- Bombardan
- Prolećni junaci Velikog otadžbinskog rata uoči 2OOO. godine!
- Vi
- Goloruki lovci munja koji ste gledali i po tri duge odjednom na svetlom horizontu, stotine zvezda padalica, džinovske mostove što se rasprskavaju poput lego kocki i blato po kojem plivaju čelične grdosije, duboko udahnite i recite - "ded polako" ! Dosta je bilo, i onima kojima je ovo vatreno kršterije i onima koji se mogu nazvati veteranima sa "srpskim sindromom":
- "Opa bako i, doviđenja u sledećem ratu!"
1. Kada ga sretnu poznanici i upitaju "kako si", ima za njih tipiziran odgovor: "Evo, upravo privodim kraju svoj život". Logično, svi to zapravo rade, sa svakim novim danom koji prežive - sve su bliži konačnom iščeznuću. Ali, otkud taj vedri pesimizam koji može da zagorča sretno podarene preostale dane ovozemaljskog bivstvovanja? Moglo bi se reći da je krivica, isključivo, njegova. Jednostavno, pre nekoliko meseci, na trenutak se zaboravio, opustio - čak zadovoljno i duboko uzdahnuo! - i kazna je stigla: pošast u obličju najglupljeg rata u kome se može učestvovati. Taj je rat, dakle, doživeo duboko lično, računajući da je on Njegov, da je on kazna za Njega, u određenom trenutku suviše opuštenog, zadovoljnog, za njega koji je dozvolio sebi da se zaboravi; u ovoj se državi, u kojoj se, nesretnim sticajem okolnosti rodio, pa u skladu sa sopstvenom lenjošću i ostao da životari, takve stvari jednostavno ne praštaju. Dozvoli sebi da, na trenutak, pomisliš da si zadovoljan, i kazna već sledi!
*
Kada pročita Besno prezime tog francuskog pisca, po kvalitetu prilično prosečnog, tog "osvedočenog prijatelja srpskog naroda", još jednog u skromnom nizu, mora da se nasmeje: šta on zna o Srbima uopšte, a kamoli o savremenoj srpskoj književnosti i tzv. sukobu realista i postmodernista? Besni Francuz, u maloj Srbiji, najzad, jednom u životu, postane "veliki pisac" i odmah strastveno zagovara realizam 19. veka - valjda misli da je Srbima tamo i mesto - i tovari na leđa postmodernista svakakve lažne i podmukle optužbe, sa svog sigurnog, neprikosnovenog trona dokonog "svetskog" pisca koji je "naš prijatelj", a zapravo - nema većeg (domaćeg) režimskog pisca od njega u ovom Besnom trenutku! Znaju li nerazumni ovdašnji čitaoci išta o budalaštinama koje on Besno propoveda? Smeje se i taj postmodernista u uniformi, dok sitne kapi kiše dobuju po fasadi nedovršene kuće na obronku slatke sremske planine. Osmatra on nebo, dok oko njega bradati i ćelavi, razdrljeni i pupavi, zadrigli trećepozivci istrajno mešaju svoje paprikaše i pasulje na otvorenoj vatri, a zatim, na njegovu dojavu "projektil iz pravca 6", dok ljigavo eksplozivno telo leluja tik iznad reke, pravo prema Mostu, bacaju varjače i poluodeveni, bez čizama ili bar bez pertli, skaču na dvadeset milimetarske trocevce i sipaju spasonosni otrov u neprijateljsko nebo. Pucaju svuda oko isturenog uniformisano postmoderniste ali, što bi se on brinuo, kada "ne veruje u realnost"? Da je samo jedan od pupavih trećepozivaca spustio cev za jedan milimetar, ode mu glava! Ali, o čuda, pala je raketa i odjekuju slavljenički rafali u noći. A ujutro, njivom, između topova, bazaju pijani tamburaši i pevaju... Tog se dana polje puni sitnom decom i babama koje donose vruće krofne, a jedan budalasti, ostareli rezervista postavlja trogodišnjeg dečaka na napunjeni i zapeti top, cevi uperene u kuću na čijoj goloj ploči dežura on. Srbija, zona sumraka i ostvarene postmoderne: to je prostor - definitivno, rekla bi i sama Linda Hačion, samo da je prisustvovala ovim scenama u kojima je glava mogla tako smešno odleteti, uz smeh naravno - debate, citiranja, partizanstva, izdaje i pomirenja. To definitivno nije bio pastiš, nego "oslobađajući izazov određenjima subjektivnosti i kreativnosti", delotvorni susret sa umetnošču (života) promenljive perspektive, višestruke samosvesti, lokalnog i proširenog značenja, jednom rečju - ostvareni prostor postmoderne. A svet se, on je sada potpuno siguran, definitivno raspao u krhotine koje nikakav realizam ne može više oblikovati u idealizovanu, pastoralnu, celovitu početnu pazlu...
*
Kada se sve završilo, bar u ovoj najezdi sezonskih ratova, mogao bi, kada bi ga neko pitao, da priča o jetkosti isluženog borca kojeg nijedan rat ne zaobilazi - a neće ni sledeći, siguran je - dok masa kukavica sedi u toplom okrilju doma, pod izlikom da su suviše potrebni i važni za civilni život, "koji bi se bez njih raspao". Kažu da se ne slažu sa politikom i da to nije njihov rat. Kažu da se slažu sa politikom ali da moraju da je sprovode i brane po raznim patriotskim frontovima, demonstracijama i slično, te sinje kukavice koje zaboravljaju da neko mora i da se bori! Ipak, ne želi da govori o tome. Mogao bi, i to je ono pravo, da se pozove na reči sjajnog, savršenog androida iz filma "Istrebljivač" koji, svestan da mora umreti, govori s ponosom i nadahnućem slabašnom ljudskom stvoru - igra ga Harison Ford -kakva je sve čudesa u svom kratkom ali robusnom životu video, nebeska čudesa u kojima je lično učestvovao i koja su nedostupna običnom ljudskom stvoru bar još hiljadu njegovih života. Jer, i on je video: beskrajna polja rascvetalih crvenih bulki, plamteće kugle koje se šetaju oko glave, sunce koje se ponovo rađa posle apokalipse, kravu koja ga juri po livadi zasutoj granatama, kokošku koja ga napada šest puta pre nego što mu sruši radio stanicu, babojebe, zlatna jutra u vinogradima, prdenje u blok, krstareće rakete iza leđa, bezbroj zvezda padalica, milion slavuja, bombe koje padaju zato što je izuo čizme, ludačke vetrove koji zamrzavaju prste usred maja, nestvarnu mesečinu, čarape sa držanjem, pola babu pola dedu, slatki san u memli podruma dok pacovi pretrčavaju preko glave uvučene u vreću za spavanje, komade čelika što lepršaju ispred očiju poput razigranih leptira, spavanje sa zmijama u vlažnoj rupi na poljančetu u zoni sumraka kraja milenijuma, Srbiji.