Goran Skrobonja
Sve vreme sveta

Kraj mene u čekaonici sedi dobrodržeća dama koja mi se predstavila kao Darinka - rekao bih da joj je četrdeset dve ili tri, ali oblači se kao da je prestala da stari negde u dvadesetosmoj, tako da se to već graniči sa dobrim ukusom. Ima očuvan, negovan ten i zanimljivo lice, ali odaju je bore oko očiju, nabori kože na vratu i zadebljale mišice pod rukavima od tila koje će se za koju godinu, uprkos svim aerobikovima i džoginzima, otromboljiti u čaršave mesa i kože. Pretpostavljam da redovno posećuje teretanu u pokušaju da spreči da joj povelike, teške sise klonu do pupka, i reklo bi se da za sada ima uspeha u tome; svaki njen pokret, gest i koketni pogled nagoveštavaju muškarcu koji sa njom komunicira da bi, uz malo pažnje i truda, mogao da dođe do vrelog i nezaboravnog tucanja, i priznajem da za tren osećam iskušenje da se upustim u tu igru, ali nešto u toj njenoj otvorenosti nagoveštava očajničku glad za nečim, za nekakvim specijalnim, novim iskustvom koje će makar nakratko dati smisao njenom životu koji je došao u ćorsokak. Ne, nemam ništa protiv vrelog i nezaboravnog seksa, ali očajanje baš i nije najbolji mamac u igri zavođenja, i toliko je očigledno da Darinka sa sobom nosi ogroman tovar prtljaga spremna da ga sruči prvom napaljenom jebaču u krilo, da odmah odustajem. Što se prtljaga tiče, imam sasvim dovoljno svog. Uostalom, zbog toga i jesam ovde.

"Gospodin Hadžić?" Iza vrata tapaciranih debelom kožom viri ljubazna farbana plavuša i traži me pogledom po prostoriji. Osim Darinke i mene, tu je još nekoliko nervoznih kandidata za putovanje u Veliko Nepoznato, pa dižem ruku kako bi me uočila.

"Gospodine Hadžić", osmehuje se ona uvežbano, "izvolite. Doktor će vas sada primiti."

Darinka naglo pruža ruku preko stočića sa činijom punom gratis bombona i plaho mi steže šaku. "Samo hrabro", kaže dok mi u očima traži odraz sopstvenog straha. Klimam glavom dok ustajem i prisiljavam se da joj uputim još jedan, poslednji pogled pre nego što uđem.

A onda: Masivan sto od nekog skupocenog drveta. Duborez. Slike. Sobno bilje. Blaga svetlost i diskretno oslikani prozori. Duboki, čupavi tepih pod nogama. Blagi trag aromatične cigare u vazduhu. I ćelavi muškarac sa jarećom bradicom u fotelji visokog naslona: pogled miran i prodoran, ruke negovane, gotovo ženske, sklopljene na otmenoj mapi. Nekoliko formulara, penkalo. Sve što je potrebno da prebrišete sebe i počnete iznova.

"Sedite, Hadžiću." Glas ležeran i prepreden, sa dovoljno pritajene sigurnosti i moći. Moram da suzbijem u sebi navalu raznih zanimljivih poriva koje taj glas izaziva. Moram da imam na umu zbog čega sam tu.

"Doktore Kaličanin", kažem dok se smeštam u udobnu kožnu stolicu. "Hteo bih da preskočim nepotrebnu priču i formalnosti i."

Prekine me podizanjem ruke, a onda skupi prste, nalakćen na sto, i nagne se bliže. Oči su mu blago sužene dok pilji u mene.

"Vi ste me zvali sinoć?" kaže tiho. Klimnem glavom.

"Neću ni pitati odakle vam taj broj, mada me veoma zanima. Za njega zna veoma mali broj ljudi."

Slegnem ramenima. "Imam svoje izvore."

