Slobodan Nenin
Priča u priči

- U vreme dok su ljudi joą nastojali da ľive u skladu s Načelima jedan od najmudrijih vladara beąe car Solomon. On je znao da su ljudi bića koja, ma ąta činila, jednostavno nisu u stanju da se ne ogreąe bar o jedno Načelo. Zato je stalno nastojao da nagrade i kazne budu osnovne poluge njegove vlasti, a pravednost u njihovom odmeravanju u skladu s odnosima Neba i Zemlje. Vremenom je postao toliko mudar da je mogao sve nagrade i kazne da uskladi s Načelima. Zapravo,skoro sve jer ni za jednu izrečenu smrtnu kaznu nije uspeo da smisli obrazloľenje koje bi bilo u skladu sa svih pet Načela. Svakoj smrtnoj kazni opiralo se bar jedno. Svestan, međutim, da kao vladar ne moľe podanike da oslobodi straha od smrtne kazne odlučio je da, umesto ukidanja, samo promeni način njenog izvrąenja. Umesto tada uobičajenog kamenovanja, razapinjanja na krst ili spaljivanja zajedno s kućom, a pokatkad i sa svim članovima porodice, dosuđivao je da svi koji su zasluľili smrt budu zapečaćeni u velike, dosta porozne ćupove i spuąteni u more daleko od obale, na jednom od mesta na kojima su se ukrątale i meąale moćne morske struje tako da niko nije mogao da predvidi kuda će more odneti ćupove i ąta će se dogoditi s nesrećnicima u njima. Znao je da nijedna od takvih presuda ne moľe da bude u skladu s Načelom osvete, ali se pravdao time da u takvim slučajevima sudbina osuđenih uvek zavisi od stvarnog, ljudima nedostupnog nesklada počinjenog zločina s pet Načela. Zato je, obrazloľivąi to pitanjem "Da li je vrednost nekog postupka u onome ko neąto čini ili u onome koji sudi o njegovim posledicama?", svim sudijama nametnuo pravo "pranja ruku", skidanja odgovornosti sa sebe kad god je trebalo izreći presudu zatvaranja u ćup. Na taj način mudri Solomon je i ukinuo smrtnu kaznu i podanicima ostavio strah od nje.

- Najodgovorniji za izvrąavanje takvih presuda behu majstori koji su izrađivali ćupove. Morali su da budu dovoljno porozni da se kako tako moľe neko vreme disati u njima, ali ipak ne toliko da se prebrzo natope vodom i potonu jer je Solomon smatrao da će sudbina osuđenih biti utoliko pravednija ukoliko duľe budu plutali noąeni morskim strujama. Naravno, i to beąe pokuąaj da se izigraju Načela, ali dosta uteąan poąto su umirali samo oni osuđenici koji su uspevali da sačuvaju zdrav razum...

- Jedan od najsiromaąnijih Solomonovih podanika beąe Jibleam, siromaąni ribar koji je znao da ima vladara samo zato ąto ga je njegov deda nekad davno pomenuo, i o njemu kazuje ova priča. U pustoąi u kojoj je ľiveo mogao je da nauči samo da lovi ribu, od oca koji je to naučio od svog oca, i to beąe jedini posao koji je umeo da radi da bi prehranio mnogobrojnu porodicu. Znao je, međutim, joą neąto. Da izmiąlja i lepo priča svakojake priče. Tu veątinu je naučio od svog dede koji je dobro znao da je na mestima na kojima se ľivi oskudno i jednolično pričanje priča često vaľnije za opstanak zajednice od punih stomaka. I zaista, zahvaljujući pričanju priča njegova porodica je dosta dugo ľivela pre zadovoljno nego sloľno i srećno. Sve dok ulov ribe ne poče da se smanjuje. Iz godine u godinu bivalo je sve manje u vodama koje je dobro poznavao pa je, konačno, da bi prehranio porodicu počeo da se iz dana u dan otiskuje sve dalje od obale, s promenljivom srećom.

