Dušan Maljković
Dečak i njegov grad
/povodom stogodišnjice smrti Oskara Vajlda/

Marku Mago-Nikodijeviću, za lepe snove

Once upon a time. bio jedan dečak Marko. Živeo je u šumi, sam samcat, ispod velike crvene pečurke. Od kako je znao za sebe bio je sam. Voleo je svoju pečurku, jer ga je štitila od hladnoće, i sklanjala od prejakog podnevnog sunca. Često mu je pričala najdivnije bajke u kojima je on bio prelepi princ plave kose, na velikom, belosnežnom konju, sa sjanim mačem, pozvan od pravednog kralja da pobedi aždaju svetlocrvenog ognja i jarkozelenog sumpora. Dani su lagano prolazili, nežne kiše su padale, snegovi su svojom koprenom prekrivali postelju šume, ljubičice promaljale plavkaste glavice da pozdrave proleće. Ali on je i dalje bio sam. Jednog dana, osetivši se veoma usamljenim, mnogo više nego ikada, odlučio je da ode i potraži sreću u dalekom svetu. Oprostio se od svoje verne pečurke sa suzama u očima, a i ona je plakala. Krenuo je ka Zapadu, jer je davno slušao ptičicu boje preranog proleća plamtećeg kljuna kako peva o lepotama na toj strani sveta: o velikim, šarenim vatrama gradova sa hiljadu vitkih kula uglačanog kristala, napravljenog od očnih jabučica ubijenih strahom i zabludama; o kočijama sa licima od zagasitog žada i čeljustima čelika, koje trube i hukću dok voze hiljade ljudi; o predivnim trgovima sa statuetama drevnih junaka, zamrznutih u pokretima dostojanstva; o fontanama rastopljene slonovače što sijaju, čak i po danu, bojama ostarelog zlata i najfinijeg srebra iz svete reke Gang, na kojima se i sama Sfinga poji, u predahu postavljanja svoje strašne zagonetke. Put je bio dug, ali Markova želja nosila ga je bolje od letećeg ćilima - nije bilo prepreke koju ne bi savladao samo da bi stigao do mesta svoje žudnje. Idući tako, prolazio je kroz mnogo gradova, ali ni jedan nije bio onaj o kome je ptičica pevala, i nigde nije bilo veličanstvenih slika o kojima je beskrajno maštao. Dugo je tragao, i umorio se. Jedne večeri, u zabačenoj krčmi, pored krivudavog druma, požalio se kako nikako ne može da nađe grad svojih snova. Onda mu je jedan stranac, skriven među tananim senkama, obučen u šimširov somot i platno sunca na izdahu, prišao i rekao:

"Ja znam tajnu grada o kome pričaš. Odaću ti je, ali to ima svoju cenu!".

"Molim Vas, recite mi, ali znajte, ja nemam šta da Vam dam, jer nemam ništa, sem svoje želje!"

Stranac odgovori:

"Imaš divno telo, i treba da mi ga pokloniš zauzvrat!"

"Ali kako ću bez svog tela?"

Stranac dodade:

"Ja ga neću oduzeti od tebe, ali ga ti više nećeš posedovati. Hodaćeš u njemu, ali više nećeš ništa osećati - dodir mraza, ili bol zbog trnja koje moraš nakvasiti krvlju na putu do svog grada. Pristaješ li?" "Naravno! Šta će mi telo bez mog grada? Tamo me čekaju sve lepote sveta, i još uvek ću imati oči da ih vidim i dušu da uživam! Uradi šta želiš, stranče, samo mi odaj tajnu!"

I stranac izvede zabranjeni ritual mesa od koga su sve zvezdice na nebu okrenule glavu, plačući, tako da je izgledalo kao da trepere u mraku, i otkri mu kuda treba da ide da bi našao svoj grad. Rekao mu je i svoje ime, ali ga Marko nije zapamtio. Tako se traganje nastavilo, i dalje, s novom nadom da će grad sada sigurno pronaći, on je bio srećniji i užurbaniji nego ranije. Sledio je precizna uputsva, ali i dalje nije nailazio na mesto svojih žudnji. Nije osećao hladnoću, dodir ili dodir pogleda, ali je bio ispunjen radošću.

