Жолт Кантор
Парк у облику облака

Госпођа се, као сама машта, разуларила и тушира се. Али рефлексија спутава проток воде. (У лексикону је пресовани љиљан.) Дизајн. Оглашава се из свог кревета Хелга. Ноћас је гледала хрбат неке књиге. Китњаста ивица Храбаловог пиварског романа је крварила. Онда га је прелистао анђео зоре. У њему је видео смисао живота, налик некаквомe парку. Трава је одисала свежином. Сваком реченицом нешто се завршавало. Мисао се склапала, реза је шкљоцнула. „Неподношљива лакоћа постојања” – угледала је други том. Четкица за зубе јој беше јарко смарагдно зелена. И привезак јој се најежио док се сапунала. Шеткала се међу шареним пешкирима, испод штукатуре, у сецесијској тами. Док се туширала маштала је о замку. Перући груди, сети се како зором, у њеној соби, беху причљиви лептири затворени у кавез. Како су брујали, подрхтавали. Попут светлуцаве виолинске жице понад моста душе. Листови књига имају обичај да разговарају. Бројеви страница практикују навигацију и модерацију. Да сваки брод стигне у луку док се тумач не посвети етно-селу, јер сваки роман је вербално етно-село. Нека бића и пре свог рођења дају знаке из небића, из априорно доминатног постојања, са своје ћелијске писте (између кулиса предегзистенције). И сваком својом вибрацијом поручују да не желе да ступе у постојање. Па ипак! Рађају се. И онда, заживели и угнежђени, приповедају другим устима, изнутра: скоро исто то. Зашто би ти живео вечно? А одговор је: тек тако! Срећа реконструише: биће је зрело за то! А онда. Обрати пажњу! У вази је (мала жичана скулптура) спирала жила! То је оно што инспирише на писање. И Хелга изађе из каде, као из кабине свемирског брода, ступи на Месец. (Сиђе у маркет.)

Са мађарског превела: Драгиња Рамадански