Sava Halugin
Beli pljuskovi
 
Tisa
 
mresna bicima cvetnim
vrhovima vrba sebe miluje
zamočen ram zemljom ofarban
telo svoje doji kišom
 
klize brodovi niz ulice
uz halugu i kroz koru ilovače
za dva tla i jedno nebo
beli se usred čiste linije
nosi je vetar preko njiva
 
govorilo se da joj je rod i mater
da ima oca
da su joj obale kose
da joj je roda sa Karpata
prosula bokal
ona je tako mutna a čista
ona je voda
 
Nađen
 
krekeći mlečni zalivu
uplaši sunčane nalete
zavri
smolom topljenom
vaslaj
telima dugim
nebo motri
suzi
 
promišljaj
trajnom kosalom užice češljaj
ribarske dućane operi
umiruj kantarima odvaganim
 
 
Tisi u vode
 
široka decembarska
o pleća nasipa
za rast sa manom
uljezom vodenim i gustim
ljudi u strahu
šahovi zemljani pucaju
umesto snage
 
 
nagovesti sebe
 
psihoza zamor ekstaza
zaton krkačenja
i splav meduze
tavna pegla štirak
vlažno i toplo isparenje
sećanja na bistri izvor podmeću
stopalo vodu kalja
da preko reke
raskrči put reči
i preskok uspomena
ispruže težinu da zamoče dub
pod rekom naprave splav
ka jednoj strani obale dovičem drugu
da stanem nasred