Amsterdam uvek probudi seksualnu energiju u meni, nužno je mešajući sa poezijom, manifestujući je u skladno nabildovanom telu Remca van Damma, istoričara umetnosti i velikog ljubitelja Walta Whitmana. On je vlat te magične trave, od koje veštice podivljaju na Sabatu, kojom sam i ja opijen, spremno isčekujući nadolazeći talas orgije, čije je ime, ipak, nežnost. Sav taj machooutlook da bi se kamuflirala razmaženost velikog deteta, nesvesno ispoljena u retkim trenucima, kada igra, krajnje slobodno i više - nego kreativno, uz stare hitove Georga Michaela, ili, u pola pet ujutro, ispija čaj od mente i filozofira o egzistenciji Boga, u koga veruje. Njemu je još uvek potrebno da ga metafizička kolevka sigurnosti uspava u njegovom paralelnom svetu lepog, naseljenog Michelangelovim skulpturama homoerotskog senzibiliteta - kakva je, recimo, "Rob na umoru", Blakeovim futurisričkim vizijama Pakla, posednutih bolesnim genijom Emanuela Svedenborga, i kolekcijom poštanskih marki, za koje kaže da su jedina preostala spona sa duhom njegovog oca. "The world of living and the world of dead are communicating!" tvrdi, dok stoji iza plamena ogromne, crvene sveće, koji njegov izraz lica pokriva profetskom glazurom, i čini da zaista postane ubedljiv u svojoj pozi, pozi vernika. "I am afraid of the world of living. Death doesn't scare me...", uzvraćam, razmišljajući o životu koji postojano ispunjava naša tela, i o podsmehu, upućenom smrti njihovim spajanjem, koji će sasvim sigurno uslediti. Jer, postoji ta čudesna spona među nama - ja sam samo njegova emanacija verbalne Umetnosti, lirični gospodar reči kome se one servilno pokoravaju, fascinira ga moja akrobatska igra diskursom i zavodi svaki pokret jezika, transcendiran u poetiku svakodnevice, koja onda, promenjena, blista novim, neočekivanim sjajem. Kroz tu vizuru iznenađenja otkriva mi se njegovo telo, telo-hronika mog budućeg stvaralaštva, manuskript svih izgovorenih reći u strukturama mišića zgrečnih uživanjem, u istoriji čulnosti, izjednačenoj sa ovim trenutkom života. On je mauzolej stegnutih sećanja na sve one-night-standova sa muškarcima prema kojima nije osećao čak ni najrazblaženiju naklonost. Obožavam njegov smeh, jer smeje se svemu što izgovorim, i uspešno mi parira, dok koristim svoje ekskvizitno književno obrazovanje i snobovski odmereno komentarišem naslove u njegovoj biblioteci. "How did you like DE PROFUNDIS?" konspirativno dobacujem, i dobijam odgovor koji me fascinira - obožava deo o Isusu, koga je Wilde video kao najvećeg pesnika religije, i slaže se sa mojom konstatacijom da ga je prvi ispravno percipirao - kao običnog čoveka van svake običnosti, prvog anarhistu, i najvećeg od svih umetnika - ,,ne postoji ni jedna Hristova rečenica koja u sferi poezije ne bi našla na trenutno i potpuno ispunjenje", revolucionara par excellence, čije je delo božanstveno bez podrške Boga, i baš zbog toga najveće u Istoriji. ,,Eloi, eloi lama savahtani!" je, ipak, plač malog deteta, izgubljenog u svetu Raspeća. Baš kao što sam i ja izgubljen u paralelnom univerzumu Amsterdama, tog grada-monstruma, još uvek živog u svom mrtvilu, i mrtvog u svojoj hiljaditoj inkarnaciji; ta nekrofilična energija ispunjava prljav, atrofirani lavirint kanala i večeras je još mračnija, i da nije tog konspirativnog pogleda Remcovih poluzatvorenih očiju - čiji smisao jasno razaznajem - voda bi se sklopila nadamnom, i bio bih zadavljen, bez mogućnosti da postanem travestirana Sirena, i svojom pesmom nastavim inerciju ubistva. Umesto toga, odgovaram ćutanjem, graškama znoja na licu, drhtanjem ruku u skladu sa brujanjem noćnog saobraćaja, te raštimovane simfonije svih zakasnelih tramvaja, što ljubavnike, u iluziji večne ljubavi, tegli dalje kroz nepopravljivu romantiku noći, čiji je dželat jutro još uvek predaleko, negde u svitanju, na drugoj strani planete koja se suzila na jedno parče stana gde se mi, po prvi put, posle dve godine, quasi-strasno dodirujemo usnama. Predajemo se iluziji da pripadamo jedno drugom, u ovoj instant-varijanti, u ovoj skraćenoj verziji, dokumentu stvarnosti koji baš tu stvarnost treba da svojom kratkotrajnošću porazi.
