Makropolje 21., Na Kirkinom ostrvu 9/1.

Arpad Kolar
Kruške pokojnog Ota Vitikajera

< Kirké szigetén | Vule Žurić: >

Pokojni Oto Vitikajer zasigurno je veoma voleo kruške, rekoh to radije tek samome sebi, onako kao što u naše dlanove ubacujemo po košticu višnje, ili bilo šta drugo što smo pre toga jezikom zadugo obrtali po našim ustima.

Iznad neomalterisanog zida od cigala ka ulici se pružala mesnata grana – nju je ka trotoaru povlačilo trinaest zrelih krušaka. Grana se kod svoje druge trećine oslanjala na betonski venac u raspadanju. Njegova negda oštra ivica se urezala – kora je signifikantno okvrgavila, krenuvši da obraste dodirnu tačku.

Na podnožju venca mrlje od lišaja. Noktom palca urezao sam krst u jednu sivkastu medalju. Nisam mogao odmah da se odlučim hoće li nakon kiše u njoj krenuti život, ili se ona pak definitvno sasušila. Ova momentalna nesigurnost ispunila me je mržnjom, od čega sam se brzo smirio.

Veliki deo drveta zaklonio je zid ispred nas.

I ja bih voleo kruške kada bih imao ovakvo drvo, odgovorio je. Premda sam uistinu mogao da računam na njega da će, pre ili kasnije, i tako signalizirati svoje prisustvo, ipak sam se iznenadio. Iznova se u meni probudila svest o tome da još jedno vreme treba da računam sa ovom njegovom pretenzijom, tačnije treba da doziram reči.

Kao da me je prisluškivao, kao da me je prisluškivao, pokušavao sam da se razgnevim, premda samo reda radi.

Valjda će sledeći grad, u kojem budemo zastali, imati odgovore na pitanja, rekao sam raščlanjeno, te ga iz bekhenda opaučio po ustima, premda sam tada već znao da ionako nema smisla ići dalje. Iz bekhenda sam – nasledio sam patuljastu ruku jednog vaskularnog hirurga, sa kratkim no filigranskim pristima, što je toliko protivurečilo mom telesnom ustrojstvu – inače veoma voleo da šamaram.

Bilo je očigledno da u tome ni on ne može da nađe zamerku.

Nije zbog krušaka, objašnjavao sam, kako bih mu pružio nešto, najbleđi mogući znak da ću od sada biti u stanju da prihvatim njegovo prisustvo.

Nisu to naizgled brašnjave kruške. Svetlost je sivozelenog krejona stršeće grane ono što me draži na ugriz. Žalio sam što ne mogu ni jednu da otkinem sa grane, kako bih, gurnuvši mu je u usta, mogao da ga uverim o njegovoj zabludi.

Na kraju sam odlučio da svoju odluku učinim zavisnom od pokojnog Ota Vitikajera. Od sada me ne može zanimati ništa drugo, ni to zašto sam upravo odlučio ovako. Ponajpre treba da saznamo da li je zaista voleo kruške i moguće je da će na koncu biti dovoljno ako jedino to i rasvetlimo.

Gvozdena kapija je zatvorena.

Strgoh posmrtnicu pre no što smo premahnuli preko zida, zgužvah je u stražnji džep.

Ovde protiv ušunjavajućih se lopova u svež beton usipaju krhotine stakla, no protiv ubica, naravno, ne koristi ništa. Pre odskoka meni staklene krhotine ni na pamet nisu pale. Kada sam već u vazduhu na trenutak uvideo površinu betonskog venca, sinulo mi je da bi bilo neprijatno ako bi mi pocepale odeću ili kožu. Ako bi mi dlan zasekao ostatak mrke pivske flaše staroga tipa.

Osećaj krvi uvek me je nervirao mnogo bolje nego što je to opravdano.

Uobičajena kvadratna kuća. Sa zastakljenim tremom sa aluminijumskim okvirom – dogradili su ga godinama nakon uziđivanja kuće, sa polukrovom od talasastog lima. Izbetonirano dvorište. Pozadi letnja kuhinja, takođe dograđena. Na kraju dvorišta prazni kokošinjci, šupa, iza nje bašta, negovana. Keleraba, proizvodio je samo kelerabu, sa kojom odjednom nisam znao šta da počnem. Nisam ni želeo.

Ovako se stablo kruške ne može oboriti, rekoh pomirljivo.