Doktor oćuti nekoliko sekundi, a onda pritisne dugme skriveno ispod ploče stola. Između nas iskoči hologram dvostruke spirale - zaštitnog znaka kompanije KalGen - i snimljeni senzualni ženski glas javi se iz vešto skrivenih zvučnika raspoređenih svud po prostoriji:

"Dobrodošli u KalGen, kompaniju okrenutu budućnosti. Mi smo uspeli u onome što se donedavno činilo nemogucim: zahvaljujući nanotehnologiji i našem patentiranom postupku izmene ljudskog genoma, oslobodili smo čovecanstvo tog nepodnošljivog opterećenja genetskog nasleđa. Više nema nikakvog razloga da budete nezadovoljni svojim stasom, izgledom, koeficijentom inteligencije ili šarmom: KalGen će vas učiniti mlađim, boljim, pametnijim, savršenijim. Potrebno je samo malo hrabrosti: sve ostalo je naša briga."

Kaličanin mi da znak glavom. Ustanem i pođem za njim prema vratima koja vode u mnogo manju prostoriju, osvetljenu mekim difuznim lampama i lišenu prozora. Iza nas, glas priča praznoj ordinaciji:

"...i zbog svega toga mnoge slavne ličnosti već su naši klijenti. Da li želite da sa sebe zbacite ljušturu godina kao što je to ucinila Barbara Koen? Nekada čuvena glumica sada živi novim životom koji je sama izabrala: kao Marija Kiš, svetska rekorderka u brzom plivanju. Ili, čuveni pisac i nobelovac Sebastijan Oks, koji je."

Zatvorena vrata priguše svaki drugi zvuk. Doktor mi je veoma blizu, deli nas možda samo tridesetak centimetara. Nervozno stežem i opuštam šake.

"Čovek nikad ne može biti dovoljno siguran", kaže Kaličanin sa širokim osmehom. "Interpol je stvarno veliki davež, nikako da me ostavi na miru. Ovde" - tu se okrene i mahne kao da pokretom želi da obujmi čitavu spartanski nameštenu sobicu - "niko ne može da nas prisluškuje."

"Koliko?" upitam, u želji da prekratim celu paradu.

"Dva miliona", odgovori Kaličanin, ne trepnuvši. "Polovina odmah, na moj račun u Prvoj Orbitalnoj; ostatak po otpustu sa Klinike."

Posmatram ga s nevericom. "Dva miliona?"

Klimne glavom, sasvim ozbiljan. "Uobičajeni tretman košta upola toliko, ali vi, gospodine Hadžić, želite specijalnu varijantu. Naravno da to košta. Pomislite samo kakve bi zakonske posledice KalGen snosio kada bi se saznalo da obavljamo i takve vrste operacija."

Uzdahnem. "U redu", kažem. "Nadam se samo da će mi ostati dovoljno za transport do Kolonija."

Zadovoljan, doktor Kaličanin izvadi iz džepa računar veličine dlana, rasklopi ga i ukuca broj svog računa. Uvucem karticu u prorez i transakcija je obavljena.

"Kako da budem siguran da ću i posle tretmana ostati. ono što jesam?"

"Zar mislite da bih rizikovao da ne dobijem drugi deo naknade?" odgovara doktor i gladi bradicu. "Ukoliko se ne budete sećali prošlosti koju želite da zadržite, nećete moći ni da izvršite uplatu."

Zapiljim mu se pravo u oči i pronađem tamo samo izraz beskrajno hladne, čiste kalkulacije.

"U redu", kažem dok se vraćamo u ordinaciju, gde nas čeka muzika koja prati odjavu reklamnog holograma. "U vašim sam rukama."

Dok se slika dvostruke spirale okreće oko ose i iščezava u vazduhu iznad doktorovog radnog stola, Kaličanin širi ruke i kezi se kao mačak koji je upravo progutao pile.

"Dobrodošli na Kliniku KalGen, gospodine Hadžić."

Klinika KalGen je velika vila zaklonjena gustom borovom šumom, na brdu visoko iznad grada. Obezbeđenje je prilično sofisticirano za jednu zdravstvenu ustanovu; dovoljan je jedan pogled na naoružane stražare diskretno raspoređene duž visoke ograde, kao i na sveprisutne kamere oko same zgrade i unutar nje, pa da čovek shvati da nije u pitanju puko odmaralište za bogate alkoholičare ili narkomane, već mesto gde se ljubomorno čuvaju tajne.

