Ne znam odakle mi sama ideja, ne mogu da se setim trenutka, nedelje, meseca kada sam došao na nju. Sećam se godine. Škljocao sam od aprila do polovine oktobra a izložba je održana idućeg leta, 31. avgusta, uveče. I trajala je u svom potpunom vidu to veče, petnaest minuta ili pola časa. Moja sestra tvrdi da je trajala dva sata. Neki prijatelji tvrde da je izložba trajala više dana, samo u okrnjenom vidu. Moj kum Silas reče jedared da izložba traje i da će trajati dok i poslednja fotka bude na nekima od kotorskih vrata. Priznaću ti, nisam se složio sa njim.
Pre tog sam dve godine odlazio na Durmitor, na Zmijinje jezero, Žminje ga zovu meštani, i škljocao lokvanje i šaš. Planinski lokvanji su sitniji od naših u ravnici, a šaš je zelenija, tamnije zelena od naše. Sedam dana u maju, sedam dana u avgustu, sedam koncem septembra, uvek bih nešto izmajmunisao, prebacivao se auto-stopom, sa fotoaparatima u crnoj futroli, sa nešto mesnih konzervi, kupovao sam hleb na Žabljacima i pešačio kroz borovu šumu, ujutro rano, do Žminjeg. Stizao bih za sat, krenuvši od Crnog jezera, preko trave prskane rosom, pa krečnjačkim putem, ponekad bih fotografisao ljubičasti planinski zvončić, u prisoju, pod jelom, kraj puta, pored staze, pored jaza, dole, gore, ali nisam se mnogo zadržavao. Usput ako bih napravio pet snimaka. Zatim sam šumskim putem stizao do malog Žminjeg jezera. Kum Silas reče da je to najlepše durmitorsko oko. Nekada bih sukobio šarku, na stenama, levo od glavne staze, ali ja sam išao na desno, prema izvoru koji neprekidno utiče u jezero i po paloj jeli, po njenom stablu stizao nadomak lokvanja.Tu bih svakog dana ispucao film, dva ili tri na lokvanje u raznim vegetacionim fazama - samo u srcastim listovima, sa pojavom pupa na drščici, sa uvećanim bubravim pupoljkom, potom sa delimice otvorenim žutim cvetom i onda, krajem avgusta, sa potpuno rascvalim lokvanjima. Zatvoren sistem. Jezero je mirno, pokatkad na njega sleti divlja patka, kroz vodu mine sitna ribica, mrmoljčić. Posle bih ispucao i dva filma na šaš, sa suprotne strane jezera, tik do obale. Zelena, tamnozelena šaš - legao bih na stazu i slikao je iz ravni, direktno, kao da gledaš u nisku živu ogradu, potom bih klekao i slikao šaš iz malo podignutog rakursa, onda bih ustao i kresao je od gore, iz rodinog pogleda. Otvoren sistem. Nisu me ometale krave koje bi došle na pojilo, ni veverice koje su se jurcale blizu izvora. Odmorio bih se na drvenim klupama, ponekad, ako je bilo toplo, dremnuo. Tako je nastala serija od tri hiljade fotografija lokvanja i šaša sa Žminjeg jezera, od koje sam načinio diplomsku izložbu na Akademiji. Moja sestra kaže da je lud onaj ko je tu temu prihvatio - izložbu sam postavio u Galeriji FLU, a širu verziju, prekrivši sve zidove od dole do u visini očiju, u Galeriji Grafičkog kolektiva. Video si tu postavku?
Onda imaš predstavu. Obnovio sam po zidovima i vodu sa lokvanjima i svetlo na vodi, jutarnje, podnevno, ono oko četiri kad zasivi pejzaž, jer sunce potone za sinje obronke, pa sve do dolaska sumraka, gde se iz crne površine jedva nazire obod lokvanjskog lista. Zatvoren sistem. Često sam se pred tamu vraćao pustom, utihlom šumom, susrećući oči ćukova koji su proletali, loveći. Izložba je dobila dva prikaza - u Ekspresu belešku i u Dnevniku, novosadskom. Nepoznati tip je u rubrici Kroz galerije, opisao izložbu sa ekološke tačke gledišta. Ispade ti botaničar, rekao je Silas.
