Robert G. Tilly

Mitovi & legende iz riblje konzerve

 

Mein Welltanscauung

"Izabran život je onaj,

kojim se ne može živeti."

(Konstantin Kavafi)

- Ne uništavaj paukove, to donosi nesreću!

- Kome?

- Njima. Paukovima. Ne valja ih ubijati, jer paukovi donose sreću.

- Kome, zaboga?

- Sebi, jer ako ga ne ubiješ - pauk ostaje živ. To je sreća. Za pauka.

 

Na dnu ((bunara (od) )) najvećih strasti, krije se

- tuga.

 

U nekolicinu mojih
ponajboljih performansa

s

pada pada

nje zvezda-kada se stvrdnuti komadići sasušeno

g g

ovn(ET)a oko rutavog prkna (tzv. "ziiiimske triiiišnje")

počupaju, i onda bace u zrak, jer pri laganom padanju

deluju vrlo lepo i relaksirajuće

& &

dilično, kao i jedenje živih, neodranih zečeva, netom uhvaćenih,

nakon čega se imam israti, dok mi ti, potom, brišeš balavi čmar

živim slavujem, čime simbolično dižem glas (sa sve kurcem, istodobno)

spraću megalomanije i tiranije

TV-a i interneta, toto-a, fonta i loto-a, demokratije i

slobode slobodnih medija, da bih potom stao

da telećom krvlju zalivam

svinjske butke, i svinjskom krvlju teleće butke, a potom da otvaram šlic

eve i but

i

ke i izrađujem

bat

i

ke, istovremeno žvaćući sopstvene košarkaš

ke pat

i

ke, da ih, najzad, go (=NAG) 7 x (SEDAM PUTA)

optrčao

oko

sinagoge: u pozadini-gudači, u očima-po koja suza...

 

 

Legendarna apokalipsa mitologije

 

biće mitološki kraj doba legendi: pa, neka ide

sve dalje... unakolo

je mrak i sve koke spavaju. jedna ne. ona čuje:

"smrdeče štrumfe ili obojke na nogah vu fino se društvo ne

nosiju, a takaj se pezdenje dopušča same medi puno ljudi,

tak da se ne zda čut, ak se skriva v hižneme hlade in

domašnemu smrdu in smrdolini"...

tako da ljubičasti mundiri puze kroz šumu,

irokezi puze kroz šumu,

bizoni postaju sušeni pelikan, dok

šavašavasi (tiho) puze kroz šumu, a crni tabani-

e, crni tabani nemaju ni utvrđenje, ni zemunice, ni

hranu, ni vodu, ni vremena za ljubav i(li) samo

spoznaju, i ne znaju ni-

spoznaju li sve to, ali jednako kao i svi, pod svodom nebeskim-

puze

(manje-više tiho)

kroz šumu

 

 

... Jednog trulog popodneva,
usred gradske mrtvačnice

postavljam sebi, u ležećem položaju, sve iščekujući nailazak novog talasa mučnog reinkarnisanja, sva najčešća pitanja koja i inače sebi postavljah, i koja ću, verovatno, uvek sebi i postavljati:

"Zašto uvek imam potrebu da makar koliko ih se nalazi u zdeli, pozobam sve slane kikirikije, do poslednjeg?"

"Zašto, u prepunom baru, upravo samnom zapodeva razgovor potpuno nepoznati pijanac, koji je, uzgred, i najneotesaniji, najnametljiviji, i najdosadniji kavgadžija na dvesta milja unaokolo?"

"Zašto me svi, kada se o mom izgledu povede reč, teše sa-nije važno, imaš dobro srce, divnu dušu, ili: ma, ima toliko devojaka koje vole upravo ružne muškarce?"

Zašto se upravo meni najčešće serviraju najveće laži koje ljudska usta znaju da izvale? Evo nekih:

NEĆE BOLETI.

UPRAVO DANAS SMO VAM POSLALI HONORAR.

OVO JA, BOGAMI, NISAM RADILA NI S KIM!

NE GRIZE.

OD OVOGA MAMURLUK ODMAH PROLAZI.

MA, TI TO SAMO UOBRAŽAVAŠ!

NIKAKVOG RAZLOGA ZA PANIKU!

 

I slično(sti)..."

Tako se raspada, u ropcu, jedno nedeljno popodne, u nekoj palanci jugoiSTOČNE "evrope", na patologiji, u hladnjači, u suterenu mesne bolnice (-mrtvačnice)...