Ipak, kako su dani odmicali, lagano je postajao očajan, jer od njegovog grada nije bilo ni traga ni glasa. Našao se, konačno, izgubljen, u velikoj šumi, u kojoj je besciljno tumarao nekoliko dana. Iznenada, jedne izuzetno mračne noći, u daljini je ugledao svetlost, i uputio se ka njoj, a tamo, ispod ogromnog hrasta, toliko ogromnog da bi Atlasa mogao zameniti u pridžavanju nebeskog svoda, stajao je stari čarobnjak, bele, dugačke brade, obučen u najpročišćeniju svilu iz južne Kine, i zaogrnut u svetao purpur koji je sijao hladno, poput svetlosti hiljadu svitaca. Lice čarobnjaka bilo je skriveno iza filigranske maske, protkane zelenkastim opalima šuma i krvlju rubina. Govorio je na nekom zaboravljenom jeziku, prizivajući utvare, koje su u strasnom zanosu orgijale oko njega.

"Ne boj se mladiću, i priđi! Niko ovde ne dolazi bez razloga, i ako misliš da si došao slučajno, varaš se! Priđi, mladiću, priđi i otkrij mi tajnu koju nosiš, i možda ti mogu pomoći!"

"Moj problem je što ne mogu da nađem grad u kome ću biti srećan. Ptičica mi je o njemu pevala dok sam bio mali, a stranac me je naveo na pogrešan put. Možeš li mi reći gde je?"

Čarobnjak je odgovorio:

"Naravno! Ja sam Gospodar materijalnog sveta i mogu učiniti sve što želim! Mogu od svetlosti Meseca izatkati hiljade platinastih haljina, ili Sunčevom, tim tečnim zlatom, napuniti sve vrčeve pohlepe. Mogu tvoju slavu razglasiti glasom snažnijim od svih truba drevnog Jerihona, i učiniti te poznatijim od svih bogova Panteona. Mogu da te ostavim zauvek u Gradu sedam grehova, gde večno mladi dečaci nude svoja prelepa tela namazana mirisnim uljima na žrtvenik tvog zadovoljstva, u podnožju reke od ambrozije, gde sam Dionis odlazi na počinak, na kraju još jednog dana strasti. Jer ja sam Gospodar elemenata i mogu sve učiniti za tebe. Cena je, naravno, tvoja duša!"

"Ali ako ti dam dušu, šta će mi ostati? Šta će mi moj grad bez duše?"

"Ostaće ti srce, i ljubav za grad, koja te ka njemu nosi. Šta će ti duša ionako? Kakva je korist koju imaš od nje?"

"Zaista, u pravu si! Onda neka bude tako! U svom gradu biću najlepši, i najbogatiji i svi će me želeti i voleti! Uzmi moju dušu i odvedi me tamo!"

Čarobnjak se nasmejao, i počeo je da glasom dubljim od provalije bez dna govori strašnu molitvu duhovima nekog pradavnog sveta koga se više niko nije sećao, jer oni behu i pre Vremena, mada su se zvali čudnovato poznato - Zavist, Pohlepa, Mržnja, Osveta. Ili se to njemu učinilo da razabire ta imena u pomami međusobno ispreplitanih glasova u nerazumljivu melodiju. Osetio je kako ga duša polako napušta, kako njena materija tananija od senke u najkasniji sumrak odlazi u gladnu utrobu čarobnjaka, i kako ga demonski smeh omamljuje i navodi u san. Zaspao je iscrljen, na zemlji, sanjajući da ga Sfinga na svojim teškim, mesinganim krilima nosi u obećani grad.

Sutradan, kada se probudio, video je najdivniji prizor na svetu - sunce je tek promolilo glavu (zaboravivši da skine svoju noćnu kapicu!) iznad staklastih palata koje su svojim krunskim vrhovima golicale pupkove nasmejanih oblaka; ptice akvamarinskih repova u obliku lepeza razmaženih dvorskih dama i očiju crnih bisera školjki-ljudoždera iz daleke Jamajke parale su vazduh ispunjen mirisima bašta prekinđurenih raznovrsnim cvećem; dostojanstveni, kobaltni narovi, rascvetale kokete trešnje, koje bogovi starog Japana neobično cene, i samozaljubljeni narcisi, ogledali su se u fontanama suza ubijene Meduze, u kojima bi se svako, ko bi video svoj istinski lik, pretvorio u Meduzu; nad brbljivim potočićima-recitatorima, koji su šumeći i brćkajući pisali sonete i ode sjajnim sazvežđima, šepurio se razgolićeni nestaško Kupidon, prskajući svuda unaokolo čarobnom vodom zaljubljivanja. Markova bajka postala je stvarnost, i bio je presrećan, jer ga je ljubav, koju je imao za svoj grad, konačno ispunila.

