Ljubomir Damnjanović
Deda

Dobro sam proverio kako je vezan. Nisam želeo da mi se usput odveže. U kolima je već bila sekira i ostali alat. Deda se neko vreme opirao. Valjao po livadi a onda umirio. Pogledao me je. Iako je noć bez mesečine dobro sam osetio njegov pogled.

"Pa zar tako sa dedom?"

"Nego kako?"

"Pa porodica smo..."

"E, pa baš zato. Dosta si nas brukao po selu. Ljudi već govorkaju. Kažu, sigurno je to neko od Sarića. I u pravu su." Pljunuo sam u šake i krenuo da ga teglim do kola. Pazio sam da me niko ne primeti. Što dalje od kuće udove Rajkove gde se deda noćas namerio.

"Šta mogu kad smo takav rod", oglasi se deda iz mraka pomirljivo. Opustio se. Izgleda da je odustao od toga da se na silu oslobodi. Pokušava da me ubedi.

"Neću se opirati sine. Rod smo. Šta god da uradiš dobro je. Ali razmisli..."

"Ja sam razmislio. A i ti si imao vremena za razmišljanje pa si ipak krenuo da obilaziš seoske udove i mlade."

"I zato ćeš me sekirom po glavi?"

"Mora de."

"Kažu naši, mora samo da se umre. A ni to nije baš tako." Nasmejao se. Dosta je živahan za onoga ko će ubrzo da ostane bez glave. A gde li sam samo parkirao ta kola? Nisam hteo da uzbunim ovaj kraj sela pa sam se parkirao malo dalje, u šumi i sada sam kleo sve živo i mrtvo. Težak je deda. Najela se mrcina i opustila. Neće da ustane i da hoda ko svako ispravno čeljade no me pušta da ga teglim po travi i još mi zanoveta.

"Treba more da se ponosiš."

Stao sam. Borio sam se za dah.

"Nije valjda?"

"Pa svi preci su ti bili strah i trepet za sve. Takvih hajduka i švalera nije bilo ni do Rzave. I ti bi sada da me skratiš za glavu zato što sam malo brljavio oko seoskih raspuštenica i udovica."

"Malo?"

"Kolko se mora. Tek da se životari."

"Životari?"

"De, ne vataj me za svaku reč. Navika. Eto šta ti je to. Omili se. Prvo je teško, muka ti je a onda shvatiš kako je to slasno."

Pogledao sam ka šumici gde su skrivena kola. Ne vidim je.

Ima ja još da ga teglim i teglim.

"Deda?"

"A?"

"A da ustaneš. Pa da lepo hodaš ko čovek?"

"Da nećeš još i sekiru da ti pridržavam?"

"Ma što si takav?"

"Rođeni unuk me spetljao i rešio da pogubi na vjek i vjekove i pita me mali gazda što sam takav..."

"Znači nećeš?"

"Jok vala."

"Dobro."

"A šta ćeš kada uvatiš oca?"

"Ne filozofiraj."

"Pa kad nam je to u krvi."

"E pa ima da se izlečite," nastavio sam sa svojom rabotom.

"Ma to nas je još knjaz Miloš blagoslovio."

"Molim?" gotovo sam ispustio noge za koje sam ga vukao.

"Jeste bogami. Tako veli prandeda. Pojebo on našu Zlatiju i od tada nosimo tu boljku u nama. Mi ti dođemo ko nacionalno blago."

"Dobro. Odneću tvoju glavu u muzej pa se tamo skrasi. A kustos će da govori 'e ovo je sve zbog Miloša'."

"Sprdaj se ti, sprdaj. A šta bi ovaj naš kraj bio bez nas? Po čemu bi ga ljudi znali i šaputali o njemu? Bili bi samo neka pustolina o kojoj niko nema pojma. A zbog nas dolazili i akademici, a ti bi sada zbog par ucvalih udova da me kolješ."

"E hvala ti na reputaciji i glasu."

"Kako reče?"

"Šta?"

"Ono. Regutacija?"

"Reputacija."

"E to."

"Šta sa tim?"

"Ma šta ti to znači?"

"Ugled deda, ugled."

"A tako. Joj." Glava mu poskoči o kamen koji se našao na putu. Napokon sam ugledao šumarak. Kola su blizu.

"Zbog tebe ne mogu ni da se oženim. Koja god da mi se svidi neko joj šapne 'on je od Onih'."

"Zavidni ljudi. A to sigurno mute oni Pilevići. Oduvek su nas mrzeli."

"Bogami su imali i razloga. Ta desetkovali smo im familiju."

"Pa kad su gadni i nekako crni."

"Pa zato pravo na njih?

"Bolje oni nego neki drugi."

"A udove i raspuštenice?"

"Šta si se bre navrzo na njih?"

"Nekako ste neraskidivo povezani."

"A šta im pa fali? Barem im se nešto desi u životima. Ovako, žive zakopane. A gadno je to. Veruj dedi."

"Verujem deda. Verujem da se ekspert za to pitanje."

"Molim?"

"Ne moli. Znam. Stručnjak. Majstor."

"I ti ćeš biti dete."

"Ne dao Bog."

"Nema On veze sa tim. A i ne mari mnogo."

