Aleksandar Paško
Fajerabendova kritika položaja nauke u društvu

I UVOD

Filozofija P. Fajerabenda, prema mišljenju A. Šarčevića, predstavlja kritiku racionalizma i scijentizma, tj. kritiku evropocentrizma ili šovinizma "scijentističko-znanstvene samointerpretacije", tj. svakog autoritarnog mišljenja i predstavljanja. On je, u stvari, kritičar svega postojećeg (racinalizma, idelizma, realizma, pragmatizma, naturalizma, instrumentalizma, pozitivizma, falsifikacionizma, konvencionalizma, empirizma, marksizma, liberalizma, itd) On nastoji da u svojoj filozofiji izbegne svaki dogmatizam metode i teorije. Kritikuje sve ono što se nameće kao jedini i apsolutni autoritet.

Fajerabend je jedan od retkih mislilaca koji ne želi da podlegne slepoj veri u Zapadnu nauku. Njegovo delo "Protiv metode" - kao i ostali spisi - predstavlja pokušaj radikalne dadaističke demistifikacije nauke, naučne metode i naučne prakse. On takođe nastoji da odbrani društvo i njegove pripadnike od svih ideologija, uključujući i nauku. Ideologije ne smeju biti uzete suviše ozbiljno, njih treba shvatiti kao bajke, koje imaju da kažu mnogo interesantnih stvari, ali koje u sebi sadrže i gnusne laži.

II RAZVOJ NAUKE

Prema Fajerabendu nauka je stekla važno mesto u savremenoj kulturi. Ona počinje postupno da spoznaje crte i tokove sveta, prirode i čoveka, društva i istorije. Nauka je otkrila nove činjenice. Ipak, potrebno je demistifikovati autoritet moderne nauke.

Danas je stil mišljenja nauke postao dominantan, jer su se ljudi okrenuli zemaljskim stvarima, materijalnom i telesnom, verujući da upravo nauka treba da pomogne u uvećavanju dobara i poboljšanju ljudskog života. Najizrazitija karakteristika moderne nauke je nov odnos (ateistčki) prema svetu, prirodi i čoveku. Ona je, pre svega, u suštini antropocentrična i sve više gubi etički karakter.

U 17., 18., 19. i početkom 20. veka šovinizam nauka nije bio tako manifestan. Nauka je bila samo jedna od ideologija i nije bila najjača i najagresivnija. Nije bila totalitarna, jer se država još nije tako odlučno opredelila za nju. U tim vremenima nauke su u praksi značile mnogo više. One su imale snagu oslobađanja i istinskog napretka, ali ne samo zato što su pronašle istinu ili ispravnu metodu, već zato što su ograničavale uticaj drugih ideologija. Zalaganje za nauku u tim okolnostima podudaralo se sa zalagnjem za slobodu. Ali, ideologije se često izopače - čak u svoju čistu suprotnost; počinju sa privim znakovima uspeha i trijumfa, ali dostižu svoj vrhunac u teorijskom i praktičnom totalitarizmu. Taj totalitarizam se pre svega iskazuje u onemogućavanju i uništavanju protivnika.1 Uspešnost ideologije je potpuno veštačka. U ovakvim slučajevima gubi se svaki kontakt sa svetom, a postignuta stabilnost i prividnost apsolutne istine nije ništa drugo do posledica apsolutnog konformizma. Konstruktivan pristup nikako ne bi predstavnike drugačijeg, različitog, suprotnog mišljenja tretirao kao protivnike, već kao najvrednije saradnike.

Trijumf ideja i institucija obično je i njihov kraj, baš zato što su ideologije, tj. totalitarne institucije. To ilustruje razvoj nauke u 19. i 20. veku, posebno nakon II svetskog rata. Nauka poprima karakter sistema, totalitarnog procesa. Ona je danas sluga tiranske religije ovih ili onih interesa, totalitarnih merila.

"Suprotno neposrednom posredniku, znanost kasnog dvadesetog stoleća odrekla se svih filozofskih pretenzija i postala moćan biznis koji oblikuje mentalitet svih praktičara."2 Savremeni naučnici, tj. "ljudski mravi", kako ih naziva Fajerabend, se ističu u rešavanju sitnih problema u okviru svoje kompetencije, izvan koje su nemoćni. Humanitarni obziri su na minimumu. "Najsjajnija postignuća prošlosti ne upotrebljavaju se kao instrumenti prosvećenja, nego kao sredstvo zastrašenja"3 ili kontrole, zaglupljivanja, umrtvljivanja, obezličavanja.

