Arpad Nađ Abonji
Senćanski kapričo

1.

Juče popodne, u kafeteriji hotela "Rojal", dok sam mešao vrelu tekućinu u mojoj šolji, kraj mene sede moj stari prijatelj Atanasije Milenkovič, poznati gradski bonvivan.

- Jesi li čuo da je Eden Franc kod kuće? - zapita me on uzrujano, bez ikakvog uvoda.

- Nisam. - odgovorih ja kratko, pošto zaista nisam čuo, niti sam pak pojma imao o tome ko je Eden Franc. Fotografovoj se uzrujanosti inače nisam čudio, pošto je u jednoj ovakvoj tromoj varošici poput Sente, gde se gotovo nikada ništa ne događa, čak i najmanja vest kadra da uzruja ljude.

- Kako to da nisi čuo? - upitao me je zapanjeno - nije valjda da ne znaš ni ko je on?

Ni ne sačekavši moj odgovor, nastavio je:

- Eden Franc je već u svom detinjstvu šegrtovao u krojačkoj radionici svoga oca na Topartu. Nakon izvesnog vremena činilo se da će od njega biti čak i od njegovog oca veštiji krojač. Tako je i bilo. Ubrzo nakon prerane smrti svoga oca on je preuzeo upravu nad malom krojačkom radionicom. Samo što dobri Bog Edena nije isključivo darivao veštinom, već i izuzetno lepim likom. Tu je na trenutak zastao, mahnuo bližećem se kelneru, te, kao i uvek, naručio mali špricer. Iz svoje srebrne tabakere izvukao je jedan štapić, liznuo ga, a potom ga gurnuo u usta. Nakon što je pripalio i duboko povukavši nadaleko otpuhnuo dim cigarete, nastavio je ovako.

- Snaše i šiparice ubrzo su obratile pažnju na stasitog mladog krojača. Ubrzo je svaka od njih najradije davala da joj se kod njega šije. Jedino što u ono vreme nije bilo uobičajeno da žene daju da se šije kod muškog krojača. Bilo je, međutim, među njima nekoliko odlučnih duša. Te su tvrdoglavo namislile da će one, naime, svoju odeću kod novopečenog prominentnog krojača izgotoviti. Tako je učinila i moja susetka, mlada supruga dr Tota, Incika. Snašu sam ja poznavao već odranije, tačnije od mog momaštva, jer sam se, naime, jedno kraće vreme njoj udvarao. Kada sam, međutim, otišao u vojsku, na moja pisma nije pristiglo nijedno pismo u odgovor. Posle izvesnog vremena, kada mi je uspelo iskamčiti nekoliko dana odsustva i kući otići, ispostavilo se da ona već ašikuje sa drugim. Malo sam patio, ali naposletku to nisam previše ni uzeo k srcu. Bio sam još mlad, a bilo je i toliko lepih devojaka u gradu!

Tada je Atanasije iznova pauzirao, pročistio grlo i par puta kašljucnuo. Otpio je gutljaj svoga pića, te obrisao svoje somovske brke. Lice mu se zacrvenelo, a njegov crni, od finoga štofa načinjeni prsluk, toliko se bio zategao na njegovom ogromnom stomaku, da sam se pobojao da će se dugmad smesta otkinuti s njega.

- Dakle - nastavio je - i Incika je svako veče kod krojača Franca išla, po svoj prilici dok je njen muž dežurao. Odakle to znam? Lično sam je jedne večeri video kako se išunjala iz vrata krojačeve kuće, onda kada bejah krenuo na partiju ajnca u topartsku krčmicu. Naravno, oboje smo se pravili kao da jedno drugog nismo primetili. Međutim, počev od tada nešto nevidljivo iznova nas je povezalo. Nedugo potom Incika je ostala trudna, a zli jezici su govorili da otac budućeg deteta nije doktor Tot, već Eden Franc. Istinu govoreći i sâm sam naginjao ka ovom mišljenju, tim pre što sam poznavao Incikinu sladostrasnu prirodu, a da ni ne govorim o tome koliko sam samo puta, kada bi me uveče put pod njegov prozor naneo, čuo kako iz krojačeve kuće dopire nekakvo frivolno kikotanje... Nije mogućno znati je li sve ovo doprlo do ušiju dr Tota, no izvesno je da se krojač ubrzo manuo svog veselog momačkog života i za ženu uzeo raskalašnu i zaista naočitu ćerku bogatog trgovca Svetislava Dugoniča, Ljudmilu. Elem, ovde bih, s tvojim dopuštenjem, morao da napomenem da se Ljudmila, što se prirode njene tiče, ni u čemu nije razlikovala od Incike, štaviše, donekle ju je čak i prevazilazila.

