Ivan Bevc
Već tri meseca svetlim, a nije mi ništa

Nikada neću razumeti zašto su ljudi toliko glupi. “Gde ćeš dočekati dvadeset drugi vek?“ “Jesi li uzbuđen zbog kraja veka?“ To su otprilike pitanja kojima mi bliži i daljnji zagorčavaju život. Šta ću kad sam perfekcionista, neki bi rekli picajzla. Ne može biti dve hiljade i stota početak dvadeset drugog veka i tačka. Sreća moja da nisam rođen sto godina ranije, kako li bih se tek nervirao da me smaraju sa početkom trećeg milenijuma godine dve hiljadite.

Stvarno, gde ću za novu godinu? Dok sam ja kreirao novogodišnju reklmanu kampanju za “Kanabis Tabako“ i njihovu novu cigaretu “Kvaka 22“ (štos je u tome da em asocira na poznati roman em na - zamalo- nadolazeće stoleće em u paklici dobijate dvadeset dve cigarete mešavine turskog duvana i jamajčanskog haša, tj. dve gratis) oni manje vredni su pokupovali sve vredne aranžmane za egzotične dočeke dve i stote. Veliki holografski bilbordi reklamiraju sto

godina uspešnosti “indikatora ljubavi“. Ono što je 1999-e započelo svoj život kao zezalica, brzim razvojem tehnike pretvorilo se u nešto bez čega većina ne može ni zamisliti život. Čuo sam da mnogi roditelji ugrađuju indikator svojoj tek rođenoj deci. To mi izgleda malo bolesno. Moždana veza sa internetom, to je OK ali ovo, ne znam, to mi se nimalo ne dopada.

Kako je sve počelo? Pa vrlo jednostavno: par japanaca je smislio privezak za ključeve u koji unesete svoje lične podatke, želje, mogućnosti, seksualne afinitete itd; onda bi ta igračka ‘tražila’ srodnu dušu. Domet joj je bio svega par metara i uključivala bi se, tj. pištala ako joj u radijus uđe nosilac istog aparata sa ukucanim sličnim karakteristikama. Kako je vreme prolazilo pomama je prevazišla sva očekivanja. Prodaja je rasla vrtoglavom brzinom, već 2002. u svetu je prodato preko milion komada a pet godina kasnije neverovatnih pedeset miliona. Za to vreme neverovatnih, za ovo vreme to su smešne cifre, sada se poput retkih zveri kojima preti istrebljenje (lasti, slonova, pasa) lako daju prebrojati oni koji odbijaju da nose (ili ugrade) indikator. Po poslednjem izveštaju od deset milijardi punoletnih stanovnika Zemlje svega 0,001% ga ne poseduje.

Ja ga nosim ugrađenog u sat koji je ionako povezan sa centralnim državnim kompjuterom, tako da na ruci imam sve što mi je potrebno. Sve neophodne informacije plus indikator ljubavi. Namestio sam ga da reaguje u polju prečnika deset metara. Neću da, kao neki moji prijatelji, upadnem u zamku alavosti. Namestili ga ljudi na prečnik od deset kilometara. Ako uzmete u obzir današnju gustinu naseljenosti nije ni čudo što im čudo svetli svaka dva minuta. A i nisu ljudi baš tako jedinstveni kao što misle. Očekujem da uskoro, s obzirom na to koliko smo se stopili, svi indikatori na svetu počnu da svetle u istom trenutku i da tako svečano objave rađanje novog čoveka: Unikatnog medioktiteta i njegovih 12 milijardi kopija.

Malo mi je teško da zamislim vreme pre indikatora. Možda su tada ljudi imali više vremena pa su ga mogli traćiti na traženje partnera. Zamislite mene kako šetam okolo tražeći osobu za sebe. I taman mi se neko dopadne na prvi pogled kad ono nemamo ista interesovanja ili i to nam se poklopi kad ono njoj/njemu smrde noge, voli da jede luk pre spavanja, obožava fudbal...

Ovako je mnogo bolje, ideš na sigurno, nema greške, evo ja sam tako do sada našao dvanaest idealnih osoba. Sa dve sam čak ostao po godinu dana i bilo je savršeno.