Nauka sada postaje isto toliko kruta kao one ideologije protiv kojih se borila. Izuzeta je od kritike sa strane. Sud naučnika prima se istim onim pijetetom sa kakvim je do skora priman sud kardinala i biskupa.

III ŠOVINIZAM NAUKE

Fajerabend konstatuje da naučni šovinizam slavi pobedu - ono što je kompatibilno sa naukom treba da živi, ono što nije treba da umre. Predstavnici moderne nauke veruju da postoji identitet između uma i nauka, religije uspeha i morala, tehnološkog napretka i humaniteta. Oni su nesposobni da kritički misle o sebi. Prosvetiteljstvo naučne racionalnosti u samozaslepljenosti i vlastitom iracionalizmu - u samoubilačkoj narcisoidnosti, najveću moguću sreću nalazi u napretku koji se može zamisliti i bez uma, smisla i humaniteta.

Problem intelektualne kontaminacije, prema Fajerabendu, podrazumeva pojavu nepismenih i nekompetentnih knjiga koje su preplavile tražište praznog verbalizma, punog tuđih i ezoteričnih termina. Svojataju se duboki uvidi "stručnjaka" bez mozga, bez karaktera, čak i bez minimuma intelektualnog, stilskog, emocionalnog temperamenta. Još veći problem je što su takve knjige nametnute deci i prete da ih uvedu u svoju intelektualnu bedu.

Ipak, šovinizam nauke je daleko veći problem od intelektualnog zagađenja, a može biti jedan od njegovih glavnih uzroka. Naučnici žele da univerzalizuju pravila naučne metode, žele da ona postanu deo društva u celini i koriste sva sredstva koja su im na raspolaganju da ostvare svoj cilj: argument, propaganda, pritisak, zastrašivanje... Sve u državi je uređeno na taj način da su u drugi plan potisnute religija, umetnost, filozofija, moral, mit i magija posebno, a sav prostor je ostavljen nauci: ona je posebno tretirana i na specijalne načine finansirana. Iz svega ovoga, Fajerabend izvodi jedan od njegovih osnovnih stavova - da moderno društvo nekritički preuzima sudove nauke. Nauka bi ovaj specijalan položaj u društvu eventualno mogla da opravda kada bi bilo dokazano da je svoje rezultate postigla bez pomoći nenaučnih elemenata, i da oni ne mogu biti poboljšani dodavanjem takvih elemenata, kao i da nauka duguje svoj uspeh ispravnoj metodi. Prema bajci, uspeh nauke je ishod spretnog i uravnoteženog spoja inventivnosti i kontrole. Naučnici imaju ideje i specijalne metode za proveru ideja. Tako se pomoću i preko nauke svesno obmanjuje društvo i čovečanstvo, jer bajka o nauci je lažna: ne postoji nikakva univerzalna metoda koja garantuje uspeh.

Naučnici imaju tendenciju da sve kritikuju i menjaju osim onih stvari koje njihov postupak čine naučnim. Nauka uglavnom ne prihvata, pa čak i na priznaje, pozitivna iskustva nenaučnih disciplina, tj. veštine i znanja koja uspešnije rešavaju probleme čoveka (zdravstvene, emocionalne, međuljudske ...), prvenstveno zbog toga što nije u stanju da za tu njihovu uspešnost pronađe objašnjenja u okviru prihvaćenih naučnih "istina", teorija. Njihovo priznavanje i prihvatanje bi podrazumevalo temeljno preispitivanje i promenu nekih (osnovnih) naučnih načela i teorija, što je težak korak za nučnike koji bi takvu situaciju doživeli kao priznavanje sopstvenih grešaka i zabluda. Njihova spremnost za otkrivanje i učenje novih "tajni" prirode i čoveka uglavnom ne prelazi granice njihovog fundamentalnog obrazovanja i izgrađenih sistema mišljenja i objašnjavanja pojava.

