Radivoj Šajtinac

Tisa i Kanjiža

 

Između neba i zemlje

tamo gde stablo topole,

drevni spomenik horizonta

želi, večito želi,

da oženi vrbu

za princa salaša

teče moćna reka i spira

zvezde, na dnu.

 

Kad, jednom,

jedan isti Bog odluči

da umesto s neba

pogleda na ovaj mali grad

 

sa dna Tise

srešće se sjaj zvezda

sa svakim semenom u brazdi

sa svakim srcem koje bije

sa svakim okom koje vidi

i Tisa će pokazati

svoju treću obalu

onu koju nema ni jedna

reka na svetu

 

Kanjiža

 

Ovde, kad padne list, na Severu procveta led.

Taj šum pozlaćene liske zabruji kroz čitav vek.

uspravi se večni vodeni trenutak

na nebu se prikažu rečne kazaljke.

Jedino čovek, čak i najsiromašniji, zna šta to znači

takozvano "tačno vreme".

Je li to vreme u kom bele, divlje ruže

obuhvataju krst u polju i, s jeseni, hladnim šipkom

greju Hristove vrele stope?

Je li to vreme kad nevidljivi Sin Gospodnji

pomeri zavesu od pupuške, tople čipke hlebne kore.

i izviri kroz varnice mišjih zenica

s poda stare kotarke ili je to vreme

kad prvi put se ugledaju sveža devojačka tela

na obali što promiče između vrbovih grana,

sunca i jakih zvukova srca?

 

Ovde kad plane prva travka na Jugu već kupe med.

Te nabreklo granje, te kliče, ta zemlja što

bi skočila uvis da nije večnog semenja,

to su ta saća, ta okna, te posude, to prstenje

što prećutnom bi radošću opet skupilo ljude oko reke.

Obrati pažnju kad ovde izgovaraš reč reka

ovdašnji predeo preskupo je vezao čula i ljude,

živuljke i bilje, tlo i nebesa

pa im reka dođe ko nešto zaveštano pupčanom vrpcom,

onom koja se noću, vidi u sazvežđima

a danju spušta do bujnih riba. Mulj, ikra i mesečina.

 

Ovde kad prilegne zrelo klasje na Istoku je brašno:

to je, ako se tako može šapnuti, mraz što bridi

iz dlana na kom je žulj što pukne i zvoni

u sobi kad se okupe svi. Iz plićaka gleda

pametno, bezdano, kravlje oko, sleću laste na

zategnutu konjsku grivu, svira tambura a Sveta slama

treperi nizutarnji most.

 

Ovde kad je sneg na Zapadu su već slova, od inja.

Doslovce belinom odmiče topli dah,

sokoli se, kraj puta, pretvaraju u svevideće spomenike.

Reka je pod ledom, teče reka puna oblaka,

teku oblaci puni reke,

S nebesa slaze dva Božića, oba od inja i svetinja.

Oba od Istine.

 

Kad otkravi se komad hleba što ima četiri

strane sveta vidljive svima onima što od

malena gledaju u Tisu, Dragi Bože,

dovedi ovde koga možeš i slikaj me s Njim

i Topolom.

Jer, neće munja u kupinov grm,

jer grom se čuje tiše od srca.