Arpad Nađ Abonji
Eden Franc, prominentni krojač
Juče popodne, u kafeteriji hotela "Rojal", dok sam mešao vrelu tekućinu u mojoj šolji, kraj mene sede moj stari prijatelj Atanasije Milenkovič, poznati gradski fotograf.
- Jesi li čuo da je Eden Franc kod kuće? - zapita me on uzrujano, bez ikakvog uvoda.
- Nisam. - odgovorih ja kratko, pošto zaista nisam čuo, niti sam pak pojma imao o tome ko je Eden Franc. Fotografovoj se uzrujanosti inače nisam čudio, pošto je u jednoj ovakvoj tromoj varošici poput Sente, gde se gotovo nikada ništa ne događa, čak i najmanja vest kadra da uzruja ljude.
- Kako to da nisi čuo? - upitao me je zapanjeno - nije valjda da ne znaš ni ko je on?
Ni ne sačekavši moj odgovor, nastavio je:
- Eden Franc je već u svom detinjstvu šegrtovao u krojačkoj radionici svoga oca na Topartu. Nakon izvesnog vremena činilo se da će od njega biti čak i od njegovog oca veštiji krojač. Tako je i bilo. Ubrzo nakon prerane smrti svoga oca on je preuzeo upravu nad malom krojačkom radionicom. Samo što dobri Bog Edena nije isključivo darivao veštinom, već i izuzetno lepim likom. Tu je na trenutak zastao, mahnuo bližećem se kelneru, te, kao i uvek, naručio mali špricer. Iz svoje srebrne tabakere izvukao je jedan štapić, liznuo ga, a potom ga gurnuo u usta. Nakon što je pripalio i duboko povukavši nadaleko otpuhnuo dim cigarete, nastavio je ovako.
- Snaše i šiparice ubrzo su obratile pažnju na stasitog mladog krojača. Ubrzo je svaka od njih najradije davala da joj se kod njega šije. Jedino što u ono vreme nije bilo uobičajeno da žene daju da se šije kod muškog krojača. Bilo je, međutim, među njima nekoliko odlučnih duša. Te su tvrdoglavo namislile da će one, naime, svoju odeću kod novopečenog prominentnog krojača izgotoviti. Tako je učinila i moja susetka, mlada supruga dr Tota, Incika. Snašu sam ja poznavao već odranije, tačnije od mog momaštva, jer sam se, naime, jedno kraće vreme njoj udvarao. Kada sam, međutim, otišao u vojsku, na moja pisma nije pristiglo nijedno pismo u odgovor. Posle izvesnog vremena, kada mi je uspelo iskamčiti nekoliko dana odsustva i kući otići, ispostavilo se da ona već ašikuje sa drugim. Malo sam patio, ali naposletku to nisam previše ni uzeo k srcu. Bio sam još mlad, a bilo je i toliko lepih devojaka u gradu!
Tada je Atanasije iznova pauzirao, pročistio grlo i par puta kašljucnuo. Otpio je gutljaj svoga pića, te obrisao svoje somovske brke. Lice mu se zacrvenelo, a njegov crni, od finoga štofa načinjeni prsluk, toliko se bio zategao na njegovom ogromnom stomaku, da sam se pobojao da će se dugmad smesta otkinuti s njega.
