Ne znam gde počiva neutralna zona koja odvaja realni od imaginarnog sveta, ali sam siguran da je Ljubomir Damnjanović bio jedan od najboljih šetača tim područjem. U stvari, najpribližniji opis Ljubinog konzistentnog interesovanja koje je preraslo u riznicu znanja dao je Miodrag Milovanović u svom Brzom vodiču za Science Fiction: "S njim se ne upuštajte u blefiranje SF-a. Nemojte reći da niste bili upozoreni."1 Ta konstatacija važila je i za ostale grane "žanrovskog drveta". Njegovo poznavanje savremenih trendovskih kretanja u okviru SF-a /horora/ fantezija mogla je da uplaši površnog žanrovskog ljubitelja; na svu sreću, Ljuba svoju široku erudiciju nije koristio da bi nagnao u beg neobaveštenog. On je, za razliku od mnogih koji se trude da plutaju površinom, bio poput one velike bele ajkule koja je poslužila Dejvidu Morelu da opiše pisca Čarlsa L. Granta: "On je snaga koja se ne vidi, kao velika bela ajkula ispod površine."2 Bio je prozaista po opredeljenju, prevodilac prema potrebi, urednik sa osećajem za novum, i da je kojem slučajem u beogradskom Društvu ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić" postojao pandan američkoj nagradi "Hugo" u kategoriji fan-pisac, onda bi Ljubomir Damnjanović bio njen prvi laureat. Možda sam zbog svega toga baš njega odabrao da bude recenzent moje prve zbirke priča. Znao sam da ne dobijam etablirano ime, ali svi oni koji su ga poznavali imali su jedno na umu - to je bilo najbolje i jedino moguće rešenje. Zbog svega što je uradio za Društvo "Lazar Komarčić" odlučili smo da ustanovimo godišnju memorijalnu nagradu "Ljubomir Damnjanović" za najbolju domaću priču objavljenu između dva juna u klupskom fanzinu Emitor (koji će uskoro imati promociju 400. broja najviše zahvaljujući Ljubi). Na taj način će se sačuvati sećanje na jednog od najvećih pregalaca kojeg smo imali. Bila nam je čast što smo bili njegovi saradnici i prijatelji.