Dobrica Kamperelić
Prečicom misli / dijagonalom predosećanja
Svaštožder
(Signalistički ispljuvak)
Svi su ga se klonuli. Tako mu se bar činilo. Oni vični pisanoj reči - pogotovu. Da li zbog prikrivene mržnje prema či tao cima, možda i zbog prezira prema probatičnim temama, ali i zbog vrlo ograničenog piščevog vidokruga, tek niko se pera latio nije i ispisao istinsku priču o njemu.
Čak i oni naši tipični pisci - skloni ojkanju i pojkanju, to li ko koliko su vični i psihologiji podvale - te piščine dakle, u to gu ano1 dirali nisu. Duhovnu kulturu, shvaćenu i interpretiranu kao duhovnost uopšte, diljem ovih balkanskih prostora oni su upraž njavali na osebujan plačljivosmešni i tugaljivoposorpdni način. Depresivna melanholija i žestoka ekscitacija. Moć patnje i moć trpljenja. "Neodgovorni oblačci", "bistroumna lica", "umiranje ne izmirenih s narodom, neblagosiljanih i nedovoljno oplakanih", "snažnih ko stene od kojih se odbijaju talasi strasti"... Eto, to su primeri te literarne oholosti piščina, njihovog nadmenog držanja i lajave retorike bez ikakvog pokrića.
Ljuti gotovo uvek na izdavače, obazrivi prema nazovi kri ti čarima, egocentrici po samoj suštini delanja, bez jasnog osećanja i mišljenja o životu duhovno, a i egzistencijalno, ugroženih svaš toždera, oni te vrle piščine, vrte se desetljećima, pa i stotinama godina, u krugu neke nepojamne bliskosti. Pomodno introvertni i izolovani od masa, zbog tobožnjeg duhovnog mira za delanja, neretko neurotici jer sitnoburžujske ili, češće, polutanske potrebe tumače potrebama slobodnog razmaha ideja u idealno neome đe nom prostoru literarnog bića, oni bi da u ničim ometenom činu pi sanju, tom tobož činu prOSVETLJENJA otkriju zaumnost sva štožedaračkih igrarija, a o svom svaštožderstvu ćute. Ne, oni ne razumeju da će na kraju - bez obzira na privid uspeha i večne pomeni -ostati samo prolaznici u onome što su nadahnuto opi si vali.
Sve te silne knjige ispisane mukom i rukom "predod re đe nih", potom jednom od poznatih tehnika umnožavanja umnožene ili tek date na čitanje nepoznatom čitaocu, dokaz su nemira i nespokoja u turbulentnim vremenima, kakvo bejaše i vreme XX stoleća, a možda i nekog neobjašnjivog mira i spokojstva karak terističkog za one kojima samokontrola, "niska temperatura re čenice" i hladno rasuđivanje čine deo literarne samobitnosti. Ako ih uz to, kao biseri u taraviu2, odlikuju još i literarna nepod mit lji vost i bar prividna sloboda, sitničava slika pojedinca, svašto žde ra, nervoznog i prenadraženog, biće sasvim dobro umeštena u pro verene literarne i čulna zadovoljstva, kako piščeva tako i čita očeva. Ali sâm pisac, piščina je li, nikad neće doživeti to što opisuje. No, on pisac piščina misli da to i nije potrebno. A, za pravo, jeste!
S otoka Kič u okeanu Šunda, s neke pistojne udaljenosti, život (pogotovu život svaštoždera, spremnog da sve kusa i da se u sve upušta) gubi se u bujici prolaznosti, a pažljivi literarni evi dentičari poput saobraćajaca na putu ka večnosti, na tom jednosmernom putu u nigdinu, istrajavaju u uzaludnom naporu da ovekoveče prolaznost.
Svaštožder se, dakle, pred svojoj pritajenoj strasti - pisa nju. Svaštožder / automat, kao nostromo, kao glavni kuvar na brodu što plovi beskrajnim okeanom ljudskog posrnuća, bolje od ostalih razume i oseća svekolika postradanja čovekova. On vre mensku vertikalu ne doživljava kao radikalno-ekstatičnu ili, pak, kao konzervativno-statičnu vertikalu Bitka za razliku, re cimo, od nekih prepotentnih filoSofa... Život je u suštini drama, tu prigovora nema, ali je to drama u kojoj on želi biti glavni ak ter, a ne najvažniji epizodista. Ostali mogu biti samo statisti.
U Beogradu, 31. I 2001. Anno Domini
Uznesenje u orbitu kompjuterske (signalističke) umetnosti
(Kompjuterske tvorbe signalista - nusARTikl Signalizma)
Upotreba mašina, posebno kompjutera, u umetnosti nije nikakva novina, zapravo ima svoju tradiciju, osobito u savremenoj umetnosti, počev od futurista, DADAista, nadrealista sve do aktera Fluksusa, Miroljub Todorović, još 1969. godine u svom eseju s nazivom "Konačni proizvod (komp juterska poerzija)" / odeljak O PESNIČKIM MAŠINAMA, sastavni deo njegove knjige SIGNALIZAM, "Gradina", Niš, 1979. piše o kompjuterskoj poeziji kao mašinskom proizvodu sa ili bez intervencije, o mašinskim delima kao osnovi za van ma šin sku matematičku ili pesničku kreaciju.