- Jednog dana je,uzalud bacajući mreľu, odmakao dalje nego ikad. Moľda zbog toga ąto su toplo Sunce, slan vetar i talasanje mora bili prepuni obećanja, a moľda samo zbog toga ąto su svi njegovi ukućani gladovali već tri dana. Bilo kako bilo, negde oko podneva, u vreme kada je već trebalo da pođe nazad da bi se kući vratio pre mraka, mreľa mu iznenada oteľa u vodi. Dugo se mučio da je izvadi pre nego ąto je najzad, sav obliven znojem koji se brzo suąio na uľarenom Suncu, otkrio da je ulovio konjsku leąinu. Iako se već bila skoro raspala, iako je na kostima preostalo joą samo malo trulog mesa on je ipak izvuče u čamac presrećan ąto mu gole kosti nisu pokidale mreľu. Odmah je bacio ponovo. Dok je čekao da je tegovi povuku dole pomislio je: "Iako se od ovog niko neće najesti nije loą znak za početak". Kada je posle izvukao mreľu punu komadića nekakvog stuba i opeka, s ruąevina kuće podignute mnogo pre nego ąto je more doprlo do tih obala, Jibleam se ponovo obradova ąto mu mreľa nije pocepana. "Nije loą znak iako od ovoga niko ne bi mogao da sloľi kuću", pomisli prazneći je u čamac. Treći put izvuče debelu knjigu od najboljeg pergamenta, korica okovanih srebrom. Beąe ispisana pismenima koja se viąe nigde nisu mogla naučiti. "Nije loą znak iako ne znam ko bi ovo mogao da rastumači", pomisli bacajući mreľu četvrti put. Kada je stao da je izvlači bila je teąka kao da je puna riba. "To je dobar znak", pomisli pun nade. Izvukao je, međutim, veliki zemljani ćup zapečaćen pčelinjim voskom. Beąe prilično teľak pa se malo pomučio da ga nekako smesti u čamac. Kada je peti put zamahnuo da baci mreľu stomak mu zakrča pa nije pomislio niąta. Krčao je i dok je vukao mreľu pa je izvadio praznu kao ąto je i njegova glava bila prazna. Posle je s jednakim uspehom bacao mreľu i izvlačio je, neprestano razgovarajući s praznim stomakom, sve dok uľareno Sunce nije osuąilo konjsku leąinu pa su ostaci mesa počeli pomalo da smrde, zatim dok nije osuąilo knjigu koju je slani vetrić počeo da prelistava i dok, konačno, nije istopilo vosak na velikom ćupu. Iz njega se tada podiľe gust oblak dima. Nečujno, ali ga je ribar na vreme primetio jer mu je zaklonio Sunce iza leđa. On se brzo okrete i čim vide dľina kako sedi na ćupu sa zlim izrazom na licu mreľa mu ispade iz ruku. Izgledao je straąnije od svih dľinova i demona iz njegovih priča. Jibleam pade na kolena drhteći.

"Ne razumem?"

"Nisam ja, nisam ja!", povika ribar. "Gospodaru, nisam te ja zatvorio!"

"Ali si me tek sada oslobodio".

"Pa zar ne bi trebalo da mi budeą zahvalan zbog toga?"

Tuđa nesreća uopąte ne bi bila nesreća ako niko ne bi imao koristi od nje. To sam shvatio! Dugo sam mislio kao ti, ali sam se opametio."

"Pa da...", dľin začkilji na njega pa otkide veliku zlatnu min-đuąu i besno je zavitla ka Suncu. Njegova crna krv poče da kaplje po čamcu kao kratak letnji pljusak. "Znaą", nastavi dľin, "i ja sam tako mislio. Prvih deset godina obećavao sam sebi da ću onoga ko me oslobodi učiniti bogatim za sva vremena, ali niko nije doąao. Drugih deset godina obećavao sam da ću mu otvoriti sve riznice zemlje, ali niko nije doąao. Trećih deset godina mislio sam samo o tome kako ću onome ko me oslobodi ispuniti tri ľelje, ali niko nije doąao. Poslednjih deset godina, evo, mislim samo kako ću onog ko me oslobodi ubiti, a baą ti si..."

"Svejedno ! Moram da odrľim obećanje staro deset godina."

"Ajajaj!", zakuka ribar. "Plaąio sam se da ću skončati od gladi, a evo će mi glave doći tvoja glupost i neznanje!"

"I ne mislim. Slaľem se s tobom! Ali, razmisli, kakvu korist sam ja izvukao iz tvoje nesreće? Porodica mi gladuje, a i ja s njom. Već danima nisam niąta ulovio, a danas konja koji se ne moľe jesti, kuću u kojoj se ne moľe ľiveti, knjigu koju ne mogu da rastumačim i tebe koji ćeą me ubiti! Zar ne shvataą? Nisam te ja oslobodio! ©to se mene tiče, tvoja nesreća uopąte nije nesreća jer se njome ni na koji način nisam okoristio. Zar ne shvataą." On mu pokaza pune ąake dobro umeąanog voska, "Sunce te je oslobodilo! Njega ti trebalo da kaznią. Zar ne vidią da nisi u pravu? Ono te je oslobodilo i zapitaj se kakve koristi će imati od tvoje nesreće? Sunce! A tek ja, ja koji te nisam ni oslobodio? Zar ja da nastradam?

"Ha, dokazaću ti!", dľin pljesnu Rukama. "Gledaj! Strepi! O slatka osveto!"

