Ilija Bakić
Roman "Isus bez lica"
Izdavač: "Panonija", Novi Sad 1998.g.
MIT O REČI - EZOTERIJSKI TRILER
Već svojim prvim, dvotomnim romanom "Bagrem i čuvarkuća" (1994), specifičnom mešavinom fantastike (glavnotokovskih i epske) i alegorija u dalekoistočnom miljeu, Slobodan Nenin (1950) predstavio se kao nesvakidašnja pojava na ovdašnjoj književnoj sceni. "Isus bez lica" je roman koji razvija neke od prvobitnih piščevih interesovanja - u pitanju je varijacija teme o putevima moći i pojedincu u velikim društvenim pokretima. Kao osnovni kostur priče ovog puta otkriva se famozna, zavodljiva i mitologizovana teorija zavere dignuta na sveistorijski nivo i spuštena u dubine, sve do samog temelja, borbe Dobra i Zla na početku ljudske civilizacije.
Kroz godine i vekove sukob se rasplamsava, produbljuje a odnosi komplikuju i prepliću da bi, u doba sadašnje, situacija na frontu bila više nego konfuzna tako da se ne zna ko je na čijoj strani (a umešane su i potpuno nove grupe sa sopstvenim, posebnim ciljevima). Na ovu matricu Nenin nanosi slojeve magijskih, ezoterijskih učenja blisko i daleko istočnih sekti i religija što usložnjava i zapliće priču u zanimljivu i intrigantnu celinu. Stoga će tibetanska mistika urasti u sumersku i onu gnostičkih sekti, da bi se nadovezala na Templare i sadašnje teorije o kraju istorije, svetsku vladu u senci i mračnog ideologa budućnosti Bžežinskog.
Eseni, Hašaimi, Naaseni, Tajni red Potkivača, škole borilačkih veština, Patriotska škola kraljice Elizabete, Jerusalimsko kraljevstvo, Mudraci Ćutljivci, Sionski Priorat, Bodisatva i apostol Pavle samo su neki od repera oko kojih menadriraju linije romana. Na njih se sla˛u učenja o reinkarnaciji, preporođeni koji su se setili ranijih života, izabrani Kota zadužen da uništava Zlo, oni koji gomilaju zlo da bi što pre nastupio Strašni sud, ikona Isusa bez lica u Manastiru zadatih veština u Potkajnici, nebrojane aluzije na hrišćansku i budističku religiju (Nenin je vanredni poznavalac potonje), da bi se sve ugradilo u vrtoglavu i razgaljujuću igrariju duha koja pleni smelošću spekulacija proizašlih iz širine pogleda na tokove istorija različitih kultura. U ovako konstituisanom svetu, koji je nova etapa u borbi za dostizanje Mira Božijeg odnosno Strašnog suda i krucijalnih dilema o (ne)izbežnom grehu, žrtvovanju spasenja ili sebe, večan je samo mit o Reči, knjizi u kojoj je sve prošlo i buduće zapisano. Zato pojava knjige "Buket laži" uzburkava duhove protivnika i otvara novu epizodu-operaciju u starom ratu. Priče u "Buketu laži" varijacije su mitova o izabranom narodu, jabuci greha, putu u obećanu zemlju, degeneraciji svetih učenja. I pisac te knjige, lutkar, Crni Buda, izabranik mudraca Velike radionice, susreće čudne, sebi ravne prilike - tajnog vladara sveta, arheologa koji pijan govori srpski, jezik koji ne zna (ali zna da čita sumersko klinasto pismo jer je na - srpskom!), zbunjenog pukovnika-pijuna moćnih organizacija... Konačni rasplet, s ubistvima i cirkuskom predstavom kao oličenjem igre i veštine, kako i priliči špijunskim trilerima, donosi delimično rezrešenje jedne bitke dok velike tajne ostaju obavijene velovima zavere.
