Ljubomir Damnjanović
Lazar

Bilo mi je dvanaest leta kada sam se rodio. Kada sam ispljunuo slanu tekućinu iz ustiju i po prvi put udahnuo vazduh. Zapekao me je, kao da me je opominjao u kakav svet dolazim. Otac moj, prigrlio me je i pomogao da izađem iz staklenog sanduka u kome ležah. Opipavao me je, razgledao, išao okolo mene a u oku sam mu mogao videti zebnju i nadu. Vikao je razdragano: "Živo je! Živo je!" Slušao sam ga i prepoznavao sam reči koje je izgovarao. Kako neko tek rođen može da razume reči i da odmah hoda, istina nesigurno, otac moj nikada mi nije objasnio. Mnogo toga mi nije hteo kazati i uvek me je zavodio sa staze saznanja toplinom i ljubavlju.

Gledao sam sprave i aparate oko nas koji su se nadnosili nad nama. Pogledah ponovo svoju kolevku iz koje se rodih. Metalni sanduk sa staklenim zidovima u koje uranjahu cevi koje pak izvirahu iz zidova. Pogled mi je pratio metalnu kuglu koja je visila o verigama i lancima koji se penjahu sve do vrha kule. Otac moj, odmače se i sa sve većim strahom me posmatraše. "Oče?" rekoh i lice mu se ponovo razvedri. "Sine moj savršeni i večni," rekao je i skinuo lepljivu masu koja je klizila sa lica i tela mi. Doveo me je do ogledala i postavio ispred njega. Stao je iza mene i govorio: "Savršenstvo se može stvoriti a kletva je uzaludna."

A onda, kao da me je zaboravio. Vratio se svojim mašinama i cevima. Dugo ih je krotio i stišavao njihov gnev koji me je rodio. Potom me je izveo iz kule. Obukao me i dugo vodio po zamku. Sa ljubavlju je gledao kako sve pokušavam da opipam, da imenujem, da im nadenem imena koja sam odnekud znao na raznim jezicima. Radost mu beše sve veća i sjajnija. Izgleda da je želeo da zaigra na vrhu kule i da celom svetu objavi dan radosti. Vukao me je pored zbunjenih sluga, kroz hodnike prepune prozora i zavesa koje su lelujale pod naletima vetra koji je spolja šibao. Sluge su jurile za nama i zatvarale prozore i borile se sa radoznalošću i kišom koja je nemilosrdno udarala o zidove trošnog zamka. Gromovi su parali nebo i ne jedan završavao je put na vrhu kule, kao da tamo ima nešto što ih mami i tera da ovde okončaju.

Otac moj širom je raskrilio vrata terase i izjurio na kišu. Digao je pesnice i glavu ka nebu i zagrmeo. Nadjačao je vrisak gromova i jauk vetra.

"Lazar, no kako drugo. Presvetli knez i onaj koga je On iz mrtvih digao. Lazar mu je ime, a Branković prezime. A hodaće svetom ovim duže od svih potomaka onih koji nam ime prokleše i zavetovaše da nam se seme zatre. Ove ruke su ga stvorile, omotale kosti mesom njegovim iz Mandragore i semena moga nastale. Um mudar zarobile iza umilnog lica a i Tebe sam nadmašio. Život mu podarih, ali ne kao tvoj, kratak i bolan. Dug će vek njegov biti..."

Sve zablista. Zemlja i trošni zamak zadrhtaše od siline udara u drevni bor koji zaplamti ispod nas poput suvarka. Vetar još silinije zaurla a otac moj samo se smejao na to. Okrenuo je svoje mokro i blistavo lice ka meni i pritrčao mi. Grlio me je i šaptao obećanja puna ljubavi i želja. Kada je ostao bez reči, imao je još dovoljno snage da u beskraj ponavlja Lazare, Lazare. Na kraju ni za to više nije imao snage. Skljokao se pod mojim nogama. Nemoćno sam pogledao sluge koji su zbunjeno stajali ne razumevajući jezik oca mog. I bi mi drago zbog toga. Nekako sam znao da su mogli da razumeju šta je govorio da bi svi pobegli iz zamka. Prišli su nam. Uneli su ga i doveli u odaju sa krevetima. Smestili su ga i obrisali. Mene, kao da nisu primećivali. Kasnije sam shvatio da su me se bojali. Videli su nešto sitno i maleno koje do sada nije bilo u zamku, a pojavilo se u noći oluje kakva nije zapamćena nad brdima oko jezera. Tiho su izašli. Razgledao sam sobu. Sve sam morao opipati i omirisati. Pogledati sa svake strane. I po prvi put sam zaspao, pored kreveta moga oca.