Prepuštamo se dugom maženju vrata, nežnošću dodira koji su hibernirani čekali, mene negde u ruševinama zabranjenog Beograda, njega u prividnoj slobodi liberalnog terora, poljupcima niz torzo koji prate nesavršene linije tela do konačne estetizacije, u našem, privatnom, gotovo anonimnom, neponovljivom aktu inicijacije u tajnu sopstevnih duša, u koje, sada, prepušteni strasti mesa, zaista odbijamo da poverujemo. Obožavam čvrstinu njegovih snažnih nogu - to su jonski stubovi na kojima čitava istorija Akropolja može postojano stajati, mekoću stomačića, u čijem centru se nalazi arhiv smežuranog creva, nepročitana biblioteka mističke veze sa Rođenjem, koju, poput Brajeve azbuke, isčitavam dodirom jezika. Zaista, tajne sada ne postoje, metafizika truli pod našim stopama, svet se povlači u iluziju iz koje je i nastao da nas prevari, i preostaju samo dve individue, igrajući se sopstvenom obmanom bliskosti, koja je, u stvari neispoljen plač, jer jedinstva, stvarnog spajanja, odlomka zaboravljenog Raja, ili autoportretisanja u ramovima platonovskih božanstvenih pra-slika, zaista nema. Mi delimo samo velasquesovsku ciničnost, i naše ulje na platnu je karikatura apstraktnog pojma ,,likovnog stvaralaštva". Stvaramo samo snagu razorne paraumetničke oluje. Energiju apokalipse, u stanu kraj čijih prozora stidljivo sneva nikad dokučeni vremenski beskraj. Sva obmana ovog trenutka je u tome što je koncentrisana aluzija baš te izmičuće Večnosti. Mislimo, mada znamo da nije tako, ali ipak tako doživljavamo, da se opiremo, oklopom bezrazložne vere, udarcima mača nihiliste Vremena, i da je to magično SADA jedno veliko, svakodnevno UVEK. Uvek u njegovom falusu pronalazim beg od otkucaja svih preciznih časovnika, napuštam koncept dvadesetčetvoročasovne prolaznosti, negiram vremensku funkciju truljenja sinapsičkih veza i prizivam boga Kronosa da svedoči mojoj negaciji smrti. Poput Dracule, transvremenskog ljubavnika
- koji je ustao iz zaborava mrtvih samo da pronađe svoju, prebzom vodom Arđesa utopljenu dragu
- šapućem mu rečenicu "I have crossed the oceans of time just to find you...", čvrsto stežući ud prepunjen krvlju u iščekivanju transfuzije mojih usana, ispijanju soka tog invertovanog života, sada u službi najčešće nezgrapne, uvek izvesne prolaznosti. Toplina se razliva mojom glavom, odvajam ga od ,,sve te smrti", i uživamo u odsutnosti, u afrodizijaku telesnog koji diskretno laže o postojanosti, o tome da je sve everlasting, da nema kraja koga se uvek pribojavam, da se egzistencija sastoji samo iz hiljadu početaka, miliona polupravih koje nastavljaju svoje višesmerno kretanje u prostoru apstraktne, matematičke beskonačnosti. Poput sistema simbola I Chinga, verujem samo u promenu, čak i ako je heksagram uništenja predamnom, jer on se može transformisati u stabilno trajanje sećanja na spokojno prošlu sreću. Sreću dodira, pod kojom se savijaju pihtijasti mišići njegovih guzova, na kojima klavirskom odmerenošću počiva nokturno svih neodsviranih nota. Ja sam virtouz takvih instrumenata, i moram svirati, želim to više od svega!, moram komponovati antiklasičnu muziku neprirodnog u kome toliko, toliko uživam.