Mene je interesovalo meko, prigušeno svetlo - što se bolje, zapanjićeš se, očitovalo na fotkama šaša, nego kod lokvanja i vode. Zašto? Razmišljao sam o tome i zaključio da mi je odblesak vode činio fotografije življim nego što sam računao da će biti. Svet se multiplikovao i postajao artificijelniji. Svojim fotografijama sam želeo suprotno - da pokažem da je svet prirode mrtav, ne manje mrtav od ljudskog sveta. Sa šašom je ideja bila očitija. Razumeš ti to? Moja sestra je tvrdila da mi je inicijalna ideja izvanredna, ali da je bolje da je ne argumentujem profesoru, jer neće prihvatiti moje stavove i zakeraće oko izabrane forme postavke izložbe na čisto profesionalnoj osnovi. Ja sam, tvrdoglavo, isticao baš to, zatvoren sistem, dokumentovanu analizu mrtvila. Prošao sam diplomski iz prve, zato što je profesor bio bolestan, pred penzijom. Nije ni pročitao obrazloženje teme, nisam ga interesovao ja i moje ideje.
Naredne godine sam pešačio duž potoka, na Tari, i slikao vodu i kamenje. Interesovalo me je da ulovim dinamiku vodenih struja koje se oblikuju oko kamenih prepreka u toku. Otvoren sistem. Tako je nastala serija od sedam stotina fotografija, s kojom još uvek nisam uradio ništa. Tri je objavio Zov, list za hobiste, kuce, mace, ribice. Preostalo je u mojoj arhivi. Ako se ponovo posvetim tome, ako krenem iduće godine, u ponavljanje, možda ću slikajući na istim mestima, napraviti neku vrstu simetričnog projekata. Ne znam. Moja sestra bi rekla: opsednut si simetričnošću jer je umrtvljujuća.
Ali tebe interesuje kako sam došao na ideju s kotorskim vratima? Odgovor ne može biti direktan. Ni sam ne znam, rekoh ti, kako se rodila ideja. Kotor je mistično mesto. Kao urbana struktura je definisan u trinaestom veku. Prava je mreža uskih, krivudavih uličica, nepravilnih trgova. Uličice su bez zvaničnih imena, svaka kuća nosi svoj broj. Zatvoren sistem. Uostalom poznaješ ga kao i ja, mislim poznaješ stari kotorski grad, tvrđavu. Voleo sam da ga obilazim u razna kalendarska doba. Svratio bih do Kotora u povratku sa Durmitora, ili odlazeći na more. Makar jedno popodne bih proveo lutajući uličicama i trgovima, onim gotovo pustim gornjim krajem sa nizom davno napuštenih, ruševnih kuća. Kretao bih uvek sa Morskih vrata, pa špartao paralelama, preko Trga od oružja i Trga od brašna, kraj Katedrale, zadržavao sam se na Trgu od mlijeka. Podižući pogled video bih komadiće modrih nebeskih dijagonala stisnutih fasadama i krovovima. I gledao sam kako sene izobličavaju kamen, oplemenjujući ga tananim zastorom, pa bih se penjao, lagano, do ruiniranih delova gornjeg grada. Čitavo popodne sam bio u stanju da utucam lutajući kraj bedema, da stojeći na mostiću iznad Škudre posmatram kretanje vodenog toka i dugo nisam škljocao ništa. Apsolutno. Samo sam posmatrao - kamene zidove i pročelja palata, bastiona i kula, severna i južna gradska vrata, stepenice i pjacete, barokne kamene terase, majušne reklamne table kraj radnji, okov livenog gvožđa, zaustavivši se kod piramide - Stuba sramote, slušao sam dozivanja ljudi na trgu. Veruj mi da nisam akcentovao kapije Kotora u početku. Bile su suvišak mog doživljaja grada, tabula rasa. Ali najednom, ne znam kako, bile su preda mnom - razne kapije: kapije kuća, sporednih ulaza, dvorišta, slepih prolaza, ćorsokaka. Kapije butika i radnjica, drvene i staklene, kapije od metala i kapije od kombinacije materijala, ofarbane i prekrivene finim talogom prašine, kapije bez jednog krila i sa otkinutim, zjapećim kvadratom osminke pri vrhu, one koje su bile valjda stotinu godina zaključane i odškrinute kapije što su tek-tek ukrašene grafitom. Koračao sam od kuće do kuće i gledao u kapije. I tako je krenulo - odjednom tema magistarskog je bila preda mnom. Kapije Kotora. Silas mi dade naslov, moja sestra se složila.
Krenuo sam da radim polovinom aprila, kuću po kuću. Lagano. Stupio sam u zatvoren sistem. Snimio sam 574 kotorske kapije. Tačno toliko ima i kuća. Sve to je trajalo tokom aprila, nešto u junu, potom sam se vratio u avgustu. Krajem septembra sam škljocao one kapije koje mi se nisu dopale na prvim snimcima ili kod kojih su mi snimci propali. Možeš da zamisliš koliki je to posao, čoveče! Slagao sam ih po brojevima, jer u Kotoru, ma znaš to! svaka kuća ima svoj broj, u nizu, pa mi je utoliko bio olakšan posao.
