Tone Škrjanec
Pagode na vetru

cinema

munjevita i hladna šetnja kroz istoriju,

kroz tihu šumu, mimo zamrlih srna što se samo prave

da su smreke, moja poza je, pritom, sve vreme bila

ekstremno romantična. duša mi cvrči kad se peče.

poznajem preznojeno preplitanje tela, štaviše,

gledam ga kao projekciju na velikom platnu,

krijem u dlanovima kao nespretno i plaho sećanje.

jesen polako crkava u zimu, sve više postajem sam

i miran na neki poseban način, kao da bi se vreme

jednakomerno i u beskonačnost kotrljala voda.

kale*

ništa nisam rekao, niti reči. samo sam sedeo,

ruke sklopio iza glave i poleteo. zarezao sam

kroz mekoću i napred u tišinu. duša me boli

jer pušta, iz nje kaplje kao iz slavine u kuhinji.

kapljice se potom zagrle oko ramena

ljube se i hihoću da nastane bara,

koja se pretvara da je more. pogledam se u njoj

i iz očiju mi polete dva beloglava orla. iz drugog smera

kiši pesma klavira, svima lažu. i ribama.

doneo sam ti kale i kiflu sa sirom.

mirno

tako miran sam. luna je crvena. upravo je prilebdela

iza oblaka. polako kao znatiželjno, puzajuće dete.

na televiziji je mala šarena vaza sa osušenom ružom

i nasilje. more s puškama i rukama, sve ide

vrlo brzo i kao daje stvarno. monika to ne zna.

ona tiho spava. spava i diše ujednačeno kao mašina.

noć je. ipak čujem da automobili ne spavaju.

takođe ni mačke. zavijajući se ganjaju pod našim prozorom.

ni ja ne spavam. sedim i ne mogu reći da razmišljam,

samo promatram žilu koja ti liže dlan kao reka.

putovanje

činilo nam se da smo baš blizu večnosti.

molili smo i oči su bile sve više plave.

deca sve više obećavajuća i nedužna.

ruke su bile tako glatke da su rosa

i kiša puzile po njima kao po vosku,

kao po laticama ruže.

i tako smo se otvorili i naše oči

su opet dobile sve moguće vrednosti,

čak i tržišnu, i nikada nismo rekli zbogom,

uobičajeno smo samo onjušili

i sobe su mirisale domaće.

svet je bio svetao i dom topao,

jedva smo opazili maglu

što nam se počela dizati među prstima.

naša prsa su bila lepša od prsa devojaka

i dlakavija. i voleli smo cveće

tako jako da smo osećali kako diše.

o slobodi

sloboda je bila i najpre je bila

više bledunjave boje.

i išlo se, čovek ne bi verovao,

mimo crkva. barem je zid bio

tako visok i beo i čvrst.

i tišina je bila polako već tako smetajuća

da nam se činilo posve razumljivo

da se slilo, da se razbesnela

takva oluja da nam ni sokne

ni kišobrani nisu pomagali. nešto

utehe i utočišta nam je nudila

tek mekana šumska mahovina. ulice su bile

zaboravljene u kraljevstvu drveća.

kišu smo mešali sa suzama.

usnama smo dodirivali oštre

kore drveća. pocupkivali smo

kao deca. s pravim igrama smo

počeli kasnije pored vatre, kada

su se crvene iskre dizale ka nebu.

sebi smo pripovedali nikad zapisane

priče i dodavali im nove boje,

zvukove i mirise.

dodirivali smo se

bedrima i jeli borovnice iz usta.

Preveo: Goran I. Janković