Ovde je moj prijatelj fotograf duboko uzdahnuo i iz svoje čaše otpio nekoliko dobranih gutljaja.

- O ovoj dogodovštini nikada ni jedne jedine reči nisam čuo, a ni o tvojoj romansi sa lepuškastom Incikom - primetih.

Umesto odgovora on obrisa svoje čelo, te - dočim su mu se brci micali gore-dole - nastavi ovako:

- Nedugo potom Inciki se rodila devojčica, a doktor je nakon izvesnog vremena sve češće stao da posećuje krčme, što su pripisivali tome da je spletka ipak doprla do njegovih ušiju. Samo to nije dugo potrajalo. Doktor Tot je ubrzo došao k sebi i posle nekog vremena isto je tako izbegavao krčme kao i ranije. Spletka je iznova imala spremljeno objašnjenje: doktor je snajki pomogao da izbaci kamenac iz bubrega, a Ljudmila je za uzvrat svojim čarima lečila doktorovu depresiju, i to uspešno. Ovo, naravno, zaista lepo zvuči i mogli bismo reći da se doktor u neku ruku osvetio krojaču, no za to nema nikakvih dokaza. Međutim, jednog lepog dana krojač Franc je zajedno sa svojom ženom netragom nestao. Njegovu je kuću prodao jedan jevrejski trgovac, navodno po njegovom nalogu. Međutim, nikome nije pošlo za rukom da od trgovca izvuče ni jednu jedinu reč o krojaču i njegovoj ženi. Pojedinci su tvrdili da se iselio u Ameriku, po drugima se pak on preselio u Erdelj i tamo u Vlaškoj postao samoubica zajedno sa svojom ženom, dok su, shodno izvesnim glasinama, oni emigrirali u Pariz, gde je gospodin Franc kupio akcije i postao bogataš.

- Ali on je sada ovde, u Senti, zar ne? - nestrpljivo mu upadoh u reč.

- Da, mogli bismo i tako reći - gunđao je Atanasije - no na koncu to i nije ono bitno. Bitna je, prijatelju moj, ona razglednica, u čiji sam posed došao prošle nedelje.

- Razglednica? - upitah, pri čemu počeh da bivam sve zbunjeniji.

- Baš tako, razglednica, dabome - reče on značajno - no ne pitaj me gde sam je pribavio, ionako ti to neću okačiti na nos.

- Divno - rekoh - no da li bi konačno odao o kakvoj je to razglednici reč?

- O kakvoj razglednici? - uzvrati on pitanjem, smešeći se, pri čemu su mu oči oštro svetlucale - to je već, prijatelju moj, jedna druga priča.

Bacio je na sto jednu banknotu, a potom pak skočio. Isto se tako brzo i neočekivano udaljio kao što je i nedugo pre toga pristigao i seo kraj mene, uz mali, okruglasti mramorni stočić, na kojem su sada usamljeno počivale dve prazne čaše i opušak koji se žario u pozamašnoj pepeljari.

2.

Posle par dana, dok u pitoreskni smiraj dana upravo šetah obalom Tise, u susret mi naiđe doktor Tot. Tada mi iznova na pamet pade prekinuta pripovest mog prijatelja Atanasija, na koju sam, u međuvremenu, gotovo posve zaboravio. Doktorova visoka, suvonjava prilika sve se više približavala, a njegov strogi pogled izazivao je respekt, kao i uvek. Doduše, pomalo me je iznenadilo to što mu je lice bilo neobrijano, a učinilo mi se i da mu u očima plamti neka čudna vatra.

Dobar dan, gospodine doktore - pozdravih ga prijateljski - Kako smo, kako smo?

Hteo sam da iskoristim priliku, te poželeh da upitam nešto doktora, ali se potom zbunih, te mi tako ništa na pamet ne pade, budući da zapravo ni sam nisam znao šta bih to trebao da ga pitam.