Pored tihih, urednih i efikasnih bolničarki, hodnicima ovde tumaraju ljudi sa pogledom progonjenih: svako od nas beži od nečega, a izlaz traži u blistavim hromiranim čaurama raspoređenim duž ovalnih zidova centralne Kaličaninove "operacione sale." Procedura je naizgled jednostavna: pacijent se smesti u čauru, gde mu se u organizam ubrizgaju nanomašine koje ga postepeno razgrade, reprogramiraju mu genetski kod i ponovo formiraju u skladu sa onim što je želeo da postane. Ono što KalGen tako ljubomorno čuva jeste dizajn i funkcije tih nevidljivih aparata koji su kadri da ispremeštaju delove heliksa tako da stvore novo ljudsko biće iz starog.

Još se sećam kontroverzi izazvanih obelodanjivanjem prvih uspešnih rezultata procesa KalGenovog "preporoda." Godinama su besnele debate o moralnim, religioznim i verskim aspektima ovog postupka, ali potencijalni pacijenti regrutovani su mahom među ekonomski najsnažnijim perjanicama društva, ljudima i ženama dovoljno uticajnim da izdejstvuju donošenje odgovarajuće legislative. Rezultat je bilo uklanjanje čitave stvari iz žiže interesovanja i okretanje javnosti drugim aktuelnim pitanjima. Konačno, KalGen je dospeo tamo gde je oduvek i želeo da bude: izvan opšteg vidokruga i pažnje, ali ujedno lako dostupan onima koji su imali dovoljno novca da sebi kupe Boga i onda zatraže da ih ponovo stvori.

Ipak, ono što je najviše doprinelo tome da "preporod" postane samo još jedna bizarna zanimacija elite, bio je diskontinuitet: "stara" ličnost prestala bi da postoji, sa svim pravnim posledicama kao da je u pitanju smrt; "nova" ličnost je stupala u život onako kako je pacijent to zahtevao od KalGena prilikom zaključenja ugovora: mahom su to bili mladi i lepi, zdravi ljudi i žene, sa sačuvanim ranije naučenim motornim funkcijama i opštim znanjem koje odgovara željenom uzrastu i statusu. Ali, ono što je po principu diskontinuiteta nepovratno brisano, bilo je pamćenje na raniji život.

Osim, kao kada je reč o bilo kom principu, u izuzetnim slučajevima. U slučajevima kao što je moj.

"Naravno, KalGen nikada nije izašao u javnost sa informacijom da poseduje tehnologiju za skladištenje uspomena pacijenta u memoriji nano-radilica." Kaličanin se samozadovoljno osmehne i pruži bolničarki tablicu sa upravo očitanim vrednostima mog krvnog pritiska, lučenja adrenalina, EKG-om i encefalogramom.

"Ali to ne znači da ne možemo to da izvedemo."

Nadam se da govori istinu. Sada smo u fazi kada potpuno zavisim od njega i taj osećaj me guši. Mogu da se pouzdam samo u njegovu pohlepu. Čak i sada, dok se spuštam u hladnu metalnu čauru, kaskada sećanja zasipa me bleskom, mlazom, vriskom, duboko ispunjujućim osećajem nadmoći, ukusom krvavog, još toplog mesa na nepcima. Sve ovo zapravo i činim samo da bih ta divna sećanja zadržao što duže mogu.

"Znate", čujem doktorov glas dok čekam početak delovanja anestetika, "mene ne zanima šta radite i koji su vaši razlozi i motivi za to. Pitanja moralnog i nemoralnog krajnje su nevažna za nauku.

A bavljenje naukom je skupo." Kikoće se, sve udaljeniji, kao da nestaje u nekakvom džinovskom levku. "Prijatni snovi, Hadžiću", kaže, a onda sve nestane.

Budi me buka: ljudski glasovi, najpre beznadežno pomešani u haotičnu kakofoniju, zatim sve razaznatljiviji. Postajem svestan sopstvenog tela i svega što se desilo; polako pravim inventar, neprimetno pomeram prste na rukama i nogama, za milimetar-dva, koliko da se uverim da me telo sluša. Ali, ono najvažnije: sećam se. Sećam se svoje prošlosti i na trenutak osećam paničnu sumnju u uspeh operacije. Ali, neki osećaj duboko iz trbuha govori mi da je sve u redu. Doktor Kaličanin je zaradio svoj basnoslovni honorar. I dalje ne otvarajući oči, usredsređujem se na žučnu raspravu koja se, kako mi se čini, odvija samo nekoliko koraka od mesta na kom ležim.

