Tamara Lujak
Krćevac

Mesec novembar je bio sve drugo do novembar. Bio je maj, jun čak, ali nikako novembar. Sunce je mamilo, čista atmosfera je opijala i Tamar se prepusti prirodi.

Put ju je naveo u malo, zaboravljeno mesto Krćevac, u jedan zabran, pa u jedan orašnjak. Blaga uzbrdica je bila ukrašena poljskim cvećem najveselijih boja, i omeđena bagremarom sa jedne i jelama sa druge strane.

Njeno putovanje trajalo je već godinama. Na Ksiji, svojoj rodnoj planeti, koja je leškarila u samoj sredini galaksije Mlečni Put, susrela je bila samo jedared priču o planeti Zemlji, ali tako bogatu i čudnovatu priču kao i Zemlja sama, da je prosto morala da se otisne u pustolovinu. Upijala je u sebe sve o svetlosti žutoga sunca, plavetnilu neba, velikoj vodi, i najvećem čudu od svih - čoveku. Od kad je stigla na uzbudljivu, malu planetu bila je maestral, bila je oblak, rosa, maslačak, sve do čovek. Sada, dok su je držale dve nesigurne, mršave noge, posmatrala je mesto u kom se obrela. Bilo je to jedno od poslednjih koje nije posetila i mislila je da se tu i nastani.

Kako je ušla u orašnjak njeni nokti procvetaše od radosti u obliku malih, šarolikih ruža, guste krunice.

Cveće je počelo da pušta korenje, dlanovi su je svrbeli, i bi joj žao da cveće ubere, te ga pusti da raste. Sela je da se odmori od puta, i opružila se na leđa, kako bi i nebo mogla da posmatra.

Tako ju je trava pokrila celu, i brdašce, ceo taj potez zemlje dobi po njoj ime Tamarić.