Doktor Tot me, međutim (valjda na moju sreću), nije ni udostojio odgovora, jednostavno je prošao pogledom kroz mene i produžio dalje. Iznenadio sam se, jer mi se ovakvo nešto ipak nije dešavalo. Ubrzo sam ovo pokušao da objasnim (i ujedno samoga sebe smirim) time da je doktor sigurno rasejan, ili pak veoma iznuren, što inače uz tako odgovoran i težak poziv kakav je njegov ne bi ni bilo čudno.

Koraknuh do nove gvozdene ograde šetališta i laktovima se naslonih na nju, te zamišljeno gledah za njim, kako sa halb-cilindrom na glavi, praćen gotovo ritmičnim otkucajima njegovog štapa za šetnju, nestaje u sumraku.

Potom sam, udubivši se u sopstvene misli, blenuo u žuto-braonkastu vodu i mutne brzake nabujale reke. Po vodi se uzvodno kretao jedan poveliki šlep, vidljivo se mučivši sa ubrzanom vodenom masom. Moram da priznam da je pripovest mog prijatelja Atanasija počela da me uzbuđuje sve više. Nekako sam osećao - i to sve jasnije - da će njen nastavak tek uslediti, a pored svega sam u pozadini ove nedovršene priče naslućivao i nekakvu maglovitu tajnu.

Još sam neko vreme posmatrao reku, slušao pljuskanje vode, a potom pak odlučih da u poslastičarnici na Glavnom trgu pregledam lokalne novine i popijem čaj.

Čim sam pritisnuo kvaku poslastičarnice pogled mi se susreo sa pogledom mog drugara Pište Hođoa. Bio je to stasit muškarac, pravi rmpalija, koji je kao poznati senćanski vatrogasni kapetan brzo napravio karijeru. Odavno sam ga poznavao, pošto smo onomad zajedno trcali školsku klupu. Sedeo je za stolom ispred ulaznih vrata i upravo beše zarivao malenu viljušku u pozamašnu penastu poslasticu.

- Dobro je što dolaziš. - reče on veselo - Nećeš poverovati šta se dogodilo. A to stvarno možeš i da napišeš, mada sumnjam da će biti nekog ko će u to poverovati!

- Zdravo! - rekoh, nakon što sam pod sebe dovukao crvenom čojom presvučenu stolicu. A u šta bih to trebao da poverujem?

Vatrogasni kapetan brzo je pogledao unaokolo po malenoj prostoriji - jedino su dve dame tiho pričale za jednim udaljenim stolom - te nagnuvši se bliže meni, širom otvorenih očiju reče tek:

- Doktor Tot je poludeo!

- Šta?! - prasnuh uzrujano - Šta to pričaš?! Pa malopre se susretoh sa njim na obali Tise! Imao sam osećaj da hoće da od mene napravi budalu.

- Hja, prijatelju moj - reče on značajno - ti kao umetnik neprestano juriš za iluzijama, pri čemu čak ni ne primećuješ šta se zbiva oko tebe!

Ovu njegovu primedbu ostavih bez odgovora, te naručih jednu francusku krempitu. Umesto čaja ovoga puta se odlučih za čašu soda-vode.

- Znam da mi ne veruješ - nastavio je, nakon što je progutao jedan pozamašan zalogaj - no to je ipak istina: doktor Tot je potpuno poludeo. Već danima ne ordinira, već umesto toga po ceo dan luta ulicama i nikoga ne prepoznaje. Navodno već nedelju dana nije spavao, a čak i noću baza po ulicama mrmljajući nerazumljive reči. Ta će ga žena stvarno u grob oterati!

- Kakva žena? - upitah.

- Kakva žena, kakva žena! Pa njegova žena, gospodičiću! - reče on osvetoljubivo. Nije dosta to što ju je pola grada svojatalo, već je nedavno tikve sadila još i sa onom velikom ništarijom Atanasijem!

- Odakle ti sad to?! - zahripah, tad već u potpunosti izgubivši strpljenje.

- Samo ti pitaj tvog prijatelja, on će ti već prosvetliti taj tvoj zamagljeni um! No to još nije ništa - dodade on smesta - doktor je smrtno zaljubljen.

- Malopre si tvrdio da je poludeo, a sada je već smrtno zaljubljen - konstatovah ja uzrujano.

- To je, prijatelju moj, maltene jedno te isto. Toliko bi čak i ti mogao da znaš. Apropo - znaš li u koga? U ženu pančevačkog kotarskog predstojnika.