Uživao je tako danima, nedeljama, godinama, a onda opet, jedne večeri, kada se vraćao sa bala u čast rođenja Mladog Meseca, plešući sa vilama-poliglotama, koje su govorile samo citate pažnje vrednih mislilaca, sreo je malu, uplakanu devojčicu u prljavim ritama. Stao je pored nje i pitao je šta joj je.

"Nesrećna sam jer sam sama i uplašena!"

I zaplakala je, brišući suze u njegovu togu boje natrule kajsije.

"Kako to? Pa okružena si svim ovim divotama - pogledaj, fauni sviraju svoje zavodljive melodije i mame tečna tela sirena sa ostrva Lezbosa na bezčasnu ljubav, mudri jednorozi odaju tajne života i smrti svima koji ne žele da uživaju, već da pitaju i znaju, a bogovi sa drevne planine Olimp nam poklanjaju saznanje da večnost je samo delić jednog jedinog trenutka!".

"Ali ja vidim samo zavist, pohlepu, mržnji i osvetu."

"Kako? Gde? Ja ništa sem lepote ne mogu da opazim."

"Zato što si oslepeo!" - odgovori devojčica - "Prodao si svoje telo i dušu, i sem ljubavi za svoje obmane, ništa ti nije ostalo! Nećes da vidiš bol, jer si prestao da ga osećaš. Ne možeš želeti da osetiš tugu, jer ne osećaš ništa."

Razumeo je da je devojčica u pravu, razumeo je zašto mu je sve izgledalo divno, bez patnje i nesreće, kojih se odrekao da bi ispunio svoje sebične želje, ne mareći ni za koga, sem za svoje zadovoljstvo. Zaplakao je, po prvi put nakon odlaska, i grad je nestao u pustinji crnog peska, upijajući sve njegove suze. Svetlost Mladog Meseca u večernoj haljini proključalog srebra polako je zgasnula u pohabane dronjke noćnog neba izbušenog zvezdicama, i nastao je neverovatan mrak, najmračniji od svih mrakova. Jedino su devojčicine oči svetlucale - jedno je zelenilo bojama proleća, a drugo, crveno, bilo je ispunjeno lavom reke Stiks, koja razdvaja žive od umrlih.

"Prepoznajem te sada. Ti si bila ptičica koja mi je pevala o gradu, ti si onaj stranac kome sam prodao telo, i čarobnjak koji mi je uzeo dušu! Zašto?"

"Zato što si ti želeo tako.", rekla je.

Ćutao je kratko, a onda je odgovorio:

"Da, tako je. Ja sam to želeo! Ali sada više ne želim, ne želim ništa. Samo da umrem."

"Zašto?", upita devojčica.

"Zato što sada više nemam koga da volim."

"Ali neko voli tebe, puno, puno!", odgovori.

"Ko si ti? Šta želiš od mene?"

"Sada želim tvoje srce! Sta će ti ono!? U njemu više ničeg nema, potpuno je prazno!"

"Ali ako ti dam srce, šta će meni ostati?" upita Marko.

"Ceo tvoj život, da ga posvetis onom koji te voli."

"Ko si ti?"

"Pa zar to ne razumes? Sada, posle svega?"

"Ne, ne mogu da se setim."

"Ja sa tvoja Mašta, kada si bio mali princ iz bajki sa srećnim krajem, tvoja Požuda kada si bio mladić snažnih mišića i usana prepunjenih zadovoljstvom, tvoja Pohlepa kada si bio zatočenik zlatne krletke slave, i tvoja Smrt, kada si otkrio istinu. Ja sam ceo tvoj Život. Život koji zaista nisi živeo."

Razumeo je devojčicine reči, i sa stvarnom radosću, koju dugo nije osećao (toliko dugo da se nije sećao kada je poslednji put bio zaista srećan), predao je svoje Srce, a duh njegovog Života najnežnije ga je zagrlio i poljubio. Onda je crveno devojčicino oko postalo crvena pečurka ispod koje je spavao, a drugo zeleni lug na kome je ona rasla. Marko je zagrlio ponovo svoju pečurku, shvativši da je na kraju puta ipak pronašao svoj grad. Seo je ispod nje(ga), a ona mu je rekla koliko joj je nedostajao, i koliko ga voli. I ispričala mu je baš ovu bajku.