Naredno jutro je donelo sluge sa torbama koji su krili poglede i opraštali se od oca. Izgovarali su reči u koje ni sami nisu verovali i hitro nestajali putem koji je vodio u dolinu do jezera. Na kraju smo ostali sami. On nije mario ni za šta drugo do mene. Svakog trena sam mogao na sebi osetiti njegov pogled. I tako su proticali dani i meseci. Hirovito leto je donelo za sobom oštru i hladnu jesen a otac mi je pokušavao da me nauči svemu osim kako sam rođen. Jednom sam ga kradom pratio u šumu gde je na majušnom proplanku ležao usamljeni grob. Prišunjao sam se dovoljno blizu da čujem oca.

"Oprosti brate što te nisam u miru ostavio. Suviše voleh tvoje britke reči. Tvoju ljubav prema životu. Oprosti mi sve grehe koje počinih da umu tvom dam novo telo. Neka je prosto tvome starom telu." Hitro je ustao i krenuo nazad prema zamku. Jurio sam kao lud između stabala, pun saznanja koje nisam hteo priznati i prepoznati. Kula je bila zatvorena još od dana kada sam rođen, a otac nije ni pomišljao da me pusti natrag u nju. Mislim da sam već tada znao kako sam nastao ali tajnu mi otac nikada nije hteo da otkrije i par godina docnije kada je osetio da mu je kraj blizu iz kule se dugo dizao dim i dugo su dopirali udarci čekića koji je nemilosrdno mrvio sve mašine. Kao da se zbog nečega ipak na kraju pokajao i poželeo da uradi sve da se nikada više ne rodi neko poput mene.

Ali to behu dani daleke mladosti kada je svaki kamen i svaki žbun oko zamka bio novi svet za otkrivanje.

I rastao sam. Znam sada, a verovatno sam i tada shvatao da rastem brže no drugi, mada sam retko viđao druge ljude. Svake dve nedelje bi došle žene da srede i urede naš dom. Kola bi dovezla hranu i sve što bi trebalo ocu i meni. Dane sam provodio u učenju i pisanju. Pisao sam dogodovštine stvorenja poput nas, prognanika sa mračnim tajnama oko kojih hode neka stvorenja koja ne pripadaju svetlu dana i blagosti Njegovoj. Otac moj, Vuk, našao je te spise. Nasmešio se i posle par nedelja u rukama sam imao tanku knjigu bez imena autora sa naslovom PRIČE LUDOG MONAHA i godinom štampanja - 1698. Pitao sam ga čemu i zašto to. Pomilovao me je i rekao da je to moj zadatak, da spajam svetlo i tamu, ukletnike i blažene. Dodao je: "Poput brata," i okrenuo se i izašao iz sobe, ali ne pre nego sam mogao videti suze kako teku niz njegovo plemenito lice. Uveče bi, gotovo kao u nekom obredu, sedeli pored kamina a on bi mi pričao istoriju moga roda i naroda. O zavadi i kletvi koju je moj narod bacio na rod moj a da nije imao pravog razloga. Često je znao da kaže: "Trebala im je žrtva da prebace sramotu i greh poraza, da se operu i mi smo časno poneli taj krst na Golgotu." Onda bi zapao u neko stanje tuge koju je pokušavao da utopi u litrama vina. I tada bih video njegovo drugo lice, njegovog demona koji bi se tada pomolio, demona koji bi razbijao sve oko sebe. Demona koji nije štedeo ni mene. Nerazumljive optužbe su pljuštale. Kletve i najave patnji koje će me pratiti korz vekove. Nisam hteo da ih slušam, a trebao sam. Možda bi tada, u danima te daleke mladosti imao snage da okončam ovu priču. U danima kada još nisam shvatao lepotu i raznolikost sveta koji me okružuje. Kada se sve svodilo na mali, trošni zamak i večitu šumu oko njega.

U danima kada sam je sreo. Pojavila se poput vile iz jednih od mojih priča, i to onih kada nisam raspoložen za pisanje i kada je sve prepuno lažnih slatkastih opisa. Gledao sam je iza sigurnosti borova kako hoda po šumi. Kako ide na proplanke i ubire plodove koje joj šuma nudi. Neustrašiva ili nesvesna stvorenja i zveri koje se šuljaju šumom i njenim polumrakom. Pratio sam je, uvek. Uveravao sam sebe da je to zato što je nešto može napasti i povrediti. Svaki dan je dolazila prvo na proplanak na kome je ležao grob zarastao u korov i trnje. Otac moj kao da je zaboravio na brata. Gledao sam njene crne lokne koje bi se oslobodile ispod marame. Slušao sam je kako peva i gledao kako igra. Kako lukavo zadobija poverenje onih sitnih malih životinjica koje obitavaju u šumi i uljuljkuju vas i obmanjuju da u šumi nema ničega opasnog i pretećeg. Znam da nije bila nešto posebno lepa. Nekog finijeg gospodina bi verovatno užasnula njena stalna musavost i umazanost. Ali postojalo je nešto što me opijalo. Neki miris koji bi sve oko mene zavrteo a u meni sve zaigralo. Bilo je to deseto leto od kada sam po prvi put udahnuo vazduh. Ocu nisam ništa rekao. A i bio je prezauzet, sav u planovima da me povede u grad, da upoznam ostatak sveta. A kada bi se napio, govorio je da je vreme da preuzmem breme svoje.