Polako sam počeo da verujem da nije poludeo doktor Tot, već da se od zdravog razuma oprostio vatrogasni kapetan. Po vascelom gradu je bio poznat po svojim pijančevanjima, velikim kartaroškim bitkama, a - treba reći i to - i po svojim naklapanjima. Što se njegove prirode tiče, on je nalikovao svojoj sestri, za koju bi se pak sasvim izvesno moglo reći da je imala konfuzno devojaštvo. Nju je potom za ženu uzeo fotograf Rener, koji se doselio u grad, spasivši je time od daljeg propadanja. No otkad se nesrećni fotograf pre par godina preselio na drugi svet, njegova bivša žena je za sebe izborila nečasnu titulu nekrunisane kraljice spletki.

Kapetan je tada prineo ustima čašu, te je sred velikog pročišćavanja grla nastavio ovako:

- Ovo znam iz prve ruke. Naime, pre jedno dve nedelje bili smo na nedeljnom ručku kod moje sestre. Završilo se onako kako je i bilo uobičajeno: dobrano smo se napili vina, te svakojakim anegdotama zabavljasmo jedni druge. Tada je moja sestra odjedared izvukla jednu fotografiju iz albuma u kojem je čuvala uspešnija ostvarenja svoga gospodina muža. Radilo se, zapravo, o jednoj razglednici, od koje je napravljen jedan jedini primerak. Ona prikazuje obalu Tise, i, šta misliš - ko je još na slici? Doktor Tot u društvu dve žene! Razglednicu je, naime, naručio doktor lično, i samog sebe je postavio na nju. A da to ne bi bilo previše upadljivo, prilikom retuširanja je na sliku dospelo još nekoliko ličnosti i predmeta. Kao što rekoh, sve ovo bilo je načinjeno po uputstvu doktora Tota i to u najvećoj diskreciji. Kako je pak pošta čuvala tajnu, to me ne pitaj. Suština je u tome što je slika ponovo dospela do mog šogora i to pod nejasnim okolnostima. Po mojoj sestri, lično ju je doktor Tot doneo nazad jednog zimskog jutra, nakon što su mu se - navodno - na njegovu sopstvenu adresu u jednoj kartonskoj kutiji vratila sva ona na Pančevo adresirana pisma i razglednice. Bez ikakvog propratnog pisma i objašnjenja. Nije mogućno saznati ko je bio pošiljalac... Po meni, doktor se uplašio da mu je sam kotarski predstojnik poslao poštom pošiljku kao nekakvo upozorenje.... No u svemu tome je najčudnije ono što tvrdi moja sestra, to jest da je - saobrazno pripovesti mog sirotog šogora - doktor neprestano insistirao na jednoj ludačkoj zamisli i to takvoj da i jedne merdevine dospeju na sliku, a po kojima se pak jedna do neprepoznatljivosti šatirana figura upravo pentra nagore...

- No, dobro - upadoh mu u reč izgubivši strpljenje - tvoju fantaziju zato ipak nemoj na meni da oštriš! Ako je samo polovina od ovog trabunjanja istinita...

- Vidi se, bratac, da živiš samo u sopstvenom svetu - preseče me on upola rečenice, sa izvesnom dozom povređenosti u svom glasu, suknuvši pritom svoj brk. - No neću ti dalje dosađivati. Činjenice će te i tako ubrzo lupiti po glavi, pa ćeš videti onda šta je sve istina od ovoga što sam ti ispričao. Štaviše, dodaću i to da sam još one večeri poneo razglednicu sa sobom, nakon što sam je iskamčio od moje sestre. Istina, nije zadugo ostala kod mene...

Tu je, značajno podigavši kažiprst, neočekivano prekinuo rečenicu. Neko vreme me je zamišljeno posmatrao, otprilike kao da me ispituje, poput nekog entomologa koji je neočekivano naišao na nekakvog naročitog člankonošca. Potom je skočio, otišao do pulta koji se povijao od poslastica, brzo platio, te je bez svraćanja pogleda na ma koga bez pozdrava odjurio.

Gledao sam za njim i mislio o tome kako sam ga valjda stvarno uvredio, kada se gospođica koja radi u poslastičarnici nagnula nad sto i zapalila malenu, na stolu usamljenu svećicu, čiji je plamen drhturavo treperio, upravo onako poput meni neverovatne storije vatrogasnog kapetana.

3.