Fajerabend opravdano sumnja u sposobnost moderne nauke da zauzme filozofski stav, da bude samokritična i samokorigujuća, da bude svesna nužne ograničenosti svake metodologije. Nauka u svom dogmatizmu ne trpi koegzistenciju tradicija. Ona je "nesposobna i nesklona da prihvati teorijski pluralizam kao osnovu za svoja istraživanja."4

Kao potvrda zasnovanosti i opravdanosti ovih kvalifikacija može poslužiti navođenje nekoliko stavova Stivena Vajnberga, dobitnika Nobelove nagrade za fiziku, iznetih u njegovoj knjizi karakterističnog naslova "Snovi o konačnoj teoriji". On smatra da ne bi trebalo da očekujemo da će današnjim naučnicima filozofija ponuditi ikakvo korisno usmerenje za rad, niti nagoveštaj šta je verovatno da će oni otkriti. Ovo nije posledica intelektualne lenjosti naučnika, po mišljenju Vajnberga, već zato što fizičari ne vide kako bi im poznavanje filozofije moglo koristiti u njihovom naučnom radu.

Fajerabend i ne pokušava da pomogne nauci - jer smatra da je dovoljno sposobna da sama sebi obezbedi sebi željeno mesto u društvu, a u otkrićima joj ne može pomoći niko, ako ne želi ili nije u stanju da čuje (razume) stavove različite od njenih. Fajerabend pokušava da pomogne društvu koje se nalazi pod ideološkom i logičkom dominacijom (diktaturom) nauke.

Vajnberg je vrlo retko, po sopstvenom priznanju, sticao utisak da to što je pročitao od filozofskih tekstova ima ikakve veze sa onim što je njemu poznato kao naučni rad. On kaže da ne poznaje ni jednog fizičara koji je išta doprineo razvoju fizike posle II svetskog rata a da mu je rad nekog filozofa značajno pomogao. Štaviše, čak i kada su, u prošlosti, pojedine filozofske doktrine bile od koristi naučnicima, one su se zadržavale predugo na snazi i tako napravile više štete nego koristi. U nauci, politici i ekonomiji velika opasnost preti od takvih herojskih misli koje su nadživele svoju korisnost. Vajnberg priznaje zaslugu filozofije u rušenju takvih ideja, ali ne i neki njen pozitivni, konstruktivni doprinos nauci.5

Prema Vajnbergu, metafizika i epistemologija su imale bar želju i nameru da odigraju neku konstruktivnu ulogu u nauci. Međutim, konstatuje on, u poslednje vreme, krenuo je jedan novi napad na nauku od strane neprijateljski nastrojenih komentatora - relativista. Filozofski relativisti poriču da nauka otkriva objektivnu istinu i ona predstavlja samo jednu od mnogih društvenih pojava.

Postoji jedna rastuća težnja, započeta radovima Roberta Mertona u tridesetim godinama ovoga veka, da sociolozi i antropolozi nauku posmatraju kao i bilo koju drugu socijalnu pojavu. U tim studijama došlo se do toga da je i proces menjanja neke naučne teorije - društveni progres. Ipak, smatra Vajnberg, naprosto je logička pogreška preći sa stava da nauka jeste jedan društveni progres na zaključak da završni proizvodi nauke, teorije jesu to što jesu zbog društvenih i istorijskih snaga koje učestvuju u tom procesu.

Relativizam je samo jedan vid šireg, radikalnog napada na samu nauku, predstavljen idejama Fajerabenda, Sandre Harding, Brajana Epljarda, Teodora Rošaka. Sandra Harding za nauku kaže da je seksistička, rasistička, kulturano prisiljavajuća, te da je čvrsto određena kulturnim obrascima u kojima je nastala. T. Rošak poziva da se izmeni temeljni senzibilitet naučne misli i po cenu drastične promene profesinonalnog karaktera nauke i njenog mesta u kulturi.

Vajnberg je mišljenja da ovi radikalni kritičari ne postižu gotovo nikakvo dejstvo na naučnike. On opasnost vidi jedino u njihovom uticaju na ljude od kojih naučnici zavise. Slaže sa Džeraldom Holtom, koji radikalne napade na nauku tumači kao samo jedan od simptoma šireg neprijateljstva prema Zapadnoj civilizaciji, koje počinje sa Osvaldom Špenglerom. Ta mržnja6 je tragično promašena i sve tragične zloupotrebe nauke, u poređenju sa blagotvornim rezultatima nauke i njenim doprinosom oslobođenju duha su zanemarljive.7 "Moderna nauka, zajedno sa demokratijom i kontrapunktnom muzikom, jeste jedno od ostvarenja koje je Zapad dao svetu, i to takvo kojim se treba naročito ponositi."8

Vajnberg završava poglavlje u ovoj knjizi, nazvano "Protiv filozofije", očekivanjem da će uskoro isčeznuti mogućnost poistovećivanja nauke sa Zapadom, tj. kada će ona postati zajedničko vlasništvo celog ljudskog roda. To će, po njemu, ujedno, biti kraj svih "radikalnih napada" i "mržnje" prema nauci.