A onda mi se indikator pokvario. Pre tri meseca lampica se upalila i od tada se ne gasi. Prijavio sam kvar i nakon detaljnog pregleda ustanovili su da nikakvog kvara nema. Šta sada, pitao sam ih. Ništa, odgovorili su mi. Kako ništa, nešto nije u redu kada mi indikator namešten na deset metara svetli a ja se nalazim sam u svom stanu i nema nikoga na dvadeset metara. Ljubazno su me saslušali i zamenili mi indikator novim i... ništa, tj. opet isto, svetli li svetli. Slegli su ramenima i rekli da se i to dešava, sačekajte, proći će.

Tako već tri meseca svetlim a nije mi ništa. Smanjio sam mu prečnik rada na metar i opet isto. Time sam bar eliminisao mogućnost da me osoba mog života prati u stopu. Morao sam privremeno da zaboravim na indikator.

No dobro, ide nova godina, dogovorio sam se sa par prijatelja da zajedno dočekamo dve i stotu na trgu. Biće stotinjak hiljada ljudi, šampanjac za džabe, holo veza sa desetak gradova u svetu, gradonačelnik se rukuje sa građanima i slična sranja ali bolje išta nego ništa.

Evo nas sada na trgu, do ponoći je ostalo još pola sata, rulja je već pristigla. čini se da igla nema gde da padne dok kolone pristižu sa svih strana. U opštem haosu gubim drugove, ko zna gde su sada, povlačim se u ulaz malog restorana u kome trešti muzika. Dobro mesto za predah. Naslanjam se leđima na zid ne primećujući da je neko već zauzeo taj kutak. Čujem kroz buku “hej veliki dečko, lakše malo“ i osećam kako me nečija ruka blago gura. Okrećem se, ispred mene stoji devojka dobrih četrdeset santimetara niža od mene. Ima kratku kosu (oduvek sam voleo dugu), starinski kaput i šal (jel čula ona za reč moda), srebrni nakit u ušima, nosu i na prstima (ko je još video da se srebro nosi u svečanim momemtima). Smeši mi se, gleda u moj indikator, ja joj se smešim i vičem u uvo da je izgleda pokvaren jer svetli već tri meseca bez veze.Vuče me za rukav i ja se saginjem da bih je čuo. Govori mi kako je ona svoj bacila jer joj je radio isto. Bacila ga, kako to, kako može bez toga? Super je, odgovara, koji će mi ako stalno svetli, a sada ga ne bih stavila i da mi radi. Rulja ulazi i izlazi iz kafane i gura nas pa smo prinuđeni da se približimo jedno drugom. Svaki čas primećujem treptaje indikatora na raznolikim individuama. Koncentracija ljudi je tolika da ne verujem da će noćas ičiji indikator ostati nem.

Kaže da se zove Ana. Pričamo dovikujući se, puno se smejemo. Kažem joj kako, da sam svećom tražio, ne bih našao različitijeg stvora, ona voli knjige ja holo-filmove, ona predaje strane jezike i slika, ja radim advertajzing i igram video avanture, ona služa klasiku, ja cyberfunk. Ali slatka je, mislim, nije moj tip ali lepo se smeje. Odlazi i vrać se nakon nekoliko sekundi, nosi nešto u rukama. To je levitirajuće sedište, neko je ustao u restoranu i ona mu ga je maznula. Stavlja ga pored mene na visinu mojih kolena i penje se. Sada smo isto visoki, čak je ona malo viša ali se bar dobro čujemo. Ima zelene oči, kaže da je zagubila drugarice u gužvi i da se uplašila da će je masa izgaziti jer je niska pa se sklonila u ulaz. Ima rupice u obrazima, kada se smeje pojavljuju se niotkuda da bi se potom sakrile i čekale novu priliku da me šarmiraju. Čujem kako masa počinje da odbrojava, deset, devet, osam... okrećem se ka noj, sedam, šest, pet... spuštam joj ruku na obraz, ona se smeje, četiri, tri... usne su nam blizu, dva, jedan... eksplozija, vatromet, holografske projekcije, laseri, nebo svetli kao za letnjih dana. Otvaram oči dok me sladak ukus njenih usana podseća na neku poluzaboravljenu aromu iz detinjstva. “Srećan ti dvadeset drugi vek“, kaže mi. Zaustim da je ispravim ali mi to deluje tako nebitno. Bacam pogled na sat, indikator više ne svetli, osmeh olakšanja prelazi mi preko lica, skidam sat sa ruke, bacam ga daleko u masu veselih slavljenika i vraćam se slatkom ukusu detinjstva.