč samo o nauci i poptovanju koje je imao za nju. Dubina poniranja, a ne površno divljenje vidljivom svetu, ma koliko da ga vilimo. Pa onda isto na Balatonu, ponovilo se a da je toga postao svestan tek naknadno. Balaton, Balaton, vidi se, gotovo se obuhvata pogledom, boja se menja tokom dana, talasi su uvek drugojačili. Ali tek kada je pročitao monografiju velikog geografa, a isto tolikog pisca, Čolnokija Balaton, video je da do tada ništa nije ni video ni sam saznao.
I, evo opet, divi se s grede ogromnom pogledu nizije onako kako se vidi ispred „Kraljice voća“, onako na suncu uz ljeskanje vode koja pogde-gde proviri. Valja zastati i zijati u tu ravnicu za koju se može naslutiti da je i neko veliko, močvarno plavište. Ali tek u etno-selu, gde je zastao, čuje da se zapravo nalazi na obali Tise, iako se reka ne vidi, ovo je njeno negdašnje korito, zapravo plavište. A tu je, kažu i jezero. Kakvo jezero? Pa nema ga! Ima, ima. Čak ima i ime Čeč-to. Negda ga je videlo ljudsko oko, znaju to istraživači. Opet nije video, nego saznao tek iz pripomoć drugih.
Vetar šiba, kao da će sneg, ali je i to tek kasnije primetio, bilo mu je već hladno, morao je da se pokrene i tako zgreje.
Pas koji je krenuo za njim već se negde beše izgubio obuzet svojim instinktima. Opet je ostao sasvim sam, ali je osećao da su s njim svi oni ljudi koji su negda ovde živeli, ostavili bilo kakav trag. Trebalo bi o tome da priča s nekim, na ženu ni ne pomišlja, možda, jedom, kćeri Ibolji. Ko zna? Možda, kada odraste i kada joj ne budu dosadne takve priče.