- Dakle - nastavio je - i Incika je svako veče kod krojača Franca išla, po svoj prilici dok je njen muž dežurao. Odakle to znam? Lično sam je jedne večeri video kako se išunjala iz vrata krojačeve kuće, onda kada bejah krenuo na partiju ajnca u topartsku krčmicu. Naravno, oboje smo se pravili kao da jedno drugog nismo primetili. Međutim, počev od tada nešto nevidljivo iznova nas je povezalo. Nedugo potom Incika je ostala trudna, a zli jezici su govorili da otac budućeg deteta nije doktor Tot, već Eden Franc. Istinu govoreći i sâm sam naginjao ka ovom mišljenju, tim pre što sam poznavao Incikinu sladostrasnu prirodu, a da ni ne govorim o tome koliko sam samo puta, kada bi me uveče put pod njegov prozor naneo, čuo kako iz krojačeve kuće dopire nekakvo frivolno kikotanje... Nije mogućno znati je li sve ovo doprlo do ušiju dr Tota, no izvesno je da se krojač ubrzo manuo svog veselog momačkog života i za ženu uzeo raskalašnu i zaista naočitu ćerku bogatog trgovca Svetislava Dugoniča, Ljudmilu. Elem, ovde bih, s tvojim dopuštenjem, morao da napomenem da se Ljudmila, što se prirode njene tiče, ni u čemu nije razlikovala od Incike, štaviše, donekle ju je čak i prevazilazila.
Ovde je moj prijatelj fotograf duboko uzdahnuo i iz svoje čaše otpio nekoliko dobranih gutljaja.
- O ovoj dogodovštini nikada ni jedne jedine reči nisam čuo, a ni o tvojoj romansi sa lepuškastom Incikom - primetih.
Umesto odgovora on obrisa svoje čelo, te - dočim su mu se brci micali gore-dole - nastavi ovako:
- Nedugo potom Inciki se rodila devojčica, a doktor je nakon izvesnog vremena sve češće stao da posećuje krčme, što su pripisivali tome da je spletka ipak doprla do njegovih ušiju. Samo to nije dugo potrajalo. Doktor Tot je ubrzo došao k sebi i posle nekog vremena isto je tako izbegavao krčme kao i ranije. Spletka je iznova imala spremljeno objašnjenje: doktor je snajki pomogao da izbaci kamenac iz bubrega, a Ljudmila je za uzvrat svojim čarima lečila doktorovu depresiju, i to uspešno. Ovo, naravno, zaista lepo zvuči i mogli bismo reći da se doktor u neku ruku osvetio krojaču, no za to nema nikakvih dokaza. Međutim, jednog lepog dana krojač Franc je zajedno sa svojom ženom netragom nestao. Njegovu je kuću prodao jedan jevrejski trgovac, navodno po njegovom nalogu. Međutim, nikome nije pošlo za rukom da od trgovca izvuče ni jednu jedinu reč o krojaču i njegovoj ženi. Pojedinci su tvrdili da se iselio u Ameriku, po drugima se pak on preselio u Erdelj i tamo u Vlaškoj postao samoubica zajedno sa svojom ženom, dok su, shodno izvesnim glasinama, oni emigrirali u Pariz, gde je gospodin Franc kupio akcije i postao bogataš.
- Ali on je sada ovde, u Senti, zar ne? - nestrpljivo mu upadoh u reč.
- Da, mogli bismo i tako reći - gunđao je Atanasije - no na koncu to i nije ono bitno. Bitna je, prijatelju moj, ona fotografija koju sam prošle nedelje napravio na obali Tise. Od nje je nastala razglednica, bato moj, razglednica!
- Razglednica? - upitah, pri čemu počeh da bivam sve zbunjeniji.
- Baš tako, razglednica, dabome - reče on značajno - blagodareći mom prijatelju, Fekete Šanjiki, koji ju je za pola dana izradio u štampariji.
- Divno - rekoh - no da li bi konačno odao o kakvoj je to fotografiji reč?
- O kakvoj fotografiji? - uzvrati on pitanjem, smešeći se, pri čemu su mu oči oštro svetlucale - to je već, prijatelju moj, jedna druga priča.
Bacio je na sto jednu banknotu, a potom pak skočio. Isto se tako brzo i neočekivano udaljio kao što je i nedugo pre toga pristigao i seo kraj mene, uz mali, okruglasti mramorni stočić, na kojem su sada usamljeno počivale dve prazne čaše i opušak koji se žario u pozamašnoj pepeljari.