"Nature was always my enemy, because it always refused me. So I had to bild my own, parallel one, and to learn how to live, or at least how to prelend to live. Tonight, you are my nature, my inverted flower that hlossoms with poison, with gift of hate for all that hate us". Mi se jasno i nedvosmisleno volimo. Dodir njegovih prefinjenih ruku, moja koža kao glina za vajanje, kao materijal za obnovljeno stvaranje, postanje bez svetlosti i reči, pod pokroviteljstvom Zmije, najvećeg kritičara rajske arhitektonike, iza paravana erotskog, u tajnim sveskama Anais Nin prepričanih priča od prolećnih strasti, koje stvaraju mirise u ogledalu vazduha, pokazujući tela prozirnih vila bićima podvodnih dubina. On je sada vetar jarkocrvenih cvetova, a ja samo bezvoljna ilovača koju treba oblikovati. Da li će me na kraju zaliti semenom svetlošću Meseca iz opozicionog kosmosa njegovog stvoritelja života--iluzije, hoće li ta na propast osuđena tečnost ipak naći svoju hibridnu alternativu na koži koja ključa od iščekivanja? U meni je on. Sada, ispunjava me do kraja, do konačnosti, do katarzičkog prezrenja i prosvetljenja u koje sam uvek, manje-više, sumnjao. Želim da želim, i to i činim. Gledamo se, i penetriramo elektodinamiku duševnim pogledom, pogledom pretvorenim u led. Prostranstva Anktarktika naseljavamo neobaveznom zlobom. Mi smo misionari nesonovanih nada, izgubljeni u iglou preteranog očekivanja, na granici simulakruma sveta, na polu stvarne žudnje osvojene bezumnom hrabrošću, dok se naivno igramo identitetima za koje verujemo da su samo naš izbor. "Ja" i "ti" smo sada "ja-ti", mi, spojeni, nerazdvojeni, sjedinjeni. Preostala toplota se povlači, i snežna oluja zatrpava naše religioznosti, paganštinu slavljenja života u svim pojmljivim manifestacijama seksa. Mitomanija snežnog čoveka je naš razuzdani Eros, skriven iza horizonta posednutog vizijom aurore, skršenom u najobičniji sumrak, banalniji od banalnosti. Nema polarnog vatrometa strasti, jer strasti uopšte i nema. Sve sante ne mogu potopiti taj Titanik neobavezne zabave, zato što nikada i nije postojao. Njegovo porinuće u mene je stvar nemogućeg izbora, paradoks same pripadnosti - jesi moj deo, ali ipak pripadaš, u privatnom vlasništvu samoće, samo sebi. U vodi, u ledu, u vodi. Mogućnost davljenja negiramo nemogućnošću postojanja tečnosti. Tačku mržnjenja prevazilazimo prosto tako što odbijamo da se naša toplota pokori zakonima termodinamike. Pretvaramo je u tačku maženja. U stimulaciju unutrašnjosti, zato što je zaista važno what's inside, zar ne? Orgazam nas uzdrmava ranije nego što smo očekivali, falusokatski vulkani prazne magmu nad ledom, led stenje pod vrelinom i rastapa se u opijumsku paru, u pari je sirenski osmeh pretvoren u vazdušnu vilu, u transgender-Arijela koji nije vesnik spasa. Po meni se prolivaju vekovi, istorijska plazma me prekriva i začinjuje oporim ukusom prošlosti. Vidim konačni poraz Napoleona na Waterloo-u, srušeno Nietzscheovo srce prstenom Nibelunga, odesečenu glavu Ceauceskuove diktarute, nakačenu na bodljikavu žicu gvozdene zavese, nemog svedoka dolazeće demokratije. Kao i odlomke svog života, lične istorije deteta zaljubljenog u majčinsku sisu, koje odbija da pije mleko iz šolje, ostaje zarobljeno oralnom fazom svoje psihopatologije. Ponovo pijem mleko, ja, Prvorođeni, izdanak letargije Pakla, sumpornih mirisa kože pretvorene u skalp, u žrtvu došljaka na nepripadajućem tlu, na zemlji koja nije sveta za njegove stope. Povlačim se u lagano isparavanje, u zaborav, u posledicu našeg takozvanog seksa. Dok se ponovo ljubimo, kao na početku, da bi zavarali neumitni kraj, ja shvatam da kraja i nema, da je sve u najboljem redu: Kosmos