U subotu, 5.aprila 1997. godine,u svojoj 70. podini, umro je američki književnik jevrejskog porekla, Alen Ginzberg( Allen Ginsberg), budista po uverenju, svojevremeno-pacifista, anarhista, i lider kako "beat", tako i, kasnije, "hippy"-generacije, saborac, istorišljenik, i kolega takvih veličina američkog pokreta "kontrakulture" (globalno, čitav period od kasnih 40-ih, do sredine 70-ih), kakvi behu: Jack Kerouac (Džek Keruak), Kenneth Rexroth (Kenet Reksrot), Timothy Learry (Timoti Liri), Allan Watts (Alen Vots), Norman O.Browne (Norman Oliver Braun), Willhem Reich (Vilhelm Rajh), Herbert Larcuse (Herbert Larkuze), Bertrand Russell (Bertrand Rasel), Aldaus Huxley (Oldouz Haksli), i Bob Dylan (Bob Dilen), nabrojmo samo neke.
Ginsberga sam prvi put gledao i slušao davne 1976. na jednom poetskom happeningu u Amsterdamu. Kasnije sam ga lično upoznao u njujorškoj knjižari u 37. ulici, u knjižari braće Jovanović, gde sam pazario većinu literature koju sam "gutao" u to vreme: francuske simboliste, nadrealiste, Mađara Lajoša Kašaka, i Amerikance: Ginsberga, Kena Keseya (Ken Kizi), i Ferlinghetti-a (Ferlingeti), tadašnjeg Ginsbergovog ljubavnika i-izdavača. Alen mi je dedikovao drugo izdanje svog slavnog "Urlika" ("Howl"). Bilo je to 1980.
1981. godine, ponovo smo se sreli u Sarajevu, tada je bio s novim izdavačem, i dvojicom mladih ljubavnika, pripadnika Hari Krishne. Posvetio sam mu svoju zbirku priča "La Poesie Sonc But..." objavljenu 1976. Nismo se puno družili.
1983. Alen je posetio Beograd, i tu smo se najviše družili, mahom u stanu moje tadašnje devojke, Nine Živančević, koja je nakon dužeg vremena provedenog na "Naropa Institutu", u gradiću Boulder, državi Colorado (Kolorado, SAD), ustanovi koju je vodio sam Ginsberg, a koja je ime dobila po njegovom velikom drugu i velikanu beat-književnosti, ljubitelju jazz-a, pokojnom Jaoku Kerouac-u, i sama počela da u Sjedinjenim Državama gradi zavidnu pesničku karijeru, a koja sada živi u Parizu, skupa sa svojim bivšim suprugom, muzičarem i prevodiocem Zoranom Petkovićem. Tamošnje i tadašnje društvo upotpunjavali su David Albahari, književnik, trenutno nastanjen u Kanadi, Alenov tadašnji ljubavnik, pesnik Peter Orlovsky (Piter Orlovski), mladi američki gitarista i prevodilac s arapskog Steven Taylor (Stivn Tejlor), i-moja malenkost. Intervju koji mi je Alen tada dao, bio je najduži i najiscrpniji koji je ikada dao nekom (nepoznatom) evropskom novinaru. Uzimajući u obzir da sam ga, u raznin verzijama, objavio u ravno četiri (4!) tadašnja jugoslovenska lista ("Književna Reč", "Književne Novine", "Student" i novosadski- "Új Sympósion"), bio je to i intervju koji mi je doneo najviše honorara u mojoj kratkotrajnoj novinarskoj karijeri. No, pošto je Alen, uz američkog književnika E.E.Cummings-a (I.I.Kamingz), i autor koga sam najviše prevodio s engleskog jezika, tu mojim honorarima ni izbliza nije bio kraj. U tim dnevnonoćnim besedama i monolozima bez kraja i konca, Alen i ja smo raspredali o apsolutno svemu, o čemu jedan renomirani svetski buntovni intelektualac koji je upravo u tom periodu vodio "blickrig" protiv teških doga (te stoga bio vrlo promenljivog raspoloženja, često netolerantan i razdražljiv), i jedan mladi i nadobudni dvadesetogodišnji samosvesni umetnik "svaštarske" vokacije (likovnjak, prevodilac, novinar, pesnik i bluz-pevač), takođe prilično razdražljiv, jer je vodio "rovovski rat" s alkoholom (koji ni do danas nije okončan), mogu brbljati. A to ni izbliza ne beše toliko malo tema koliko vam se na prvi pogled može učiniti. Razmenjivali smo stavove o svemu: od imanentnosti Boga, do pojava kikirikija na platnima Salvadora Dalija.