Jasno je da se naučnici i eksperti dobro snalaze u svom istraživačkom području, ali im nedostaje perspektiva. Oni ne znaju posledice svojih dostignuća. Naučnici ne mogu dokučiti smisao nečega, ako je to izvan njihovog istraživačkog postupka. Drugo, pitanje je da li je potrebno da verujemo naučnicima u okviru njihovog istraživačkog područja, ako oni izvan njega čine ono što je protiv pravila univerzalnog morala.

IV JEDNAKOST, TRADICIJA, EMOKRATIJA

"Okolnost da danas izgleda kao da preovlađuje samo jedno viđenje prirode ne sme nas navesti na pretpostavku da smo na kraju ipak dosegli "pravu" stvarnost. To samo znači da druge forme stvarnosti privremeno nemaju... one koji ih brane, i to ne stoga što nemaju šta da ponude, već zato što nam ili nisu poznate, ili nema interesovanja za njihovo proizvođenje."9

Uspon moderne nauke podudara se sa osvajanjem nezapadnih plemena od strane Zapadnih zavojevača, pri čemu ona gube i fizičku i intelektualnu nezavisnost. Fajerabend, posebno kritikuje činjenicu da je naučno mišljenje u toku 20. veka zauzelo apsolutno dominirajuću poziciju u svetu i životu modernog čoveka, za šta ne postoji ni jedan objektivni razlog, kao što ne postoji nikakav osnov na kome bi se Zapadna racionalistička kultura i civilizacija mogla preferirati u odnosu na druge tradicije i kulturne krugove u svetu, a to se ipak događa i to nametanjem i silom, a ne snagom argumenata. Ovakvo stanje treba što pre izmeniti, jer za razumevanje prirode i otklanjanje praktičnih teškoća, za unapređenje kvaliteta života su nam potrebne sve ideje i sve metode, kao i oslobađanje od predrasude da izvan nauke nema pravog znanja.

Misliti da je naš put jedino pravi put, a da su svi ostali pogrešni vodi direktno u mogućnost katastrofe. Nauka je, za Fajerabenda, samo jedan od mnogih instrumenata koje je čovek izumeo da bi se nosio sa okolinom. Nije ni jedini, ni nepogrešivi, ali je postala previše moćan, prodoran i opasan instrument da bi bila nezavisna. Teorijski autoritet nauke mnogo je manji nego što se pretpostavlja. Sa druge strane, njen društveni autoritet je sada toliko jak da je političko upravljanje postalo nužno da bi se uspostavio uravnotežen razvoj. Nauka bi se konačno morala skinuti sa trona, odakle je uzurpirala veliku moć i osujetila širenje plodnih uticaja iz ostalih sfera ljudske duhovnosti, a pogotovo onemogućila protok različitih ideja iz drugih kultura i tradicija. Stoga, treba da oslobodimo naše društvo davljeničkog zagrljaja nauke, kao što su nas prethodnici oslobodili davljeničkog zagrljaja religije.

Dakle, uniformnost mnenja može biti pogodna za crkvu, za žrtve nekog mita "ili za tupave i voljne sledbenike nekog silnika".10 Za objektivnu spoznaju nužna je raznolikost mnenja i metoda.

Stručnjake plaćaju građani, oni su njihove "sluge" a ne gospodari, i građani treba da imaju nad njima kontrolu, kao i nad drugima koji su u službi javnosti. Uzaludno je očekivati da profesionalni moral neke oblasti reguliše stvar sam od sebe. "Naši naučno usmereni intelektualci govore, naravno, o iluzijama i o zadivljujućem napretku koji je, navodno, otklonio te iluzije, ali to samo pokazuje njihovu uobraženost i nedostatak poštovanja za druge oblike života. Demokratija im daje pravo na to nemanje poštovanja - ali ne i pravao da celo društvo izgrađuju na njihovim principima."11 Demokratsko društvo ne bi smelo da nameće nikakve ideje kao univerzalne istine: ne samo da različite ljudske zajednice mogu da posmatraju svet na drugačije načine, nego je neophodno i da se pojedinicima unutar tih celina omogući da razne stvari i poglede smatraju prihvatljivim i da se prema njim slobodno odnose.

