Ерне Веребеш
Наузнак

Добрих десет метара изнад нивоа тла
Лицем окренут према устима моста чамити
На висини насипа окованог у шине,
Пратити трку паралела
Што стреме бескрају,
Видети у даљини њихов сусрет код самог циља,
Заправо теретни воз што из Баната рано изјутра стиже.
Плахо сипи киша.
Мозгати да је слобода природна појава.
Не као насип крај реке,
Већ као светло што заједно са Сунцем расте.

Па се лагано спустити наузнак, са срцем у грлу ишчекавши
Да композиција протутњи изнад нас.
Док напето тело нам жуљи, кињи туцаник насут међ праговима.
Неки човек пролази туда и не верује својим очима.
Застаје ужаснут, са лицем одојчета спремног да сиса.

А потом, док воз одоцнело, шкрипећи кочи, осовити се на ноге,
И мусав од гари и прашине кренути ка нестрпљивим мегатонама,
Да терету придодамо још штогод.
Онај с неверицом упире прстом.
Шта га снађе? – глас придошлих пружних радника се чује.
Томо, мора да си добро нарољан?
Прегазио га је на моје очи – очевидац мрмља.
Људи седају, ваде конзерве, хлеб.
Престаје и киша. Дешавају се такве ствари.

Са мађарског превела: Драгиња Рамадански