- Međutim, čim je i to malo dima iąčezlo ribar spretno hitnu mreľu preko otvora na ćupu i brzo ga zamaza onim već odavno spremljenim komadom pčelinjeg voska. Istog trena iz ęupa se začu, iako priguąen, straąan krik, prepun gneva od koga ęe d˛in, ako se ikada ponovo oslobodi, mo˛da postati dovoljno velik da nasrne i na samo Sunce. Začuąe se i udarci. Ćup poče da podrhtava, trese se, a zatim i da poskakuje kao da će se svakog časa proturiti i razbiti o tvrdo drvo čamca. Srećom, preturio se u more. Poąto se zemlja od koje je bio načinjen bila prilično osuąila na Suncu nije odmah potonuo. Poskakivao je, okretao se i bućkao u vodi kraj čamca prepun besne rike od koje se ribaru dizala kosa na glavi. On brzo uze veslo i iz sve snage ga odgurnu dalje od čamca, ali je to učinio toliko nespretno da se ćup joą brľe zavrteo oko sebe, a ona ostao bez vesla. Odmah je pokuąao i s drugim veslom. Ovoga puta mnogo uspeąnije, ali mu se pri tom zapetljalo u mreľu pa ga je, ne ľeleći da se joą bakće s ćupom, pustio da otplovi zajedno s njim. Ipak ne toliko daleko da ne bi čuo dľinovo zapomaganje i kletve. Jibleam se brzo saľe da potraľi malo zaostalog voska da zapuąi uąi i tek tada vide da se dľinova krv koja je poąkropila konjski skelet sve brľe pretvara u meso. On se zbog toga najpre obradova, a onda, shvativąi da će konj do kraja najverovatnije i oľiveti, i uľasnu. "Ko zna kakav je?", pomisli. "Mogao bi da me napadne, da se rita i propinje, da razvali čamac, a obala se viąe ne vidi...", pa dopola obnovljenu strvinu brzo gurnu preko ivice u vodu i ona odmah potonu. No, ne bi mu dato da predahne jer su ostaci onih stubova i opeka, takođe tu i tamo poąkropljeni crnom krvlju, počeli da se spajaju i mnoľe u stubove i zidove. Biće to, odmah se videlo, ogromna palata čiju teľinu čamac sigurno neće izdrľati. Jibleam odmah prionu na posao i ubrzo ostade sam s knjigom. Lepo se videlo da je i ona poąkropljena dľinovom krvlju, ali se nije povećavala niti smanjivala. Posle izvesnog vremena on se odvaľi da je prelista i otkri da su se nerazumljiva pismena pretvorila u niz vrlo razumljivih, ľivih slika. Sve one su, ma gde je otvorio, pričale iste one priče koje je on u časovima dokolice smiąljao i pričao, najčeąće uz vatru pre spavanja, svojoj brojnoj porodici. "Pih", on se kucnu po čelu, "pa to ionako sve znam!", i zavitla knjigu ka ćupu. Čim ga je pogodio dľin zagrme beąnje nego ikad, a on se na to, primetivąi da ćup polako tone, histerično nasmeja. Posle mu viąe do kraja ľivota nije bilo do smeha.

- Nije imao vesla pa su ga morske struje nosile neznano kud. Jednog dana, poąto je ćup s dľinom već odavno potonuo na dno mora, nađoąe ga obeznanjenog neki isto tako siromaąni ribari kraj obala svoje zemlje za koju on ne beąe čuo. Poąto nije razumeo njihov jezik odlučio je da se pravi nem i do kraja ľivota nije izgovorio ni jednu jedinu reč, čak ni u snu. Čim se malo oporavio otiąao je do obliľnjeg grada, najveće luke u toj zemlji, i već prvog dana na pijaci od jednog trgovca grnčarijom ukrao isti onakav ćup u kakvom je dľin bio zatvoren. Reąen da ga napuni zlatnicima počeo je da prosi odričući se svega. ®iveo je gore nego u svom domu i zahvaljujući tome dosta brzo ostvario taj cilj. Kada je skroz napunio ćup bila su mu preostala joą tri zlatna novčića koje nikako nije mogao da smesti unutra. Onda je ćup zatvorio pčelinjim voskom i zakopao ga na skrivenom mestu. Na povratku u grad odlučio je, ne znajući niąta bolje, da proslavi svoj uspeh. Svratio je u prvu krčmu i častio sebe posnom čorbom i kupom kiselog vina, ali je plaćajući neoprezno pokazao sav svoj novac. Čim je izaąao zaskočila ga u mraku tri mlada lopova koja nisu imala uspeha tog dana. Zaboli su mu noľ u srce, a kada se prikriąe da podele zlatnike umrljane crnom krvlju otkriąe da imaju samo ąačicu bakrenjaka dovoljnu da kupe činiju posne čorbe i kupu kiselog vina...