"Ovo je nečuveno! Ponavljam, smesta se udaljite, zajedno sa vašim specijalcima. Uopšte me ne interesuje taj nalog za pretres kojim mi mašete ispred nosa!"

Kaličaninov glas. Pun prigušenog besa, na ivici eksplozije. Nisam očekivao od dobrog doktora takav izliv emocija.

"Udaljićemo se istog trenutka kada uhapsimo vašeg pacijenta Hadžića i prebacimo ga u zatvorsku bolnicu." Drugi glas je dubok i odzvanjajući, autoritativan. Čuo sam ga ranije, u bezbroj izjava o neuspešnoj policijskoj potrazi za zloglasnim ubicom-kanibalom kome su mediji nadenuli ljupki nadimak 'Letnji Monstrum.'

"Inspektore Šotra, osoba koju tražite više ne postoji. Zoran Hadžić ima status umrlog lica. Čovek koji leži ovde, na našem odeljenju intenzivne nege, ima veze sa vašim serijskim ubicom koliko i bilo koje novorođenče."

Tišina. Odsustvo Šotrinog odgovora znak je da je pobeđen.

"Nadam se da ne moram da vas podsećam na slučaj Jašari i presudu Vrhovnog suda kojom je potvrđeno kidanje svake veze i kontinuiteta između osobe koja se podvrgne tretmanu 'preporoda' u KalGenu i one koja izađe iz komore posle završenog procesa. A ako ipak budem morao, učiniću to preko svojih advokata koji će vam - budite ubeđeni - zagorčati karijeru."

Gotovo da osećam kako Šotra kuva u sebi, i sasvim ga razumem. Konačno je uspeo da me stigne, posle dvadeset šest ubistava, samo da bi shvatio da sam mu ponovo izmakao.

Najzad: "Ovo se neće tek tako završiti!" Ali, i sam zna da je to prazna pretnja i to mu se čuje u glasu.

Čekam da nestane i poslednji zvuk užurbanog bata čizama i otvorim oči tek kada se začuje zatvaranje vrata. Vidim Kaličaninovo lice nadneseno iznad mog uzglavlja. Široki osmeh, gotovo kez.

Tonem natrag u san koji će me okrepiti, uz doktorove reči:

"Ja sam čovek koji uvek štiti svoje investicije."

Kiša.

Ne podnosim kišu. Volim letnje vreme. Vreme otvorenih prozora i terasa, spavanja na verandama, u ljuljaškama, na dohvat ruke nevidljivog noćnog šetača. Zbog toga sam i dobio takav nadimak. Ali, sada je već duboka jesen, i moja poslednja noć na planeti. Transport prema spoljnim svetovima kreće u zoru.

Za razliku od klinike, Kaličaninova kuća nema bogzna kakvo obezbeđenje. Nema stražara, pasa, ograde pod naponom - samo visoka i gusta živica, skupocena kapija od livenog gvožđa i kamera internog sistema sigurnosti. Brave nisu nikakva prepreka: otvaram ih istom onom karticom kojom sam izvršio uplatu za tretman. Merim vreme: ukupno dva minuta od ulice do zamračenog predvorja.

Nije loše. Neka od poboljšanja koja mi je Kaličanin podario tokom tretmana biće mi od velike koristi tamo gde idem. Dobri doktor je na spratu. U kupatilu. Oči su mu raširene u šoku i neverici. Sam je kriv. Trebalo je ovo da očekuje. Trebalo je da zna da ću morati da se otarasim svedoka.