Beše tu vrlo zanimljivih stvari, Silas je bio povremeni svedok. Neke bih snimke završio bez problema, niko od žitelja me ne bi video ili niko nije ni boravio u dotičnoj zgradi. Tada je bilo najlakše ali i najneinspirativnije. Voleo sam da uz kapiju ide i izvesna priča. Ispred pekare sam razgovarao sa prodavačicom hleba, ona je želela da pozira na pragu pekare, prihvatio sam. Ali sam kriomice uradio i snimak bez nje. Zapazio sam da prutasta maca svakog dana oko dva spava ispred jednih vrata, jer samo se tada tu pojavi sunčani zrak. Dok sam radio, često bi me pratili cigančići iz gornjeg grada. Oni u proleće stignu iz Peći, budu tu preko leta, prose, trguju, kradu, borave u pustim kućama, i većina se vrati u Peć, u poznu jesen. Ti klinci bi me sledili u stopu. Nekog od njih bih slikao na ulazu u neku od pustih kuća. Jedan je imao tricikl, pa sam tricikl stavio pored kapije. Drugi je išao na štakama - naterao sam ga da obe štake istovremeno digne u vis i nešto uzvikne. Treće Ciganče je izjavilo da bi želelo da dubi na glavi ispred "svoje" kapije. Zadovoljio sam ga. Mesar je pozirao sa testerom u šakama. Sajdžija je insistirao da pred vrata iznese i krletku sa svojim ljubimcem. U aprilu je bilo idealno, kad ne bi kišilo. Svetla dovoljno, senke meke i bogate, ljudi manje u šetnji, pa samo krešem. Gadno je bilo u avgustu. Nikako nisam mogao da oslobodim prostor. Svaki čas su mi prolaznici, meštani i turisti uletali u kadar, neplanirano i bez veze. Ispred vrata kuće s brojem 333 slikao sam crnca, američkog marinca. U septembru je opet bilo bolje i tu sam popravio većinu loših slika iz avgusta. Pred kapijom s brojem 5o5 postavio sam par bul terijera, crnog i belog. Sizifovski posao! Te zime sam, radeći svakog popodneva, uspeo da sačinim ukupni katalog od 574 snimka kotorskih kapija.
Većina su delovale zagonetno. Na prste jedne ruke sam mogao da izbrojim neinteresantne fotografije. Nisam subjektivan, ne smej se! Poređao sam ih i pozvao sestru. Ona je bez daha razgledala prvih pedeset i bila zapanjena. Potom sam eksperiment ponovio sa Silasom. Isto. To je bio prvi stepen provere projekta. Drugi me je čekao narednog leta.
Izložbu sam postavio 31. avusta uveče, kada je bila najveća gužva na ulicama Kotora. Išao sam od jedne do druge kapije i na zidu, na ragastovu, kraj ivice drvenih vrata, ali uvek otprilike u visini očiju, postavljao snimke. Lepio sam ih japanskim super lepkom na drvo, kamen, na metal, staklo. Krenuo sam od kuće broj jedan i žureći, Silas mi je pomagao, za tri časa nalepio sve fotke. Jedva sam stojao na nogama kada je bilo gotovo. Vratio sam se do kuće broj jedan. Fotografija je stojala na svom mestu, kraj samih vrata. Na fotografiji su se videla vrata kraj kojih sam fotografiju zalepio. Sizifovska radost!
Krenuli smo Silas i ja ka kući broj dva. Njeni vlasnici su već odlepili fotografiju. Oni ili neki prolaznik. I na trećoj zgradi je fotka već bila odlepljena i odneta uprkos super lepku. Na četvrtoj, pa sve do petnaeste sve je bilo u redu. Pokraj nekih mojih fotografija i kapija stajali su meštani, stanari ili prolaznici i posmatrali kapiju i njenu fotografiju. Išao sam dalje. Skoro sve fotke između dvadesetog i tridesetog broja su nestale. Po čudnoj ritmici naredna desetina fotografija je bila očuvana u celini. Između fotografije broj pedeset i šezdeset falile su dve. Kada smo od umora grogirani Silas i ja ponovili šetnju, broj ukradenih fotografija je bio prepolovljen.