Kasnije se više nisimo sretali, ali smo se dopisivali. Ja sam mu slao duga pisma iz Holandije (l984) i Nemačke(l987), on meni kratka, i nerazumljiva "kolaž-pisma" iz Arizone i Novog Meksika, i jednu dugačku "mail-art" poemu, u najboljoj tradiciji mog pokojnog subotičkog drugara, Slavka Matkovića, poemu koju mi je poslao kao deo dugog "kolaž-pisma", prilikom svog poslednjeg gostovanja u Mađarskoj, 1995.
Simptomatično je da je odseo u istoj ulici, čak i istoj zgradi, u kojoj sam i ja živeo, za svog dužeg boravka u Mađarskoj, konkretno-u Budimpešti. U zgradi kraj Muzičke Akademije "Liszt Ferenc". Obojica smo verovali i u eshatologiju, i karmu, i reinkarnaciju, i predestinaciju, i entelehiju. I u sijaset drugih stvari...
Ne znam od čega je umro. Uvek pomalo hipohondar, iz Mađarske mi je pisao da ne konzumira kafu, čaj, šećer, meso. Alkohol nikada nije ni pio, niti je pušio. Čak je i "lake" droge prestao da koristi, još početkom devedesetih. Uvek mi je govorio kako su svi veliki književnici umrli mladi - od alkohola (Keruak, Dilan, Tomas, Rembo), a oni koji su umereno koristili droge, doživeli duboku starost - izuzetak beše "guru beat-generacije", i dan-danas čili i zdravi Wi11iam Burroughs (Viljem Barouz-85 godina), koji je u životu probao sve razorne i sintetičke droge koje su izmišljene, kao i one druge. Uz to je i pio kao smuk. Puši i dan-danas.
Alenovi književni uzori behu mnogi. Oni najbitniji su: William Blake (Viljem Blejk) i Walt Whitman (Volt Uitmen). Od mlađih, to su-pomenuti Burroughs, kao i pokojni Neal Cassidy (Nil Kesidi), i William Carlos Williams (Viljem Karlos Vilijams). Veliki uticaj je pretrpeo, posredno, i od hinduističkih, budističkih, šamanističkih spisa, kabalističkih tekstova, kao i teoretskih i praktičnih, radova Huxleya, Brownea i prethodnika Carlosa Castanede. O zen-budizmu da ne govorimo.
Alen Ginsberg je rođen u gradiću Newarku (Nuark), državi New Jersey (Nju Džersi, SAD), 3.juna, 1926. godine. Otac, Lui, beše mu takođe pesnik lokalne reputacije, i srednjoškolski nastavnik. Mati mu, Naomi (kojoj je posvetio knjigu-poemu "Kaddish", što je jevrejska molitva za mrtve) bila je ubeđeni komunista.
Za Džeka Keruaka, Alen je bio -svetac. Ni manje ni više. Po mišljenju staroga cinika i mizantropa, Barouza, bio je "nedočuvano i iskompleksirano jevrejsko žgepče, koje se u sve pomalo razumevalo, ali sem ljubakanja s nezrelim mladićima, ništa stvarno nije umelo da skonta u ovom jebenom životu." Za mene je bio-prijatelj. Jedan od retkih, jer poznanika sam uvek imao mnogo, a prijatelja gotovo nikada. I čast mi je da sam i ja njemu bio-prijatelj.
A. Ginsberg: NOĆNA JABUKA
Sinoć usnih nekog kog ljubljah sedam dugi(ni)h proleća, ali ne videh lica, tek tako znane manifestacije mu tela: znoj urin kožu oči fekalije spermu suze slinu sve u jednoj odori istog mrtvačkog u(l)kusa. (1961)
Uz prepev ove kratke Alenove pesme, nastale još 1961. opraštam se s njim, rečima, stihovima, iz dela velikog Volta Uitmena, kojima sam se oprostio i od dragog mi prijatelja, Slavka Matkovića: "Zbogom, i doviđenja, kapetane, moj kapetane!"..
Subotica, 6. april 1997.