Šta kompjuteri sve mogu? Mogu mnogo, pogotovu nove generacije kompjutera, ali ne mogu baš sve. Oni / kompjuteri ne mogu se, kao ljudi, suočiti s mnogim nivoima nepredviđenosti, i to je dobro, kako zaključuje Levis Tomas u svom eseju "Kompjuteri" ("DELO" br. 8-9, Beograd, 1987.), jer bi u protiv nom ljudi mogli doći u iskušenje da preuzmu kontrolu nad samim sobom. Kompjuter je tu, dakle, da pripomogne, a ne da stvara u nama opštamišljenja, komuniciranja, ne-razgovetne poezije ili, recimo, govora. Opet, Volgang Velš u svom ogledu "Post mo der ni čke perspektive za dizajn budućnosti" najpre napominje da je Adolf Los ključni doprinos XVIII veka video u oslobađanju nauke od umetnosti, a doprinos XIX veka u preciznom razdvajanju umetnosti od zanatstva. Ali, Paul Fejerabend, recimo, zalaže se u XX veku za "nauku kao umetnost", a time i zadaci dizajna u raznim sferama života postaju sve prisutniji i obimniji. Dizajn, oslobađajući površine od dužnosti izraza, od mogućnosti izraza, ostvaruje novu projektivnu ulogu kroz metafore, vizije i fikcije.
Andrej Tišma, signalista, koji sebe samog doživljava poslednjih godina i kao digitalnog umetnika, u opsežnom eseju s nazivom "Elektronska umetnost i Internet" ("Signal" no. 21, Beograd, 2000.) posebno se osvrće na upotrebu elektronskih medija u Signalizmu, i dobro zapaža da su "aktivisti Signalizma, autentičnog srpskog avangardnog umetničkog pokreta, os la nja jući se na tekovine elektronske ere i telekomunikacija, neretko koristeći u svom stvaralaštvu računare ili simbole kibernetskog jezika, slovne i numeričke znake, kompjuterske bušene kartice i trake, a u Slikovnom repertoaru najnovije tekovine i saznanja astronomije, kosmonautike i astrofizike, i, opet, u pesničke, sig nalističke tvorevine uneli jezičke termine nuklearne fizike, ki ber netike elektronike i informatike", najavivši elektronsku / kom p jutersku eru umetnosti.
No, nije li u svemu ovome nagoveštaj ere gorgonoida, kompjuterskog prikaza veštačke (da ne kažem baš - izveštačene) inteligencije, nekog novog bića predanog vizijama mašine / kompju tera s kojim, u volšebnom sadejstvu, tvori virtuelnu umetnost Nove Ere, prikrivenu, a, opet, i razotkrivenu u kompjuterskom šifrarniku, kroz novoznačne kriptografe? Nadam se da je ta bojazan izlišna, da mentalnu supstancu unutar mozga ništa ne može nadomestiti, bez obzira na savršenost mašina.
?
Međutim za signaliste ("Kompjuterske umetnike") pre je karakterističan, ako ne i prepoznatljiv umetnički čin SIGNALizma, onaj čin koji otkriva mnogostruke i višeznačne veze između reči, slova, saglasja, prefiksa i sufiksa, sa mogućim značenjima i kombinatorikom koju sâm kreira. Dakle, sudnošavajući reči i vizuelne elemente, kroz samospoznanji odnos označioca i ozna čenog, on umetnik, zapravo, dobija, kao rezultat, nova značenja, a koristeći i razne kolorite - i nova vizuelna ostvarenja. Milivoje Pavlović u svojoj knjizi "Ključevi signalističke poetike" ("Prosveta", Beograd, 1999.) na jednom mestu piše o per mu ta ci onoj, varijacionoj i kombinacionoj poeziji, koja se stvara prema određenim matematičkim metodama / modelima, i po tome je bliska kompjuterskoj poeziji. Reč je o postupku pre/uzimanja nekoliko jezičkih elemenata i njihovim varijacijama (autor ih permutuje i kombinuje) po nekom datom matematičkom ob ras cu, što sve rezultira izmenjenim kontekstima i sintag mat skoj sprezi sa drugim rečima; jezik se do kraja ogoljuje, skidaju se ljušture značenja, ispituju se sve mogućnosti kako bi se došlo do samog jezičkog jezgra i suštastva, kako kaže Pavlović.
Za pokojnog Dr Živana Živkovića, koji je analizirao ovu poeziju, kompjuterska pesma ostaje otvorena pesma; ona manje saopštava a više sugeriše kontekstom, pa se krajnji smisao tako oblikovanog artefakta formira i dublje osmišljava u čitaocu.
Za sada skromno, ali tragalački uporno, na putu ovog samospoznajnog koncepta signalističke i kompjuterske poezije nalazi se mnogi signalisti i zato ih treba ohrabriti da svoja traganja nastave na najbolji način.
U Beogradu, 11. februara 2001. Anno Domini