Priče sa Makropolja 6.
Istinski žalim što je ispalo ovako, što si doneo odluku: neka umre čovek, i to tako kako bi kod nas ljudi mogli reći: "Tako mu je dobro išlo, da nije znao šta da počne sa sobom". Po tome je podsećao i na tebe i na mene. A i po tome što su se i njemu bezrazložno dopadale devojke u žutim haljinama. Sada vidim da je sve dovršivo i ovako.
Sada ću, po poslednji put, dopisati ono što sam želeo da mu dam.
Biti po prvi put mršav, groziti se mirisa težih jela, briznuti u plač zbog toga što stariji brat smejući se jede ono što bi trebalo jesti. Posle se navikao i na to, uveče je sve više ostajao u kuhinji, te se jednom, onako sedeći pored oca i prislonivši glavu na njegova leđa, začudio kako ovaj sredovečni čovek lepo odzvanja iznutra kada govori, a još više kada peva. Posmatrao je ovog čoveka kada je tokom letnjih vikenda, u popodnevima iza kuće, nad založenom vatrom od kružno poređanih delova starih vrata, vrio perkelt, od čijeg je safta i on mogao da zahvati, a da mu ni na pamet nije palo da bi trebao da opere kašiku.
I sedeo je u senci kuće, naslonivši leđa na zid, po vasceli dan, blenuo u po ledini početnički vežbajuće konje i konjanike, koji valjda nisu ni znali da su tu, gde oni sada galopiraju i preskaču prepone, još do pre nekih deset godina stajale dve ulice, no ljude su kada je reka probila nasip odavde iselili, a kuće pak zapalili. Te su kuće obrazovale goruće selo u jednom filmskom serijalu o čuvenom razbojniku. Kada je naišla poplava on se još nije bio rodio i goruće kuće je video na filmu, te je to zapamtio za ceo život kao prvu katastrofu, o kojoj su deda i baba govorili kao o jednoj istinskoj, stvarnoj nesreći.
U kući, na ivici ledine, gde je živeo do svoje desete godine, bilo je podosta starih slika.
U maloj prostoriji između kupatila i predsoblja, gde je noću spavala prababa, pored kreveta je stajao i jedan sto. Na taj sto ga je nakon kupanja postavljala majka dok ga je brisala na suvo, a on je pak posmatrao jednu sliku koja je prikazivala dedu kako je došao iz svetskog rata, sa Verdinst-kreutz-om na grudima.
U predsoblju su u tamno-mrkim ramovima visile dve slike: jedna je prikazivala na šumskom proplanku stojećeg jelena, a druga jednog po vodoplavnoj šumi hodećeg jelena. Iznad slika su jelenski rogovi, koje je, kao što je to od svog ujaka čuo, neko preparirao. Ukoliko su iz kupatila preko uske sobe ulazili u predsoblje, odrasli su morali dopola nakrenuti glavu, kako bi mogli stati pored rogova.
Na zidu sobe koja se nalazila nasuprot ulaznim vratima predsoblja, a koja je pripadala ujaku, visio je jedan olovkom rađeni crtež koji je prikazivao valjak i tri rotirane projekcije. U onoj sobi koja se pružala iz ujakove, a u kojoj su spavali baba i deda, visila je jedna slika od slame. Kuća načinjena od britvom sečene cepljike slame, sa takođe od slamene cepljike načinjenom palmom, a sve to na crnom papiru.
Iz predsoblja udesno prostirućoj prostoriji, u kuhinji, tada je stajao jedan sto sa stolicama i jedan orman, na čijim vratima je otkucavao časovnik. Orman je pojačavao kucanje, koje se moglo čuti i u kupatilu.
Ukoliko bi otvorio vrata koja se otvaraju ka dvorištu svetlost je bila jača od toplote ili hladnoće.
Po neki put je stajao u vratima od jutra do večeri i pritiskao zamišljenu dugmad na dovratku. Mesto dugmadi se po otiscima prstiju već videlo. Zamišljao je da je u centru grada, u liftu. O radu lifta čuo je od ujaka. Otvorio je vrata, izašao na dvorište, a potom se vratio u prohladnu tamu.