Nauku treba podvrći demokratskoj kontroli i humanizovati je, tj. učiniti je ljudskom, dostojnom čoveka, a to određuju svi građani u slobodnom društvu, u demokratiji, a ne samo eksperti za humanizam. Autentični građani ne trebaju pouku o pravičnosti i o ophođenju, odnošenju12 prema stvarima, koje se u sadašnjosti prepušta ekspertima i naučnicima.

Za Fajerabenda ne postoji ideologija koja sama i potpuno sadrži tajnu slobode. Nauka, na svom najnaprednijem stupnju, vraća pojedincu slobodu, koju on oseća da gubi kada ulazi u njene prozaičnije delove. Nauke, onako kako ih neguju veliki naučnici (a ne crkve dogmatičara koje se nazivaju naučnicima) imaju otvorenost koja zahteva demokratsko učešće, Celokupno naučno istraživanje u principu mora biti potčinjeno demokratskom sudu, "nije nam potrebno teorijsko već demokratsko rešenje"13

Ako se izgradi novi oblik znanja koje je ljudsko, tako što će svi ljudi na osnovu svog osećanja i želja učestvovati u njegovoj izgradnji, onda možda imamo šansu da rešimo najveći problem našeg vremena, problem slobode - slobode među svim ljudima i slobode između ljudi i celokupne prirode koja ga okružuje. Potrebna je institucionalna jednakost alternativnih formi spoznaje i života, različitih tradicija, društva koje tradicije ne samo respektuje, nego ih i uvodi u zajednički rad, a principe sprovodi od slučaja do slučaja.

V ANARHISTIČKA NAUKA, DADAIZAM

Pokušaj da se poveća sloboda, da se vodi pun i koristan život, da se otkriju tajne prirode i čoveka povlači za sobom odbacivanje svih sveopštih merila i krutih tradicija, pa i odbacivanje većeg dela savremene nauke. Ovaj pokušaj, prema Fajerabendu, bi se mogao nazvati anarhističkom naukom ili metodologijom, ali tako može biti pogrešno shvaćen, jer neki anarhisti (Kropotkin) podržavaju i prihvataju egzaktnu prirodnu nauku. Takođe, anarhizam koji je aktuelan je u suprotnosti (zbog puritanske predanosti i ozbiljnosti koju prezire) sa Fajerabendovim stavovima. Zato on daje prednost terminu dadaizam.

Dadaisti su potpuno nenasilni (što za anarhiste ne veži), zalažu se za bezbrižnost i za izbacivanje iz govora dubokoumnih ali već istrošenih značenja akumuliranih tokom vekova ("traganje za istinom", "borba za pravdu", "uzvišeni patriotski i nacionalni ciljevi" itd.). Dada, prema Hansu Rihteru, na ustojstvo sveta, kako ga nauka opisuje i kako ga čula otkrivaju, gleda kao na himeru koja prikriva dublju i duhovniju stvarnost ili kao na puki splet snova koji niti otrkriva niti prikriva išta. On se ne može protiviti nauci i materijalnom svetu, a može i nadmašiti svakog nobelovca odlučnom odbranom naučne čistoće.

H. Rihter u svom delu "Dada - Art an Anti-Art"14, navodi da ciljevi dadaiste ostaju postojani ili se menjaju kao rezultat argumenta, ili dosade, ili iskustva obraćenja, ili želje da se ostavi utisak na ljubavnicu itd. Za dostizanje ciljeva, dadaista može koristiti um, emociju, "stav ozbiljnog zanimanja" i sva druga sredstva koja ljudi koriste da bi nadmudrili bližnje. Omiljena zabava dadaiste je da zbuni racionaliste, tako što će izmisliti snažne argumente za neumne doktrine. Dadaisti se zanimaju za postupke, fenomene, iskustva koja pokazuju da se opažanja mogu urediti na vrlo neobične načine i da izbor jednog uređenja, kao onog koje korespondira stvarnosti, nije ništa racionalniji ili objektivniji od izbora drugog uređenja (primer ovakvog pristupa može biti učenje i praksa K. Kastanede). Dadaist ne samo da nema nikakav program već je protiv svih programa. Da bi bio istinski dadaist čovek mora biti i anit-dadaist, tj. mora biti istrajni branilac svojih protivnika.