Poneo sam neku romantičnu zbirku pesama i seo pored groba. Banula je poput vetra i ustuknula. Htela je da pobegne.

"Nemoj", bilo je sve što sam rekao i stala je i pogledala me. Sumnjičavo mi je prišla.

"Ti si iz zamka?" zakikotala se. "Da."

"Hm."

"Šta hm?"

"Nisi zver."

"Zar treba da budem."

"Tako svi kažu."

"I šta još kažu?" Trebali su joj dani da ispriča sve legende i bajke koje su se svile oko moga doma, oca i mene. Mnoge su bile mnogo strašnije od mojih priča i dobro sam se potrudio da ih upamtim i da jednog dana stvorim dela koja će izazivati jezu u srcima zaludnih velemoža i bogatašica. Strpljivo sam joj objašnjavao da mi je otac grof iz zemlje koja je pala pod nevernike. Da nemože da se navikne na ovdašnje ljude i da zato živi povućeno.

"A tebi, ne smetamo?"

"Ti ne."

"A šta sam pa ja? Otac već gleda kome da me da i da se reši barem jednih gladnih ustiju. Da ne dolazim u šumu po voće i bilje davno bi me najurio..." Ućutkao sam je usnama. Duboko sam udisao njen čarobni miris koji mi je svakim danom bio sve opojniji. Hteo sam da budem što bliže. Gotovo sam joj potrgao odeću. Mirisao sam je i dok sam joj širio noge i ulazio u nju. Gotovo sam se uplašio njenog krika i mirisa krvi koji se pomešao sa mirisom njene kože. Jecaji su postajali nešto drugo, neka radost koja je dolazila u talasima. A oko mene se sve pretvaralo u vrtlog boja i oblika. Pamtim da sam joj ljubio vrat. Pamtim da sam zagrizao vrat. Pamtim njeno otimanje. Sve pamtim. Pamtim i da nisam mogao da stanem. Da je neka sila zavladala umom i telom mojim. Pamtim kako sam je kidao i komadao. Pamtim da sam se probudio nag i krvav. Da je zavladala noć. Da su mi zveri noći objavljivale dobrodošlicu u njihov čopor. Pamtim jurnjavu kroz šumu. Pamtim oca koji me je ugledao naga i krvavog. Pamtim samo blagost njegovog pogleda kada me je zagrlio i prošaputao:

"Otkrio si sam svoj teret živog mesa koje samo tebi daruje život. Upamti miris po kome si ga otkrio sine moj." A onda se okrenuo i ušao u kulu u koju godinama nije ulazio. Ujutro sam ga našao u fotelji. Pehar mu je ležao pored nogu a oči su gledale nekuda, ka vrhu kule odakle su došli gromovi koji su mi podarili život. Sahranio sam ga pored brata. A između njih, nju. Moju prvu ljubav i prvu žrtvu. Crvenkapu koja je skrenula sa staze i naletela na vuka po imenu Lazar. Uzeo sam njeno raspeće. Možda vam deluje opsceno ali ono je i moj simbol. Zar nije rekao da pijemo krv njegovu i jedemo meso njegovo. Možda je i On bio neko poput mene. Stvor, rođen iz očaja usamaljenika i drevnih rituala iz knjiga koje su ko zna kako došle.

Spakovao sam ono malo stvari koje sam mogao nazvati mojim. Po poslednji put se u kapelici zamka pomolio za spas moga oca i brata. A onda sam putpalio šiblje i granje nagomilano u zamku - čekao sam da se vatra razgori, da budem siguran da ovo mesto više nikada neće postojati. A onda sam krenuo puteljkom prema blatnjavom putu koji će me voditi kroz zemlje i vekove.

Mene, grehe mojih predaka, grehe koje ću tek počiniti. Legende koje će nastajati. Biće interesantno vraćati se posle nekoliko decenija kao neko drugi da bi video u šta se pretvorio moj krvavi prolaz kroz vaše kratkotrajne živote. Detinjstvo se završilo. Naglo se pretvorilo u vihor zlatnih i praznih uspomena.