Draško Ređep
Pitanja bez granica

Slobodan Nenin nije samo autor najvoluminoznijeg a vrednog romana "Divlji bagrem i čuvarkuća", nego je, kao ličnost istraživača i mislioca u nas jedinstven. Novi njegov roman "Isus bez lica" to pokazuje vehementno

Kada se Slobodan Nenin (1950) oglasio romanom Divlji bagrem i čuvarkuća (1994) mnogobrojni među nama, koji pokušavaju da imaju pogled nevernog Tome, nisu umeli da ga artikulišu i zbog toga što autor ne pripada spisateljskoj branši, našoj još uvek postojeaoj, retardiranoj spisateljskoj asocijaciji. Bio je to, međutim, događaj, svakako i datum naše romaneskne produkcije. I po volumenu, i po tematskoj odrednici. U pitanju je istraživanje naše bezmalo preistorijske genealogije misli, svejedno što locirane na terenu drevne Kine.

U pitanju je, bez sumnje, bio samo vrh ledenog brega ovog izuzetno plodnog autora. Uostalom, on sam najavljuje nekoliko novih romana.

Isus bez lica (Panonija, Novi Sad, 1998) svedoči o genezi jedne sintakse. U tom romanu, zapravo, glavni junak je dijalog, pretraga, bol samoće.

U prethodnoj knjizi Slobodana Nenina Doprinos površnog sledbenika zena (1997) na samom njenom kraju, objavljen je Rečnik na stihovima Branka Miljkovića. Nenin je ovde, rekli bi možda ironično neki naši ortodoksni konkretni čitaoci, ovog pesnika koji, kao što se zna, predstavlja jednu od dveju pesničkih legendi posle drugog svetskog rata u srpskoj književnosti, čitao sa predumišljajem, unapred, bezmalo tražeći - kako bi površno zaključivanje htelo - ono što je hteo. Međutim, ispravnije je utvrdili i ka-ko je metafiziku ovog lirieara, koji je zacelo eklektik, sa tipično seminarskom filozofskom erudicijom, čitao po organizovanom, sopstvenom izboru. I tako je i mogao da uspeva, pronalazeći u naslagama lektire Branka Miljkovića, često za-snovane na iskustvu hrestomatija, onu struju prepoznavanja i onu vrstu promišljanja koje su, bez nikakvih sumnji, u bliskom prisustvu zen budizma. I u toj tako profiliranoj, veoma nijansiranoj antologiji Miljkovićevih stihova, pojavio se, u kategoriji prosvetljenja, i ovaj:

Izgubi put ako putovanju smeta.

Ostavimo načas neminovnu asocijaciju da je taj stih itekako u dijalogu sa Kavafijevom Itakom (Kada se spremiš prema Itaci da pođeš, treba da zaželiš da putovanje bude dugo...) no i sa ogledom Dušana Matića Putovati (sa jednostavnom istinom putovanja radi putovanja), tako bliskom filozofiji flaniranja (termin je korišćen u parafrazi Antuna Gustava Matoša). Bitno je da je, za Miljkovića, a videće se, isto tako i za Nenina, putovanje, ta izgradnja sama, jedini metronom istraživanja, usrdnosti, askeze.

Zašto ovo i ovoliko govorimo upravo o tom fenomenu istraživačkog, putničkog?

I zato što je čitava spisateljska i filozofsko akcija Slobodana Nenina u znaku tog prevashodstva putovanja, u ma-glinama neistorijskih vremena i legendarnog, u spiralnim pre-tragama po vlastitom biću, u zakovitlanim dijalozima koji, tako reprezentativno, karakterišu njegove knjige.

Dok je, međutim, roman Divlji bagrem i čuvarkuća, jedan od najvoluminoznijih koji je, a vredan, napisan na srpskom jeziku, u mrkloj noći predistorije, recimo kineske, vreteno svoje pa-žnje bezmalo mahnito podvrgavao procesima sumnje, nebrojenim i itekako žestokim, dotle je roman Isus bez lica jednu legendarnu ličnost ponajpre spoznavao kao vrhunaravnu logistiku naše svakodnevne patnje, loših vesti, kletve nad jednim narodom, usuda bez granica.