Za H. Rihtera središnja poruka dade je shvatanje da um i anti-um, smisao i nesmisao, nacrt i slučaj, svest i nesvest idu zajedno kao nužni delovi celine.

Dadaisti su, prema A. Bearu i M. Karasu, bili potpuno svesni smrtnosti civilizacija, koju je jasno utvrdio Valeri, i sami su najviše što su mogli, ubrzali smrtonosni ishod. "Gađenje se odnosilo na sve oblike nazovi moderne civilizacije, na same njene temelje, na logiku, jezik, a pobuna je poprimala oblike u kojima su groteskno i apsurdno odnosili ogromnu prevagu nad estetskim vrednostima."15 Dada je bio odgovor jedne mladosti koja je, u apsurdnom okruženju, žudela za životom.

Cilj pokreta dada, potpuno razaranje temelja Zapadne civilizacije, nije ostvarivan napadima na ljude i institucije, već na vrednosti, načine mišljenja na kojima je počivalo svako znanje.

Da li je dokrajčivanje, ubijanje civilizacije rešenje? Možda bi ona propala i sama od sebe? U oba slučaja bi, svakako, nju nasledila neka druga, nova, mlada civilizacija, koja bi nakon svih razvojnih faza, takođe "umrla". Zašto barem ne pokušati da se ovaj ciklus "rađanja i umiranja", smenjivanja civilizacija ne prekine i da se civilizaciji na umoru pomogne da odbaci ili izleči svoje belesne, devijantne delove, a one dobre da nastavi da razvija. Mora li se uvek kretati od apsolutnog početka, mora li sve korisno - pozitivno znanje biti izgubljeno, zaboravljeno, neshvatljivo za novu civilizaciju?

Nemoguće je biti dosledan i istrajan u potpunom odbacivanju vrednosti. Jednostavno u tom slučaju čovek bi poništio sebe, bez obzira koliko bi time njegovih grešaka bilo odbačeno. Negiranje vrednosti u potpunosti je posledica neprihvatanja čovekove (po)grešive prirode, sa kojom se ne treba miriti, ali se mora priznati.

Svest da se dada ne može zadovoljiti i zaustaviti na destrukciji izražena je, mada ne od početka, kod većine dadaista. Dadaisti su se u svom negiranju, odbacivanju vrednosti evropske civilizacije, kao alternativom, služili "drugim" vrednostima van evropske civilizacije. Razaranje i građenje, destrukcija i konstrukcija, nesumnjivo su nerazlučivi. Franc Helens, savremenik pokreta dada, smatra da on ne teži da istakne nove moralne vrednosti, nego da ponovo nađe skrivene, neopažene vrednosti, jedine koje se mogu sačuvati od habanja.

Fajerabend smatra da je nauka u suštini anarhistički poduhvat. Anarhizam kao politička filozofija nije najatraktivniji, ali se pokazuje kao najbolji lek za epistemologiju i za filozofiju nauke. Epistemološki anarhizam razlikuje se i od skepticizma i od političkog (religijskog) anarhizma i najbliži je dadaizmu. Epistemološki anarhist se ne usteže da brani ni najtrivijalnije, ni najneumerenije iskaze. On se nesumljivo i apsolutno suprotstavlja jedino sveopštim, univerzalnim merilima, zakonima, idejama ("Istina", "Um", "Pravda", "Ljubav") i ponašanje koje one povlače za sobom, iako ne poriče da je često razborito delovati tako kao da takvi zakoni (merila, ideje) postoje i kao da veruje u njih. "Ispod svog ovog bijesa leži njegovo uverenje da će čovjek prestati biti rob i zadobiti dostojanstvo koje je nešto više od opreznog konformizma samo onda kad postane slobodan izići iz najfundamentalnijih kategorija i uvjerenja, uključujući one koje ga navodno čine ljudskim."16

"...značaj ove, u biti anarhističkodadaističke epistemologije ne leži samo njenim doprinosima suvremenoj filozofiji, u formi kritike stupnjeva apstrakcije pojma, pojma "potpune istine", svake dogmatske pozicije, već i u razumevanju ljudske prirode, prirode spoznaje i slobode."17 Fajerabend je "otkrio određene pretpostavke spoznaje za slobodno društvo koje još ne postoji"18. Ljudi imaju iskonsko pravo da žive kako to žele, čak i ako njihov način života, delovanja i mišljenja drugima izgleda kao nešto iracionalno, neprihvatljivo i bestijalno. Ljudi imaju pravo da svet posmatraju i procenjuju sa stanovišta njihove vlastite tradicije.19