Pokušava da se iskobelja iz kade, ali samo jedan skok i već sam kraj njegove glave, guram ga natrag u vodu prekrivenu penom. Vidim da je spreman da nešto kaže, da produži život makar za koji goli sekund ili minut, ali nemam nameru da držim oproštajne govore niti da mu bilo šta objašnjavam. Ovo je samo rezultat njegove pohlepe: da se zadovoljio polovinom dogovorene sume, mogao je da mi izbriše sve iz pamćenja i tako se obezbedi. Potiskujem mu neumoljivo glavu ispod površine. Koprca se i bacaka, prska penom unaokolo, okružen je mehuricima koji mu beže iz pluca. Ubrzo, otima se sve slabije, da bi se konacno umirio i klonuo pod vodom. Pridižem se sa ivice kade i gledam ga poslednji put. Nekoliko retkih pramenova kose koje je češljao preko ćele sada mu leluja u vodi; oči su mu zatvorene, kao da spava. Pamtim i ružnije prizore.

Dok izlazim iz kupatila, načas ugledam svoj odraz u ogledalu. Lice mi je mokro, prednja strana košulje i desni rukav jakne tamni su od vode, ali sve u svemu, nije strašno. Mogao bih da se obrišem nekim od doktorovih peškira, ali to bi verovatno dalo priliku kakvom revnosnom forenzičaru da pronađe vlasi iz moje kose ili mrtve ćelije mog epitela, te na osnovu njih rekonstruiše moj novi DNK potpis uskladišten u memoriji centralnog administrativnog računara. Čovek nikada ne može biti dovoljno siguran.

Pred kapijom, na ulici, zaslepe me farovi. Elegantna limuzina zaustavlja se na prilaznom puteljku ispred ukrasne rešetke, vrata na strani vozača otvaraju se i pri žutom svetlu lampe u kabini vidim poznato lice. Gospođa Darinka, ista ona koja je zajedno sa mnom čekala da je Kaličanin primi. Dakle, još se nije odvažila na podvrgavanje tretmanu "preporoda" i raskid sa sopstvenom prošlošću.

"Izvinite", kaže. "Da li i vi idete kod doktora Kaličanina?"

"Zapravo, da", odgovorim, osluškujući brze udare sopstvenog pulsa, tihi šum motora u leru i sve slabiji zvuk kiše. "Ali, čini se da nije tu. Zvonim već desetak minuta. A koliko se može videti odavde, kuća je u potpunom mraku."

"O", kaže Darinka, uspevši da zvuči kao da je istovremeno razočarana i preplavljena olakšanjem. "Neobično. Imala sam zakazano kod njega u sedam. Pregled radi potencijalnog tretmana."

"Šta ćete, verovatno mu je iskrslo nešto hitno na Klinici. Dešava se."

"I vi ste njegov budući pacijent?"

Osmehnem se. "U stvari, bivši. Moj tretman je okončan prošlog meseca."

Lice joj se ozari. "Onda mi morate ispričati sve o tome. Sedite u kola, sklonite se od kiše."

Spremno prihvatam. U vozilu je toplo; osećam miris skupog parfema i, ispod toga, blagi vonj starih opušaka. Darinka me posmatra.

"Da li smo se već sreli? Delujete mi poznato."

"Sasvim moguće. U onom delu dosijea o tretmanu koji mi je stavljen na raspolaganje po otpustu sa klinike, stoji da sam zahtevao minimalnu promenu crta lica. Možda ste me videli u čekaonici."

Spoznaja u njenim raširenim očima. "Tako je! Onomad, pre tri meseca, kada sam prvi put pomislila da se odvažim na tretman!"

Osmehnem se široko. Umem da budem veoma šarmantan kada treba. "Zašto ne bismo nastavili razgovor na nekom drugom mestu? Možda uz dobro piće, muziku?"

Darinka koketno napući usne. "Naravno, gospodine.?"

"Hadžić." Neka ona bude poslednja koja će čuti to prezime sa mojih usana. Oni koje ću sresti u Kolonijama znaće me po novim imenima. novim nadimcima.

"Naravno, gospodine Hadžić. Nadam se samo da ćete imati dovoljno vremena za mene." Ubaci u rikverc i vrati se na ulicu.

Načas sklopim oči i vidim slike. Hotelska soba, zgužvani čaršavi natopljeni znojem i spermom, Darinkine teške, drhtave, bele grudi i blesak sečiva. tamni, vreli mlaz i utroba u koju mogu da se zagnjurim i zagrizem. Postoje i gori načini da se provede poslednja noć na Zemlji.

"Za vas, gospođo", kažem dok joj spuštam šaku na butinu, "imam sve vreme sveta."