Nandor Takač
Alegorija

Alegorija

Ovo je putovanje brodom,
i ja prelistavam
ižvrljani brodski dnevnik.
Ne razumem beleške.
Nekakvu utehu predstavlja
što su i drugi tako zalutali,
i ako nisu nestali,
na čudesnom ostrvlju
nađoše svoj dom.
Nema mi druge,
pomno pratim talasanje
i promenljivi vetar,
što nada mnom vreme mi mere.

Kalipso

Vodi me na more, nudi mi svoju vodu.
Kada sam gnevan na blagost me opominje.
Kaže da me voli zbog moje pameti,
Zbog ovog majušnog zaliva
i znanja što naraštaje spaja
kojim napokon veslam sam.
Na obali nestaje pod drvećem.
Sa ukusom soli na jeziku,
između lokvi što se suše
gazim po njenom tragu.

Ničiji sin

Znam nešto o sebi
što sve je više i sve
manje. Mišljah,
imam svoje izvore, ali već
mi ni reči ni pokreti
ne pružaju tačke oslonca.
Izjutra neko drugi otvara
oči, a odsanjano
ostrvo bacaju talasi,
ne zna se kad se udaljava,
a kad sve je bliže.

Pripreme za zimu

Otputovati, doputovati
sred predela što plinu.
Poput ptica i ja ću
usvojiti nove pravce
seobe. Ni preveliku
ni premalu razliku
između marta i novembra.
Na šta računam u lukama?
Kao i toliki drugi, i ja
bežeći, a ne u očekivanju
susreta kretoh na put.

Poslednja luka

Grane se dižu i spuštaju
u sporim talasima vetra.
Raspremam blago za one
što doći će posle mene,
da se vasceli dan dosađuju
sred mnogih suvišnih prnja.
Pre nego što sve ostavim njima,
raspoređujem stolice tako
da iz njih vide padine ostrva
što se spuštaju u more,
i naručja lelujava
pokislog drveća u novembru.

Sa mađarskog prevela: Draginja Ramadanski