VI ZAKLJUČAK

Istorija nauke se proširila u Fajerabendovoj filozofiji, pokazala se granica moći nauke i racionalizma, formirao se novi, kako ga Šarčević naziva, okazionalni racionalizam i rešenje se nalazi u prvenstvu delatnosti - prakse umesto teorije. Fajerabend, ustaje protiv nauke koja se pretvara u moć zlostavljanja, koja razgrađuje svet i ljudski život, koja se proglašava vođom, uvodi novu oligarhiju ili joj služi kao sredstvo. Problem je, po mišljenju A. Šarčevića, što Fajerbend ne zazire od pogubnog pojednostavljivanja. On u nauci i naučnoj metodi vidi pretežno samo ono što je prinudno i restriktivno, njihovu privilegovanost i rast do nivoa (samo)razaranja svega živog. Čini se da, ipak, i moderne nauke, u različitoj meri i na različite načine stvaraju u svom području neku filozofiju i to ne samo kao formu samorefleksije i (samo)kritike, već i kao promenu razumevanja vlastitog predmeta (momenta neodređenosti u njemu), tj. kao neslućeno povećanje senzibilnosti, otvorenosti i odgovornosti.

Iako jasno, kritički i demistifikatorski sagledava nauku, Fajerabend nema takav odnos prema demokratiji koju posmatra idealizovano, utopijski, kao rešenje svih preblema proisteklih iz nametnute dominacije nauke. On, s pravom, nema poverenje u nauku, ali da li s pravom poklanja puno poverenje demokratiji? Možda se u nešto mora verovati, samo da li je demokratija pravi izvor?

Slabost Fajerabendove epistemologije je u tome što je prevideo "društvenu patologiju". Sloboda, ka kojoj se stremi, podrazumeva i uvažavanje tuđeg mišljena i pored neslaganja sa njim. Zato mi je nejasno kako bi se u taj sistem slobode uklopile isključive, diskriminišuće teorije ili tradicije. Možda bi u takvim okolnostima evoluirale i odbacile delove svojih učenja koji se sa nipodaštavanjem odnose prema drugačijim mišljenima. Ili će, naprotiv, još više zaoštriti svoje stavove u strahu od konkurencije. Ishod ovog problema zavisiće samo od nivoa čovekove svesti. Međutim, pošto uspostavljanje slobodnog društva podrazumeva čoveka visoke svesti, za očekivati je da ishod bude pozitivan, tj. u pravcu respektovanja različitih mišljena.

Osnovni problem oko ovako koncipiranog slobodnog društva jeste da li je realno očekivani da će ljudi, i to u globalnim razmerama, kako oni koji imaju moć, tako i oni koji je sproveode, ili trpe, dostići nivo svesti i shvatanja slobode neophodan za ostvarivanje ove ideje (ideala) slobodnog društva. Ukoliko odbacimo a priori optimistička i pestimistička stanovišta, postavlja se pitanje da li je tako nešto realno očekivati na osnovu istorijskog toka, promene, "razvoja", ljudske svesti i međuljudskih (u najširem smislu) odnosa? Može li se uočiti, dokazati postojanje trenda razvoja ljudske svesti, ili je u pitanju samo razvoj metoda i srestava za manipulaciju i upravljanje ljudima od strane drugih ljudi? Ova druga mugućnost, sama po sebi, ne mora biti u principu osuđena ili kritikovana kao loša, posebno ako dođemo do zaključka da je globalna evolucija svesti do viših nivoa potrebnih za postojanje "slobodnog društva" nemoguća, nerealna, bez osnova u istoriji i u prirodi čoveka uopšte. Stoga je, možda, alternativno rešenje ovome, svojevrsno aristokratsko društvo - kao vladavina najboljih. Svakako da i ova koncepcija ima svojih manjkavosti. Zbog svega ovoga, nameće se sumnja u mogućnost bilo kakvog smislenog, uređenog humanog društva, a kao jedini preostali modus i za buduća društva i za tumačenje onih iz prošlosti je vladavina haosa, nasilja, straha, strasti...

