Dejan Ilić
Granično polje

 

Ni gradovi ne postoje sami, riju

ih vene-vozila, svetlucavi sokovi

što paraju strukture sutona.

I, ponegde, s terase, odašilju se

pogledi, zrnce vatre

gori im na ustima.

Mirne su oaze zelenila,

sve dok se kapije sletališta

ne zatvore, veče donosi

nove goste.

 

Ova bi soba mogla nestati

u svakom trenutku, blizu

je horizont događaja.

Figure se slažu, preti

praznina što raste

iza okvira. Svako bi

mesto moglo biti

pukotina, gde voda

podriva, tačka

brisanja. Zato temelj

podrhtava, kuća

se klati, dok

u polju ognjišta

držim sveću doma.

 

Kad ustanem, telo nastavlja

da sanja, oko ne zna koja je stvar

prava, zbijam se, u postelji,

sablasne su pustinje stana.

Cela je soba iskopina, pozornica

na kojoj se nekada odvijao

život nameštaja. Mislim na kafu,

plašim se da ne pobelim,

da se ovo buđenje ne pretvori

u večni osvit.

Sličice su prštale jedna za

drugom, teklo je vreme,

u meni, napolju su opremali

čamac, bojili ga u crveno,

njihovo je vreme bilo drugo,

u boji, slivalo se, singular.

Podigao sam oči nagore,

tako sam mogao lepo čuti

potmule vibracije, u uhu.

Bio sam potonuo, s maskom

na licu, perajem na stopalu,

odmicao sam dalje,

sve dalje, ka površini.

 

S prozora se spušta pogled

koji ne dopire do zemlje,

na pola puta, gubi se,

izostaje; premeštam

slike po kući, tražim

optimalan zid, mir,

iz kog se kombinacija

rađa; ključ od ove kuće

je vani, zagubljen u testu

sveta, dok pospremam,

usisavam, sve se nadam

da ću ga pronaći

u travnjaku tepiha.

 

Ovo je trenutak kad se priroda

sprema za premeštaj, preskok

iz jednog mesta u drugo.

Ovo je trenutak kad svetlo

razgrađuje pojave, sklapa ih

kao šator, vrši pripreme

za polazak. Posvuda je

polegla trava, vidi se put,

staza, što vodi van kruga,

duž obale, vetrovi su

odvezani. Da biste razradili

novo mesto, morate poneti

čistinu na leđima, ništa ne

plovi bez praznog u sebi.

Više nisam sam, prati me

šum pljuska kad padam u san,

mlazevi se spuštaju od neba

do zemlje, poniru u podrume,

rone stalaže, noseći

titraje lišća koje odnekud

znam. I, onda, otvaram

reku u sebi, ponornicu,

budim lepe, anemične

žitelje, faunu pećine

za gledanje, u danima

kad na površini

luduju vetrovi žege.

 

Beskrajnost mi se smeši sa

ivice parka, bogovi bez glave

i repa, šumski duhovi što

pogledu izmiču drveće i leje

u nedogled. A šuštanje lišća

govor je zidu, ne znam je li

ovo put ka poljima, izvan

grada, gde prerije šire se,

otvara prostor za lovišta.

Klupa bi onda, na kojoj

sedim, bila odskočna daska,

uzletište-kabina, iz koje

iskačem, letim, navodim

padobran na čistine.

 

Mogla bi da bude ponoć,

nakon dugih dana žege,

olakšanje, ali bez kiše,

kao da se priroda bešumno

otvorila, iznela svoju

ponudu svežine na livadu

noći. Nije to zastajanje,

trenutak osluškivanja,

nego se telo promenilo,

drugačije piše, pije,

nimalo iznenađeno uživa

u onome što je potajno

iščekivalo. Nije to mir,

nego zahlađenje, vesela

drhtavica prožima udove

i anticipira dugo jutro.

 

Talas koji se udaljava ne može

se stići, žal je granično polje,

suza, pozornica smrti mora,

na lahoru svetlucaju spomen-

-obluci, šarene konkrecije

ovog odmicanja vode. I da sav

okean otekne, fauna plava,

ispod bi i dalje strujalo dno,

njegov bledi submarinski reljef.

 

Pomaže mi vetar, kad stojim

po strani, nosi taloge

zastanka, čini da se okolo

trava kreće. Vetar i kiša,

prave trg, naselje koje

treba proći. Brodovi nestaju

na horizontu, ovo je luka,

žena-pristanište, patuljasto

drveće šara prilaze vodi.

Nedostaju životinje, fauna

primorja, vučem linije,

po šljunku, makija se

razređuje, vidim staze.

Svoje animalno lice.