Pošto sam imao duplikate, rešio sam da ujutro na svim onim mestima gde su fotke skinute i nestale, obnovim projekat. Tako smo Silas i ja sutradan prepodne zamenili sve nestale fotografije kapija kopijama. Interesantno je, međutim, da one fotke koje nisu bile uzete tada, nisu bile odnete ni narednih dana. Mnoge su ostale na svojim mestima mesecima. Najčešće baš tamo gde je kotorska kuća bila naseljena i gde se njenim stanarima dopadalo da sliku svoje kapije imaju pored samog ulaza u kuću. Kada sam prošlog meseca pohodio Kotor, desetine mojih magistarskih fotografija su još uvek bile na svojim prirodnim mestima.
Ulazio sam, inače, u kuće i anketirao vlasnike zašto su uzeli fotografiju ili zašto je nisu uzeli. Odgovori su bili jednostavni - neki su tvrdili da vole svoju kapiju i da je to prilika da imaju umetničku fotografiju kapije, a drugi su saopštavali kako nisu tobož oni uzeli fotografiju, nego neko nepoznat, sa ulice. Tvrdili su to, čak i kada bih opazio svoju fotografiju njihove kapije uramljenu, na zidu u sobi, ili oslonjenu o nekakvu porculansku figurinu. Iskustva su divergentna i interesantna u svakom slučaju.
Da, napravio sam i mnoge fotografije kuća sa kapijama i fotografijama tih kapija na fotografijama. A na magistarskoj izložbi, u Galeriji FLU, izložio sam desetine tih fotografija. One su privlačile veću pažnju posetilaca nego same fotografije kapija. Pojavio se čak tekst u Beorami, gde je autor više pažnje posvetio tim "dvostrukim" fotografijama nego mom konceptu i većini ostalih fotografija. To lavirintsko u projektu, o čemu nisam razmišljao pre izvedbe samog posla bilo je izazovnije za publiku od koncepta kao jedne, kako tvrdi moja sestra, u suštini mimetičko-aluzivne sheme.
Ne znam. Problem odjeka je ono što me donedavno uopšte nije interesovalo, ali o čemu sam počeo da razmišljam posle Silasove pogibije. Jebi ga, mislim, projekat je valjan i važan po sebi, ima nužnu crtu istraživačkog i pustolovnog, iznenađujućeg i na neki način intraaktivnog, ali šta je sve to ako sem Silasa i moje sestre, dobro i tebe, niko drugi ne sazna skoro ništa ili apsolutno ništa? Krvnički radim mesecima, utrošim strašan materijal - momak sam, može mi se da štedim na klopi i cigarama, da štedim na izlascima i pivu, može mi se da krešem, ali šta je to u konačnoj instanci? Načinio sam stotine, hiljade fotografija, odličnih, znaš i sam, i organizovao izložbu, ljudi su je rasparčali ili za nju nisu ni čuli i ona je nestala. Šta je to?
Moja sestra kaže da prerano starim, zato sam počeo o tome da razmišljam. Ne znam, stvarno. Mislim, mogao bih ovako do sutra da ti pričam i da škljocam do sutra tvoje lice, u razna doba dana, mogao bih da te krešem sto, dvesto, tristo puta. Ti ćeš na svakoj fotki biti ti, tvoje lice, ali opet bićeš drugačiji. Zatvoren sistem. No što je to? Ta celina? Pročitao sam kod Bodrijara i naveo u katalogu rečenicu koja mi se dopala: jedno predstavlja sve, ali ne predstavlja ništa. Mom profesoru mentoru se rečenica dopala, u obrazloženju, ali nije mogao da mi objasni zašto. Ne znam. Možda kada ne bih fotografisao, kada ne bih radio s fotografijama, ne bih ni došao u takvu dilemu?
Sada planiram da fotografišem koru različitih drveta. Iz male daljine, iz blizine - da uđem u onu najfiniju arabesknu strukturu. Okvirni plan mi je da načinim pet hiljada fotografija. Četiri hiljade fotografija kore raznih drveta, a hiljadu samo jednog jedinog stabla. Pa da ih suprotstavim u nekoj vrsti kataloške zbirke. Mada me mami i da snimim ptičija gnezda, bar jedno četiri stotine gnezda, da ih propustim kroz filtere i načinim izložbu crno- belih grafika, mrlja, nečitkih potpisa.
Sestra kaže da previše razmišljam. Ne znam. Možda zbog Silasa i njegove pogibije. Smrt nas menja. Nekad mi se čini da se škljocajući nikad neću zaustaviti, a odmah zatim mislim da više nikada neću uzeti fotoaparat u ruke.