Makropolje 12, Gore u Obertauernu 5.

Arpad Nađ Abonji
Sofi, Karl, Ula i ja

< Oto Horvat: Očekivane posledice |

Ali otrčao sam predaleko, daleko je još Njujork. Za sada smo u zamrloj trpezariji hotela Schütz, a vreme zastaje, kao u zamrznutom filmskom kadru. Sofi, Karl, Ula i ja nepomično stojimo tokom dugih minuta, kao da samo čekamo na prasak startnog pištolja svršetka kako bi mogli da počnemo naš bezumni galop ka tragikomičnom raspletu naših isprepletenih sudbina.

Dok je naša sudbina nehajno čekala na nas u skloništu iza ruba šume, Sofi i Karl su zauzeli njihove sobe, a ja sam naručio još jedno piće.

Kako su se prolepšali, rekla je moja žena. Premišljajući se mešala je svojom slamkom čokoladni napitak koji se lagano hladio.

Naslutio sam zamku, te tako nisam odgovarao, samo sam protresao moju čašu i otpio jedan gutljaj.

Postoje oni na kojima se protok vremena ne vidi, nastavila je moja žena, bacivši na mene jedan brzi pogled.

Čovek se za dve godine ne menja mnogo, rekao sam na kraju.

Postoje i takvi koji se za nekoliko minuta neizmerno mnogo menjaju, pogledala je na mene značajno.

Moja supruga nije bila slepa i zaista, mogla je imati pravo, budući da sam zapravo pred sobom dok sam je posmatrao sedeći na p o lovini stražnjice u barskoj stolici video Sofi, njenu do ramena dopiruću, ravnu, svetlokestenjastu, zamalo plavu kosu i tamno oko u kojem – sada mi se to tako dopadalo – iznova vidim sebe kako nezadrživo padam i u kojem na kraju beznadežno tonem. Zboga toga sam radije blenuo u praznu salu, u bele sveće po stolovima, a na koncu u male vaze pune veštačkog cveća.

No ne samo da moja žena nije bila slepa, i ja sam, naime, smesta primetio Karlovo gotovo snishodljivo ponašanje, onaj lukavi mali osmeh u uglu njegovih jedva razvučenih usta, koji ga je toliko karakterisao. Tokom par minuta u uhu mi je odzvanjao njegov dubok, hrapav glas: „Nuto, kakva nimfa u jednom ovako zapuštenom mestu!” Nakon dve godine, č ini se to nedužnom, prijateljskom rečenicom, ukoliko čovek ne poznaje Karla i ukoliko nije čuo negdašnju dobro usmerenu izjavu moje supruge...

No nisam mogao dugo da se premišljam, pošto se iz pravca stepeništa ubrzo zaorio smeh, a potom su iskrsli Karl i Sofi, veselo, i zaista podmlađeno.

Kakav je sad to ovde čemer, ta valjda se ne spremate za pogreb?, riknuo je Karl i zasmejao se.

Kako da ne, sahranjuju svoje dobro raspoloženje, zar ne vidiš? Izgleda da smo predugo bili gore, rekla je Sofi, zasmejavši se takođe.

Nonono, oglasio se Karl koraknuvši do mene i potapšavši mi obraz. Smesta ću ja razveseliti društvo! Piće za sve!, okrenuo se ka konobaru koji je venuo za pultom.

Ja neću ništa, a i ti si po meni već dovoljno pio, rekla je moja žena, no ja na nju nisam ni obratio pažnju. Mahnuo sam Karlu da može da dođe novi dupli martini.

Ne možemo smesta izjuriti na skijašku stazu, rekao je Karl, još ćemo se zakačiti za prvo drvo!

Sofi se iznova nasmejala. Bilo je nedvojbeno da su u dobrom raspoloženju. Video sam da su se presvukli: Karl je bio u tamnoplavim skijaškim pantalonama i žutoj polo-košulji, a na Sofi su se napinjale živahno crvene skijaške pantalone, dok je na sebe navukla tamnoplavi sveter. Žutu boju nikada nisam voleo, te me je ona i sada ispunila nemirom. Zbog toga sam se radije fiksirao na pantalone Sofi, ni sam ne znam zašto, no nekako mi se činilo kao da ona u krvlju natopljenim pantalonama polagano seda na barsku stolicu, pa mi je za trenutak njeno lice izgledalo zagasito plavim, a njene usne pak gotovo belim.

Možda sam stvarno dovoljno pio, pomislih, no tada je Karl lupio o šank i podigao uvis svoju čašu.

Za dve divne žene i ova dva srećna momka, rekao je i gotovo iz cuga ispio svoju čašu. Sofi se smejala, nasmešila se i moja supruga, a obe su otpile po gutljaj svoga pića.

Karl je ispalio nekoliko glupih šala, pa se oglasio ovako:

Sada kada sam iznova ovde, u ovoj glibavoj zemlji, u ovoj kaljuzi, ne želim ništa drugo već samo da se dobro osećam!

Znači počinje iznova svoju staru priču, pomislih dojađeno. Međutim, moja je supruga tada mrkogledo, ne trepnuvši, izjavila da nije svejedno sa kim čovek živi u jednoj kužnoj zemlji. Potom je važno pogledala na mene.

Ukoliko te okružuju odgovarajući ljudi lako možeš izdržati bilo gde, dodala je potom.

To je velika fraza, no na koncu je i istina, oglasila se Sofi i šakom kao slučajno dotakla moje stegno.

Bio sam zbog toga zahvalan Sofi, osećao sam da je ustala u moju odbranu.

A Hans? Šta znam o njemu? Već smo ga tako davno videli!, skretala je moja supruga razgovor na drugu stranu.

Hans?, smejao se Karl, Hans je kao mladi advokat napravio karijeru. Čuči tamo u njegovoj minhenskoj kancelariji i zarađuje onoliko novca koliko ga nije sramota da uzme. Nije advokatska zvezda, ali se ugovorima, malim kokošarskim procesima i svakojakim marifetlucima prilično dobro nafatirao.

A kako stoji sa ženama, da li se oženio?, upitala je moja supruga.

A, to nikako, rekao je Karl, znaš kakav je, umreće od svog perfekcionizma. Uvek je bio naklonjen nekakvim gospojicama-artistkinjama, premda bi mu po meni trebala neka sasvim prosta, dundasta seljančica.

Jeste, i po meni, nastavila je brzo Sofi. Bila bi šteta da jedan takav zgodan mladić propadne tek tako.

Apsolutno, rekla je moja supruga, a ja sam video kako počinje da biva zamišljena.

Zagledao sam se u moju čašu i pomislio na Hansa, na mog starog, dobrog druga, koji je jednom do ušiju bio zaljubljen u moju sestru, Marijanu, premda se trudio da to drži u tajnosti. Tajna, naravno, nije bila tajna, videla se čemerna ljubav. Pred sobom sam video njegovo lepo lice, njegove svetlucave, pametne tamne oči i odjednom sam poželeo da i on bude tu.

| Nastavlja se >

Prevod Predrag Popović