Dovoljno je veliki problem bilo to što je manje krušaka bilo na unutrašnjim granama, no s druge strane bilo ih je na zemlji. I trulih i lepih, jedva udarenih. I nedostajalo ih je nekoliko, bilo sa drveta ili sa zemlje. Još sam onamo napolju temeljito ispitao stršeću granu – očevidno, sa nje nije nedostajala ni jedna jedina kruška, nije pala na trotoar, niko je nije ukrao.

Ovo ovako nije u redu.

Počeo sam da se zaplićem u mojim posredstvom uspostavljena pravila, činilo se, dakle, logičnim da se tim više držim njih.

Treba da potražimo kominu, rekoh, što je on uzeo za instrukciju, premda je iznimno nisam tome namenio. No reči više nije bilo moguće povući, kao što je nemoguće na mesto zagladiti, zalizati, ni jednu moju sveže opranu kovrdžu.

Ovo ovako kurvinski nije u redu, rekoh, valjda bi mogao malo češće da pereš kosu.

Dobro, slegao je ramenima, ali komine nigde.

Serem se na kominu, vreme je da se popije jedno pivo, rekoh, i osetih miris dima.

Izdrobinjani frižider „Saratov” stajao je iza čardaka, čipkasto korodirani obod njegove kvake usekao mi se u dlan, vrata su zapela. Cimanje je zapravo otvorilo ranu koju je jedna krhotina napravila na mom dlanu, pod mojom kožom, prilikom oslanjanja i preskoka.

Na sreću, sada nije prokrvarila. Još me je i obeštetio prizor ukrućenih kobasica – kao kada posle tegobnog puta po prvi put između dva brda opazimo more. Njihova je mast krenula put piljevine koja se grbavila na dnu garave vangle.

Oduševljavala me je prljava, narandžasto bledunjava mast, neočekivana sreća kojom sam mogao da iznenadim sebe.

Tek se nešto kasnije, ispijajući pivo pred radnjom, u meni pobudila svest koliko je smešno to što sam očekivao bukovo iverje, dim bukovine iz frižidera preuređenog u pušnicu. Veliko razočaranje što nisam očekivao bagrem, amaterska greška.

Sa ovim je pristigla i uobičajena agorafobija, osvestila se, a koja me obuzme svaki put ako u poslovnoj stvari treba da dođem u ravnicu.

No barem je bilo sigurno da će moji nalogodavci biti zadovoljni. Istina, po pravilu onaj me je prizor u stalaktite ukočenih kobasica ipak ispunio nesrazmernim samopouzdanjem.

Daću ime predelu.

Ja ću dati ime predelu, obrtah rečenicu u ustima, mučno pazeći da se grohotom ne nasmejem, ili da u mojoj uzrujanosti proizvedem samo kiskanje karakteristično za zebre.

Ovom netipičnom, granicama ispresecanom predelu, na kojeg je svak – do sada – zaboravio tako da nije mogao ni ime da dobije. No ne i moji nalogodavci, koji mi – slutio sam – nisu sasvim nevino poverili ovaj delikatan zadatak, zbog kojeg sam već nedeljama vrteo ovde iz grada u grad. Tačnije iz prašinarnice u prašinarnicu.

Nabavi neke crne prnje, džarnuh, dok je u meni počinjao da radi adrenalin, već sam verovao da je odluka da ga povedem sa sobom bila dobra.

Skočio sam i sa klupe, kako bih vratio pivske flaše. Navučene na moj plac i kažiprst, njihale su se poput nekakvog ribarskog plena.

Odlučio sam da ću od sada sa izvesnim ushićenjem gledati na ove od bagremovine skrpljene klupe, dok se u početku još činilo beskorisno navići se da one postoje ispred svake prodavnice mešovite robe. Možda sam mogao da krenem i od ovih klupa, ili još više od kobasica.

Svejedno.

Prvobitno i tako ništa ni sa čim nema veze. Ni kruške sa konačnom odlukom, to bi bila suština, zbog toga sam ja ovde. Ipak, odjednom se činilo ironičnim da je od njih zavisio ovaj bedni predeo. Da je zajedno sa kruškama sve stavljeno na poslugu ćudi koja struji u meni.

Nema boljeg od slučajnosti, koja se na koncu i tako uvek pokazuje kao smrtonosno tačna.

Pokojni Oto Vitikajer, još i kruške, ostalo nije naša stvar, od sada je dovoljno ako idemo otvorenih očiju, bilo šta može nam postati korisno.

Nabavi već nešto crno, prosiktah iznova, a raspitivati se i nadalje je zabranjeno, ili (...)

Prevod: Predrad Popović