stabilno stoji, i planete vojnički uvežbano koračaju po svojim ekscentričnim putanjama, sve neoštećene zvezde postojano troše zalihe vodonika po strogim pravilima eksponencijalnih funckija, sve do Sudnjeg dana, koji nije danas, nije ni sutra, nije u okvirima mog života, nije čak ni u nepojmljivom naslućivanju budućeg. Utešen, zatvaram oči, i s zagrljajem susednog tela počinjem da sanjam, da sanjam o bliskosti, koja mi uvek izmiče. Možda je uhvatim u kretnji prvog zraka jutranje svetlosti? Možda je ispod svih tih mekih jastuka? Sakrila se u njegovom stomaku, koji se sve umerenije diže i spušta, i čiji puls osećam pod rukom, poklonikom vere u višu stvarnost od one ponuđene, fizičke. Metafizika krvi, to je sve što me sada zanima, i što naravno ne pronalazim, što ne mogu naći. Otvaram oči da bih ugledao DRUGE, zatvorene. Svest DRUGOG, koji je pre svega nekoliko trenutaka bio JA, nepovratno klizi niz slivnik snova, i nijedan nemi krik što ispisuje klaustofobiju vazduha nad neurednim krevetom ne može mi povratiti taj osećaj sjedinjenja. Nestaješ, dok ležiš pored mene, dok postojiš pored mene. Postojiš? Strašno je to. Plačem. Želim nazad kolekciju svojih iluzija. Mrak naseljava i moje suze, i poput somotaste tečnosti mastila boji ih u crne bisere, prosute pred još jednu svinjsku obmanu. Dozvolio sam da ih pojede laž još jedne noći tragično, do detalja slične svim ostalim, ponovljenim. Zamazao sam oči garom, pretvarajući svoje lice u masku prijateljstva, nudeći nestvarnost jedinstva, dajući stvarnost otuđenosti. Biram i ja nestanak u snu, i ležem u svoj grob. Ponovo. Živ sahranjen, sahranjen životom. Svoj leš prekrivam izbledelom plahtom savršene separacije. Sijamski blizanci, nesigurno spojeni tek započetom emotivnošću, sada pouzdano razdvojeni stoprocentnom ignorancijom. Želim samo da sanjam tamu, ili prazninu, svejedno. Jer znam, ujutro će zgrušano sećanje biti moj daydreaming. I moja jedina stvarnost.
Budimo se. ,,Did you sleep fine night?", pita me, a ja, u običnosti svega običnog, kažem "Yes, it was quite fine...", grickajući još jedan holandski keks sa medom, umačući ga u reprizu čaja od mente koji sada ima nešto drugačiji ukus, ne pretvarajući se da među nama zaista nije bilo ničeg, već znajući da je to zaista tako. Aplaudiram nepostojanju sopstvenom ćutnjom. Poklanjam se akterima nikada izvedene predstave. Melodramatično režiram svoj povratak kući, ljubim vazduh iznad njegovog obraza za good-bye, i pitam se zašto ovaj tramvaj, broj 14, toliko kasni, kada je toliko potreban da me odveze od saznanja da sam ponovo napustio samog sebe. Ostavio sam mikroistoriju svog stvaralaštva, koji sam ja, najznačajniji deo mene, i nepovratno zalutao u nastupajuće dane, pokušavajući da zaboravim da nemam nikakvo sećanje. I dok se vrata otvaraju, i dok izbegavam da platim još jednu kartu od 4,5 f- kao novi sam ovde, ne znam kako prevoz funkcioniše u Damu, gde da kupim kartu?, a tamo dole kod konduktera, OK, OK... - osećam da nemam osećanja. Naslućujem da sam veoma srećan zbog toga. Paul me dočekuje doručkom, i ja se pitam da li se i on nasmešio toliko lažnim osmehom, koliko ja njemu. Ipak, the show must go on, kažem sebi, obrćući jezikom premasni holandski sir sa domaćim ajvarom (Thanks, Vesna!), sedajući za računar da proverim pristiglu e-poštu, i napišem i ovaj mail, svedočanstvo nepostojećeg, scenario nesnimljene epizode. Igram, još jednom, ulogu prefinjene ispraznosti. Ispisujem monolog gubitka hronikom lažnog, nepostojećeg. Ponovo i ponovo falsifikujem falsifikat, i pokušavam da nazrem original, ali jasno vidim samo samoću, koja me nikad ne ostavlja samog.
***
Ekran je ipak, prepunjen ovim tekstom, potpuno prazan.