Drugi put se po ceo dan igrao sa psom. Kasnije mu je jedan školski drug rekao: "Kod vas je pas uvek lajao sa krova".
Stajao je pred kućom, na ulici: kraj njega je prošao deda, u ruci je nosio braonkastu gvozdenu kutiju. Šetao je prema nasipu, a pas je trčkarao pored njega i svoj nos pritisnuo uz ugao sanduka, kao da hoće da ga tamo prilepi. Obratio mu se, no pas ga nije ni pogledao. Njegov deda je zastao na ledini, spustio kutiju, a potom podigao samobrtveći poklopac. Iskočila je sitna siva životinja i potrčala prema nasipu. Pas uzastopce za njom, a kada ju je gotovo sustigao životinja je počela glasno da ciči, od čega je njegovo srce glasno lupalo, po prvi put u životu je osetio kako mu lupa srce. Pas je sustigao životinju, zgrabio je, protresao i odbacio, potom je dotrčao do nje i ponovo je uzeo u usta. Deda je podigao kutiju i krenuo nazad, a pas ispred njega i čim ga je prestigao na putu pogledao je njega, dečaka, u oči, kao da želi da ga uteši i zadugo mu je posmatrao lice.
I na devojke je mislio s večeri, ne, uvek samo na jednu, deset godina samo na jednu, a potom četiri godine na jednu drugu i na kraju na jednu treću. Drhturavo je otvorio pismo, a kako ga je čitao drhtao je sve više i pomalo se, dok je onako redom prevrtao fotelje, čudio samome sebi dok su mu suze lile.
Iznova je otkrio tišinu na periferiji grada, na uglu jednog vojnog grunta, na visini od četiri metra u stražarskom tornju. Posle ponoći je otkačio omanju telefonsku služalicu, izvukao iz proreza prekidača govorne skretnice utisnutu šibicu, podigao slušalicu do uva i slušao program "žive narodne muzike" radio-stanice sa druge strane granice.
Posmatrao je staru, no u dobrom stanju bitišuću kuću, te je na višestruka pitanja kratkokose žene na kraju odgovorio da, dopada mu se, dopašće mu se. Dovršeno je kupatilo, te je svake večeri, ako se vratio iz grada, satima ležao u kadi, po neki put i do ponoći. Ako bi se voda ohladila, vadio je čep, snizio nivo vode, potom ga utisnuo nazad i ubrzo ponovo pustio vrelu.
I konačno: početkom leta je stajao pod dvorišnim stablima krušaka, slušao je praznično zujanje pčela i odjednom je obratio pažnju na to da pčele zuje i po nebu, a ne samo oko cvetova kruške.
Moj pradeda je u vreme velikih vašara još išao biciklom u onaj grad u koji sam vozom dospeo i ja. Na krovu jedne ogromne spratnice pročitao sam tri pesme, posle smo sedeli u jednom klubu, gde je njih nekoliko odabralo mene kako bi pokazali da i jednog preteškog čoveka četvoro ljudi, ukoliko to jako žele, mogu podići svojim kažiprstima. Na kraju me je jedan osmehnuti pesnik koji je u ruci obrtao cigaretu uhvatio pod ruku i proveo po ogromnom gradskom groblju. Na suprotnom kraju groblja smo delimično išli po seoskim ulicama, a potom smo pozvonili na jednoj kući gde su nas već očekivali. Noću sam, dok su tamo unutra, u sobama, svi već spavali na krevetu, na pored zida razastrtim madracima, na tepihu i u fotelji, sedeo u kuhinji. Vrata su bila otvorena, imao sam uvid u sobu gde su svetlele sve lampe. U kuhinji je pak bilo mračno, a ja sam, gledajući kroz omanji prozor, celu noć posmatrao lampe. Svetla su bila ista onakva kao i kod nas kući, te su i prikazi koji su se iscrtavali iz senki podsećali na tamošnje ulice. Treba da ubedim samog sebe da sam zaista kod kuće, pošto na stranom mestu još nikada nisam mogao da zaspim. Jeo sam nekakvu na hleb namazanu paštetu. Posle toga sam uključio radio, a glavu sam pognuo na sto, bliže zvučnicima.
< Đorđe Pisarev: Iza velikog grada V || Andraš Bakoš: Epilog >