Jovan Krstić se ovde nahodi u velikom, ni jednom jedinom graničnom merom vremena obeleženom kolažu. Tibetanska pesma, jednorozi koji se potkivaju, automobili i ekseri, vaspitači i lutkari, prećutani pseudonimi i zaludni kanda krugovi iscrtani u pustinjskom pesku, zadane veštine i istrajna stražarenja, zaborav i zaludna buncanja na srpskom, veštice iz dečjeg pozorišta i - pre svega - neprekidna pitanja o onima koji nikako da zapitaju:

"A u stvari, kako postaviti pitanje bez pitanja...? Kako zna-ti hoće li neka želja biti ispu-njena pre nego što je izreče-na...? Kako crva preobratiti u leptira...? Šta da poželi onaj koji ne zna šta mu nedostaje...? Šta da poželi onaj kome ništa ne nedostaje, kad to ništa" znači da mu ne nedostaje ni želja...?" I, najzad, u poznatoj varijaciji o dvema obalama, o onim plavookima koji su bezbrižni, moćni i telesni, i nama, iz povesti Tomasa Mana Tonio Kriger, pitanje nad pitanjima: Šta žele oni koji ništa ne pitaju?

Tako se, unekoliko, čitava ova dijaloška knjiga bavi ne samo postojećim ili pak nepostojećim odgovorima o bitku, nego te odgovore, može biti, pronalazi na našim, veoma ličnim, izgužvanim i sebeljubivim licima: Ima li Isus lice? Imam li ja lice, i kako je izgledalo pre nego što sam se rodio?

U takvom okruženju Isus nije samo tajanstvena ličnost, nalik na metafiziku samu, već se pojavljuje kao predmetni žrvanj, samo ognjište rasplamsavanja one vatre koja jeste tajanstvena, i koja će se, kad tad, a možda i ranije, ponovo javiti kao osveta, ali nekao osvešćenje.

Jedan od tih odgovora koje, mimo ponuđenih, takođe, kao izazov, traži veoma netipična, a našoj prozi itekako dobrodošla misleća knjiga, našao sam u jednom od zapisa Dušana Matića. To je zapis koji je on, iznenada, u razgovoru, opet u dijalogu, bio izgovorio na jednoj, opet dijaloškoj književnoj priredbi:

"Sloboda ima svoje lice, znam.

Ali sloboda mora da ima i moje, i tvoje, i naše lice.

Inače, sloboda nije još sloboda".

Taj zapis, objavljen kasnije u Matićevoj posthumnoj knjizi Končana jesen (1988) možda, sasvim neočekivano, ostaje i u dijalogu sa pesmom Pola Elijara Sloboda, koju je Matić pročitao. u vlastitom prevodu, na talasima Radio Beograda, valjda već 1945. godine, u Elijarovom prisustvu, ali itekako i sa referencama tih naših i Andrićevih lica u Neninovom romanu.

Usuđujem se da zabeležnm i ovo:

Na jednom mom zidu stoji i sada autoportret mlade slikarke koja se ubila. Taj njen autoportret je, poput Blanušinih kom-pozicija, bez lica. Tako se ta gotovo monohromna centralna ploha portreta pojavila kao razrešenje, utapanje u onu večitu materijalnost koja očekuje tek svoje sopstveno Suđenje. Kada je moj poznanik prvi put video tu kompoziciju, a da prethodio ništa nije znao o sudbini autora koji već, lepa žena, nije bio među živima, ispričao je naglas da je verovatno reč o nekom ko se ubio ili će se ubiti. Tako se prenatalni naš, ali ako hoćete, u maniru Rastka Petrovića iskazan interuterinski san, ovde sniva bezbedno, pred svima. Znate već dobro epitaf Rajnera Marije Rilkea o ničijem snu pred tolikim pogledima.

U Neninovom slučaju, taj ničiji sam, glavoboljan i neurotičan, nezadovoljan ishranom, a i ne tragajući, s pomislima na ono putovanje, završene sentence i konačne odredbe, precizna tumačenja i jeftine floskule smisla, iskazuje u moćnim razmerama naš tako dramatičan napor ka spoznaji totaliteta, ka utapanju samom.

Isus bez lica je roman paničnog gotovo traganja za identitetom, za samom osnovom bića, za promišljanjem kao takvim, koje možda nije lekovito, nije terapeutsko, ali nas iskazuje i opčinjava svojom usredsređenošću koja se, na njegovim stranicama, javlja kao opsesija jača od bilo koje vere.