Ambiciozno postavljenu i građenu priču pisac dovodi do kraja uspevajući da izbegne preglomazna objašnjenja koja umrtvljuju radnju i nalazeći mesta za slikanje pojedinca usred tih istorijskih pokreta moći. Magiju priče produbljuju preklapanja, nadovezivanja i citiranja priča iz "Buketa laži" i događaja iz "Isusa bez lica" po ugledu na Borhesovu pseudo-dokumentarnost. I samo ime Velike radionice u kojoj se čuvaju sva znanja podsetiće na Borhesa jer ovu vrhovnu tibetansku tajnu zovu i "Bibloteka" ali i "Čekaonica" što asocira na drugog velikana, Franca Kafku. Ispisujući priču o globalnoj zaveri u kojoj se mešaju kulture i troše životi pijuna, Nenin se takođe pridružio jednoj zaveri, onoj pisane umetničke reči koja gradi drugojačije, paralelne svetove.
NEPOŽELJNI GLASNIK PROMENA
Četvrti roman Slobodana Nenina (1950) potvrđuje da se ovaj autor, za sada, kreće u dva tematska smera: jedan se bavi dalekoistočnim miljeom i pripadaju mu romani "Bagrem i čuvarkuća" i "Čajanka sa sudbinom" a drugi, u romanima "Isus bez lica" i "Hram i uzdanje", judeo-hrišćanskim nasleđem. No, uprkos nominalnoj različitosti, kroz sve svoje knjige Nenin istražuje fenomen odnosa sila države/grupe, na jednoj strani društvene lestvice, i pojedinca/male grupe kao (najčešće) njihove opozicije. Razlika u snazi ovih činilaca očita je ali oslanjanje na otvorenu demonstraciju moći njene korisnike diskvalifikuje u očima onih na koje se primenjuje, tako da su "poželjnije" suptilnije metode vladanja i ostvarivanja svojih namera. Najzahvalniji je pristup u kome se opšte privaćeni ciljevi neprestano zamagljuju i time odlaže njihovo ispunjenje, što će, kao reakciju, izazvati zavere i pobune (u "Bagremu..." i "Čajanki...") ili konstantna rivalstva većinske i manjinske grupe (u "Isusu..."). U "Hramu i uzdanju" zatičemo krajnji stadijum ovog sukoba - sudar etablirane strukture i jedinke. Naime, oslobođeni rob Hagi spoznaje da nijedan od domova-naslednika Solomona, uprkos obavezi, nema nameru da ponovo sagradi njegov hram, neprestano se sakrivajući iza okoštalih fraza i institucija koje im (naslednicima) omogućavaju da zadrže moć i stiču bogatstva. Hagijeva uverenja i snagu domovi-klanovi smatraće za pretnju svojim pozicijama pa će biti "slepi" za njegove predloge jer menjaju dotadašnji tok stvari i traže delanje na koje vladari nisu voljni/svikli. Monopol na istinu, na prosuđivanje i presuđivanje pokušava se sačuvati i manipulisanjem potomcima u cilju stvaranja "podobnog" spasitelja čijom pojavom bi sve i dalje ostalo u "familiji". Otuda pojava glasnika Hagija, koji svojim pitanjima osporava čitava ustrojstva sile-vlasti i budi uspavane savesti, nije poželjna i izaziva provale besa i nasilja.
"Hram..." prati Hagijevo odrastanje, ono fizičko-racionalno ali i mističko te je, dakle, reč o svojevrsnom "bildungs romanu" o izuzetnom pojedincu. On je neprestano na granici između stvarnog sveta koji ne razume i nečega što oseća, što ga vodi, prikazuje mu se, daruje mu spoznaje, predviđanja ali i moć ubijanja. Hagi ne uspeva da kanališe, podredi svojoj volji tu snagu tako da ne može da upravlja sudbinom jer je ona već odabrana i određena. Zadatak da ubedi/natera moćnike da izgrade Hram on bira upravo koliko je i odabran i ostvaruje ga uz pomoć Dečaka, potpuno isključenog iz ovozemnog, i vojnika-ubice, svog uronjenog i ovozemaljsku realnost. Hagi je spona između sfera meterijalnog i spiritualnog i po svojoj racionalno neobjašnjivoj obdarenosti parnjak je Pete Pendita, junaka romana "Isus bez lica". Očito da stanje/situacija spoja iskustva s ove i one strane svesnog izuzetno interesuje Slobodana Nenina.
Roman "Hram i uzdanje" odiše specifičnom mirnoćom te visokom koncentracijom podataka, naznaka i aluzija iz istorije i religijskih učenja koje se intrigantno tumače i nadograđuju, što zahteva budnu pažnju čitaoca ali zauzvrat nudi i nesvakidašnji umetnički doživljaj.