1 Zašto? Pa zato što su nove ideologije po svojoj prirodi iste kao i one pre njih, u odnosu na koje su, bar u početku, izgledale mnogo čovečnije - dakle, zato što su ideologije! Stoga bi se ideologijama trebalo suprotstavljati nekonformizmom, demistifikacijom, razotkrivanjem..., a ne drugim ideologijama, jer se u tom slučaju nikada neće izaći iz začaranog kruga, a suštinskog napretka čoveka i društva - u onotološkom, etičkom, sudbinskom smislu - neće biti.

2 P.Fajerabend: "Protiv metode", V. Masleša, Sarajevo, 1987. str. 178

3 Ibid. str. 179

4 A. Sarčević: "Znanost, čovjek i slobodno društvo - Fajerabendova teorija znanosti i kritika zapadnog racionalizma", pogovoru P. Fajerabend: "Protiv metode", V. Masleša, Sarajevo, 1987., str. 313

5 Trebali više i očekivati, kada se zna da po prirodi načina razmišljanja teško da bi ikada uspela da se oslobodi takvih ideja-heroja, bez kojih u stvari ona i ne može, jer je "svim fizičarima potreban kakav takav privremeni pogled na svet da bi mogli ostvariti napredak" (S. Vajnberg: "Snovi o konačnoj teoriji", Izdavački atelje Polaris, Beograd, 1997., str. 149)

6 Nazivati kritiku mržnjom svakako je, najblaže rečeno, pojednostavljivanje, a pre bi se moglo reći pripisivanje zlonamernosti tim kritikama. Najopasniji od svih izrečenih stavova je ta samouverenost u neospornu pozitivnu ulogu nauke i u potrebu njenog globalnog prihvatanja kao vladajućeg načina mišljenja. Konstatacija da sve te kritike ne dotiču naučnike je tužna, ali istinita.

7 No, to što Vajnberg "uspešno" odbija kritike usmerene na njenu unutrašnju prirodu i strukturu, i to što ona nije neosporno kriva za zloupotrebu njenih znanja (toga je uvek bilo i biće) ne znači da njena savest treba da bude mirna i da na sve mogućnosti zloupotrebe njenih znanja treba samo da "sleže ramenima".

8 S. Vajnberg: "Snovi o konačnoj teoriji", Izdavački atelje Polaris, Beograd, 1997., str.166

9 P. Fajerabend: "Nauka kao umetnost", Matica srpska, Novi Sad, 1994., str.40

10 P. Fajerabend: "Protiv metode", V. Masleša, Sarajevo, 1987., str. 37

11 P. Fajerabend: "Nauka kao umetnost", Matica srpska, Novi Sad, 1994., str.143

12 Da li je baš tako? Šta je onda sa Sokratom i Isusom Hristom

13 P Fajerabend: "Nauka kao umetnost", Matica srpska, Novi Sad, 1994., str.145

14 Na koje se poziva Fajerabend u svojoj knjizi "Protiv metode"

15 A. Bear i M. Karasu: "Dada - istorija jedne subverzije", Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sr. Karlovci, Novi Sad, 1997., str. 11

16 P. Fajerabend: "Protiv metode", V. Masleša, Sarajevo, 1987., str.181

17 A. Sarčević: "Znanost, čovjek i slobodno društvo - Fajerabendova teorija znanosti i kritika zapadnog racionalizma", pogovor u P. Fajerabend: "Protiv metode", V. Masleša, Sarajevo 1987., str. 324

18 Ibid., str.324

19 Ali, ako je ta tradicija isključiva, i te procene će biti diskriminišuće, što mi ne deluje kao ideal ka kojme teži Fajerabend

Spisak literature:

1. P. Fajerabend: "Protiv metode", V. Masleša, Sarajevo, 1987.

2. P. Fajerabend: "Nauka kao umetnost", Matica srpska, Novi Sad, 1994.

3. P. Farerabend: "Kako zaštititi društvo od nauke", u zborniku "Filozofija nauke", Nolit, Beograd, 1985.

4. S. Vajnberg: "Snovi o konačnoj teoriji", Izdavački atelje Polaris, Beograd,1997.

5. A. Bear i M. Karasu: "Dada - istorija jedne subverzije", Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sr. Karlovci, Novi Sad, 1997.

6. A. Šarčević: "Znanost, čovjek i slobodno društvo - Fajerabendova teorija znanosti i kritika zapadnog racionalizma",pogovor u P. Fajerabend: "Protiv metode"

7. J. Berberović: "Filozofija i svijet nauke", Svjetlost, Sarajevo, 1990.