Prema Osvaldu Špengleru sudbina i uzročnost u istoj su proporciji kao vreme i prostor. Naime, kao što "uzročnost nema ničeg zajedničkog sa vremenom", tako i "prostor protivreči vremenu, iako vreme prethodi prostoru kao ono što je dublje i leži mu u osnovi". Da, sudbina i kauzalitet vladaju svetom, vladaju sistemom svega što postoji, pa i literaturom, makar se ona koprcala ili meškoljila na granici dvaju milenija, Borhes, pak, tvrdi da je vreme obmana, a Šopenhauer da je svet njegova vlastita predstava, dok je Hjum poricao postojanje apsolutnog prostora u kom svaka stvar ima svoje mesto. Kao i oduvek, tako i sada, pesnik je izgubljen u vremenu i prostoru: ako je cela priroda podjednako udaljena od beskonačnoga, ne postoji gde: ako su prošlost i sadašnjost beskonačni, ne postoji ni kada.
Nedostaje sudbina
Istovremeno ironičan i objektivan, u grčevitoj nakani da ukine sebe samoga, ostavljen od Boga, depersonalizovan i relativizovan, pripadajući više Tekstu negoli Svetu, današnji Autor jedva da je svestan smene tisuć-leća. Na kraju krajeva, što on ima s tim?! Ono što stvara, stvara za sebe. I svedoke. Pre svega, za onog najvišeg: Boga, dodaje bogoubica Niče, naš savremenik. Uostalom, u antičkom svetu sve je bilo usredsređeno na sadašnjost; ne beše, tada, ni časovnika. Svaki dan, svaki čas bio je proživljen za sebe. Nije bilo pogleda unapred niti vremenske perspektive. Platon je pričao šta mu padne na pamet - bez svesti o razvitku vlastitog učenja.
Mora se, ipak, akceptirati stanje sveopšte pustoši koja nas okružuje. Na kraju veka, na koncu milenija, pisac se, više nego ikad, sklanja u Tekst. "Nema ničeg osim teksta", reći će Derida. Ovo što se sada dešava, i na političkom planu, više liči na virtuelnu video-igru doli na stvarnost. Zar je fikcija, konačno, asimilovala realnost?! Mikrokosmos, nečiji zli san, prelio se u makrokosmos i produkovao haos. O tome Bodrijar, između ostalog, kaže: "Ono što se u osnovi odigrava nisu zbiljski događaji... Scena je pusta i prazna... Sve teče u jednoj praznoj cirkulaciji, sve funkcioniše, ali nema nikakvog uspostavljanja... Događaji su samo simulirani ili ih više nema". "Na šta još moramo da čekamo ako više ne moramo da čekamo" - upitao je Virilio. Sačekaćemo i taj dvadeset prvi vek, a ništa dočekati nećemo. Traganje za Bogom će se nastaviti; takođe, za Slobodom - krajnje neodređenim pojmovima. Ono što nedostaje jeste sudbina, a tako će i ostati. Još uvek nema ništa od kraja metafizike. Čak ni ovde. Čak ni sada. "Ima dosta metafizike kad se ne misli ni na šta" - podvlači Pesoa.
Vreme bez pamćenja
Živeći u vremenu bez pamćenja i bez mogućnog predviđanja, u fantomskom simulakrumu istorije, svikli na katastrofe, čuvamo se bilo kakvog idealizma. Pisac se suvereno batrga u svetu "bez središta (Derida), u intertekstualnosti teksta. Jer svaki tekst je palimpsest i obiluje citatima iz tzv. gostujućih tekstova. Književost se hrani književnošću - ustvrđuje Herman Majer. I stvarnošću, dakako - zapravo onim što je od nje ostalo. Tekst je ono što jeste (uporediti: "Ja Sam Koji Jesam"). I književnost i Bog su van vremena. Ali, pisac nije. Opterećen bremenom vremena i pustolinom prostora, često nemoćan pred aporijama memorije i očekivanja, usredsređen na, uglavnom nespokojnu, sadašnjost (Bernard Rasel: "Sadašnjost je neodređena, budućnost je realna samo kao sadašnja nada, prošlost je realna samo kao sadašnje sećanje"), povlači se u Tekst, u funkciju i fingiranje, nedvosmisleno autentičnije od fikcije i fingiranja stvarnosti i sveta. Naša sudbina je strašna jer je nema; jer egzistira u ne-stvarnosti. A vreme? Od njega smo načinjeni "Ono je" - kako veli Borhes - "plamen koji ne proždire, ali ja sam taj plamen".
Nedeljni Dnevnik, 17.09.1999.