Najzad kola. Guram ga ko vreću na zadnja sedišta. Ulazim i kola neće da krenu. Psujem.

"Šta je sinak? Izdala tehnika? Ni ona neće na rod. A ti baš rešio."

"Deda ne zvocaj." Ipak su upalila. Izlazim na džombasti put pa pravo ka brdu gde leži groblje.

Vozimo se u tišini. Vrlo kratko. Deda se meškolji.

"Sine."

"Ono za oca..."

"Da?"

"Ja to ozbiljno."

"Naravno. Mora se. Tako ti je to kod nas."

"A ja?"

"Pa rod smo. I ti ćeš da baciš oko na udove."

"Ako uspem prvo da se oženim."

"Ne brini se za to. Sarići su uvek znali sa ženama. Mlad si i smotan. No vreme će to da izleči."

"Misliš?"

"Naravno. Znam, more."

Stigli smo do groblja. Ulazim kolima na njega. Nadam se da nema dečurlije da se junače po njemu u ove pozne sate. Dovozim se maltene do groba. Izvlačim ga i bacam na kamenu ploču.

"Ti baš rešio?"

Ne odgovaram mu. Vadim sekiru, kolac i prilazim mu.

Okrećem ga na leđa i gledam. Po prviput ove noći u oči. Stavljam mu kolac na grudi i dižem ušicu sekire.

Ne mogu. Setim se kako se igrao sa mnom dok sam bio mali.

Kako me je milovao. Kupovao čokolade "Životinjsko carstvo". Kako su se topile pod jezikom. Deda je sklopio oči. Bele mu se samo dva očnjaka koji vire preko usana. Polako otvara jedno oko. Mnogo je vremena proteklo od kako sam podigao sekiru a ništa se ne dešava. Vidim da se boji da išta kaže, da ne lupi nešto pa da ipak dobije taj kolac u srce.

"Ne mogu deda," kažem i sedam pored njega.

"E dete, dete. Znam kako ti je. I ja sam tako hteo da rešim problem sa Stavrakijem."

"I šta si uradio?"

"Pustio ga."

"Ne mogu deda. Mnogo si šarao po selu. Mnogo je udova pomrlo. Svi upiru prstom na moju kuću. Moram da te zaustavim."

"Beograd."

"Ha."

"Pa ako te brukam u selu. Onda me vodi u Beograd. Tamo me niko ne zna. Ni za tebe, ni za naše selo ni za naš rod."

"Deda, ti to mene zajebavaš?"

"A što sine?"

"Samo ti još Beograd fali."

"Ma tamo neće ni da me primete."

"Što jes, jes. Tamo ima toliko akrepa da jedan više ništa ne znači."

Ustajem i teglim se. Nije daleko zora. Moram ili da ga pustim da se vrati u grob ili da ga sunce sprži.

"E živote. Što mi dade vampira za dedu?"

"To mogu i ja da kažem," ubacuje se deda. "Nego, daj kopaj sanduk pa me tovari za Beograd."

I šta da radim? Pet me znojeva oblilo dok ga nisam iskopao.

"Stavi malo zemlje. Ove naše, grobljanske. Šta misliš, otkud kod nas toliko priče o rodnoj grudi. Da je nosimo u srcu i svuda kuda hodimo?" deda deli savete i nervozno pogleduje ka nebu.

Dobro je da su kola velika pa sanduk može da stane. Odvezujem dedu. Popreko me gleda. Nešto bi da kaže ali nema vremena.

Vozim se dugo do tog prokletog Beograda. Pala je i noć kada sam stigao. Našao sam neku napuštenu staru kuću i smestio dedu u podrumu.

"Ništa bolje?"

"Da ne bi u hotel?"

"Ma u neku grobnicu. Niko me ne bi primetio."

"Deda. Ovde kradu iz grobova."

"Ajde?"

"Čitao."

"E da mi je to videti. To bre, ko ono, samoposluga. Serviranje u krevetu. Ne moraš da mrdneš a hrana sama dođe."

"Deda!"

"Ma dobro. Za početak. Snaći ću se ja već."

"Ne sumnjam u to."

"A hoćeš li da navratiš ponekad?"

"Sumnjam deda. Muka mi je i od tebe i od familije."

"Ma ne mislim sada. Nego, znaš..."

"Šta?"

"Pa kada zakovrneš, pa se povampiriš."

Pljunuo sam i prekrstio sam se.

"Ne vredi ti to. To ti je sudba. To te čeka na kraju. Ako te ne dotuče neko od rodbine."

Nisam znao šta da mu kažem. Na kraju sam rekao najgore gluposti.

"Pazi se deda, ovo je veliki grad."

"Znam ja da se pazim."

"Vidim to i ja."

"Šta ti pa to znači?"

"Pa kako sam te lako smotao."

"Jer si mi rod. Drugi bi debelo najebao. Samo naša krv može da nas veže. Znaj to ako naletiš na neke od naše vrste a iz druge familije. Beži što dalje možeš. Ne petljaj se u ono što ti nije rabota."

"Važi deda," i više nisam imao šta da mu kažem. Pogledao sam u crveno, drago lice, okrenuo se i izašao. Kola su sada lako startovala. Brzo sam se izgubio iz Beograda.