Pero Dušana Arsenića proteže se od karikature do plakata. Na tom putu pojavljuju se i brojne ilustracije, ali se Arsenićevo pero najviše zadržava na ova dva odredišta, što nedvomisleno govori da on spada među grafičare kojima je stalo i do poruke, a ne samo do grafičkih inovacija. Za razliku od klasične ilustracije, koja u procesu komunikacije svesno preuzima podređenu ulogu "pomagača", jer teži da osvetli, razjasni i predoči, moderna umetnička ilustracija je daleko ambicioznija: ona samostalno prenosi i najsloženije poruke. U tom smislu Arsenićeve ilustracije se mogu posmatrati i kao neka vrsta refleksivnih karikatura ili predložaka za pozorišne plakate. Kada je u pitanju umetnička poruka, plakati kojima se oglašavaju pozorišne predstave spadaju u najtendencioznije; oni su "najumetničkiji", jer njihovi stvaraoci uživaju mnogo veću slobodu od autora reklamnih, turističkih ili političkih plakata. Simboli, metafore i apstraktni elemeiti koji se prosto roje po ovim "najumetničkijim" plakatama, veoma su bliski samom, pozorišnom jeziku i tu svakako treba tražiti razloge zbog kojih je još veoma rano običan pozorišni oglas uzeo ovakav oblik izražavanja. Pored ličnog afiniteta prema pozorištu, Arsenićeva težnja da bude "grafičar s porukom" verovatno je presudno uticala da se opredeli za ovakvu vrstu plakata.
U pogledu odašiljanja poruka, karikature mogu biti daleko jače i raznovrsnije i zato, po pravu snagatorstva, krenimo od Arsenićevih karikatura. U domaćim prilikama karikaturistima je gotovo nemoguće da se bave samo jednom vrstom karikature i da sistematski obrađuju izabranu temu. Prinuđeni su da skaču od politike do sporta, od ekologije do ekonomije, od dnevnih vesti do globalnih događanja. Iako, sa kreativnog stanovišta, raznovrsnost tema i ideja može biti veoma podsticajna, za već oformljene autore ona često predstavlja skretanje sa pravog puta, gubljenje one dragocene autorske niti zarad dnevnih zadataka i želje da se bude aktuelan - čitaj objavljivan. I Arsenićev karikaturalni opus boluje od tematske raznovrsnosti, ali posmatrajući njegove radove, zapažamo izrazitu želju da svoj grafizam prilagodi izabranoj temi. To znači da karikature koje se ne svode na običnu dosetku, Arsenić radi sistematično i pažljivo, jer ga ne zanima samo poruka već i način na koji će ona biti prenesena gledaocu, odnosno "čitaču" karikature. Baš iz tog razloga on stvara svog karikaturalnog junaka - dežmekastog, ćelavog političara-birokratu sa pinokijevskim nosem i razrogačenim očima koji-deluje istovremeno i autoritativno i smešno. Tako, na primer, jedna paradokaslna situacija u kojoj se mete bacaju na fiksiranu strelu postaje još smešnija a samim tim i još tragičnija ako to radi Arsenićeva kvaziautoritativna spodoba. Na ovakvim karikaturama Arsenić se ne bavi pozadinom: on nema želju da objašnjava gde se događaj odvija, jer je situacija toliko iščašena da za nju nema mesta u realnosti. Ova prazna pozadina koja se najčešće sastoji od neravnomerno nanesene crvenkasto-žućkaste boje direktno dovodi gledaoca u sam tok zbivanja, a pored toga, svojom apstraktnošću daje samoj sceni univerzali karakter. Stiče se utisak da Arsenićeva pozadina poput dramatično osvetljene praznine pozorišne scene nagoveštava sudbonosna događanja. U jednoj njegovoj karikaturalnoj verziji Prometeja, ovog mitskog pobunjenika ne razdire orao, već kanonada sa političke govornice za kojom stoji dežmekasti ćelavko. Na jednoj drugoj karikaturi, opet srećemo istog pomahnitalog političara: iz govornice izleću novine i reže poput besnog psa.
Bez obzira koliko karikaturom filozofirali, kao što to čini Arsenić, ona mora imati svoju poentu i ne sme se izgubiti u preteranoj apstrakciji i hermetičnim asocijacijama, jer tada prestaje da bude karikatura. Sa plakatom, naročito pozorišnim, stvari stoje sasvim drugačije. Slično karikaturi i pozorišni plakat nosi svoju poruku, ali je ona mnogo neodređenija i najčešće ostaje u ravni impresije: ona više asocira nego što priča.
Za političare - posebno narodne poslanike - karakteristične su govorancije, a već smo videli iz karikatura da je Arseniću ta tema veoma bliska. Radeći, međutim, plakat za Nušićevog "Narodnog poslanika", Arsenić kreće suprotno: on uzima nemog poslanika koga krasi veliki servilni osmeh i, kao nekom indijskom bogu, docrtava mu po telu ne ruke, već šake karakteristične za skupštinskog govornika. U ovom svojevrsnom kolažu poslanik nestaje, a ostaje samo odelo, predimenzionirani osmeh i gestikulacije.
Na sličan način, tehnikom crtanog kolaža, urađen je plakat "Čiča i Stari": velika šajkača ispod koje lebde naočari i maršalska kapa ispod koje se dimi havana. Stvari ne mogu biti jasnije. Za svaki slučaj, Čiča je ispisano ćirilicom, a Stari latinicom. Između ova dva imena širi se krvava mrlja.
Za plakat "Ljubinko i Desanka" i "Dvadeset četvrti susret amatera" slobodno se može reći da su urađeni u stilu Magrita. Na prvom, glave ljubavnika srasle su u zelenu krošnju, a na drugom starinsko ogledalo visi okačeno o penasti oblak.
Jezik karikature, a naročito plakata, ne može se zamisliti bez određenih stereotipa, ali to je, uostalom, udes svake komunikacije. Arsenić svojim izuzetnim grafizmom ume da starim rečima udahne novi život.
Za razliku od karikature, koja kod nas ima kakav takav položaj, plakat, baš kao ono Arsenićevo ogledalo, visi okačen za nizašta. I prosto se pitamo otkud Arsenićevom peru hrabrosti da skrene prema ovom odredištu. Reč je, čini se, o hrabrom peru koje se ne plaši grafičkih iskušenja. A to nije malo.