Dani su, naravno, i nakon ovoga prolazili isto onako kao što u jednoj ovakvoj varošici i mogu da prolaze: lagano su se ulivali u široko korito kolotečine i mrtvila. Sve to bi u retkim slučajevima narušavala poneka veća gozba ili pijanka. Priča oko doktora Tota me u međuvremenu i dalje nije ostavljala na miru. Smatrao sam, naime, čudnim to što je od ma koje osobe kod koje sam se obazrivo raspitivao o doktoru, u odgovor, u najboljem slučaju, pristizalo tek jedno dosadno sleganje ramenima. Polako sam iz svega izvukao zaključak da storija vatrogasnog kapetana zapravo nije ništa drugo do jedna od jeftinih spletki koje kruže gradom.

Tokom jednog nedeljnog popodneva, kada sam se onako otežao od obilatog ručka besano prevrtao ispod lakog pokrivača, te dok se u vazduhu još uvek nalazio miris mesne supe i izdašnih pečenica, naprasno odlučih da prošetam i popijem jednu stomakliju u hotelskoj kafeteriji.

Osnažio sam se od svežeg prolećnog vazduha, te veselo uđoh u hol zgrade. Portir je u svojoj malenoj niši jako zevnuo, te sanjivo mahnuo u nekakav pozdrav. Seo sam za obližnji sto, te uzeo u ruke lokalne novine, pri čemu su mi se oči lagano navikle na polusenku koja je unutra vladala. U prostoriji ih je bilo svega nekolicina. Tiho su razgovarali, srkutali su svoje kafe, ili posezali za novinama koje su ležale pred njima. Naručio sam gorku stomakliju i jedno vreme prelistavao najsvežiji broj "Senćanskog glasnika", kad odjednom jedva poverovah svojim očima: na jednoj stranici krupnim slovima je stajalo ovo - Ubio se života siti doktor. Dr. Šamuel Tot, naš poznati gradski fizikus, počinio je samoubistvo danas u zoru, kada se obesio na tavanu njegove kuće. Shodno izveštaju službenih lica...

Bejah upravo na tom mestu kada se raskriliše ulazna vrata, te u kafeteriju stupi moj prijatelj Atanasije, u očevidno usplahirenom stanju. Pogledao je unaokolo, te se bez reči prišljamčio za moj sto.

- Jesi li čuo šta se dogodilo? - upita me on uzrujano, pri čemu je drhturavom rukom pripaljivao cigaretu. Video sam da ispod otkopčanog sakoa nosi isti onaj tesni prsluk kao i prilikom našeg poslednjeg susreta.

- Kako da ne - rekoh sa odglumljenom mirnoćom, te ubodoh u debelim slovima složeni članak - Misliš na ovo?

Bacio je pogled na novine, te zaklimao glavom. Nije bio u dobrom pasu.

- Ubio sam čoveka - reče potom tiho, gledajući pred sebe.

- Šta si uradio? - upitah ga zapanjeno, no ubrzo potom uvideh da je moje pitanje bilo suvišno.

Ćutali smo neko vreme. Čas bismo gledali jedan drugog, čas bi nam se pak pogled skamenio pred nama. Potom sam mahnuo konobaru i naručio dve duple gorke stomaklije. Pokušao sam da u sebi sastavim priču od meni poznatih elemenata, ali to mi nikako nije uspevalo. Nisam želeo da pitanjima mučim Atanasija, pošto sam znao da će i tako reći ono što treba da kaže. Radije sam mu u nekoliko rečenica brzo ispričao priču koju sam čuo od vatrogasnog kapetana, naglasivši da je to, očevidno, tek jedna od mnogih spletki, no on me ogorčeno odvrati od toga:

- Na dnu svake spletke nalazi se zrnce istine, prijatelju moj.

- U redu - priznadoh - ali ipak ni onda ne razumem u potpunosti....

- Edena Franca vatrogasni kapetan nije pominjao? - zapita on.

- Ne, nije ga pominjao.

- Eto vidiš, o tome je reč - reče on - bez krojača nikada nečeš shvatiti priču.

Konobar je tada pred nas stavio dve čašice, a Atanasije je pak nastavio ovako:

- Verovatno se još sećaš svega onoga što sam ti poslednji put ispričao. Dakle, priča, naravno, ima svoj nastavak. Slučaj je, međutim, jednostavniji nego što bi i pomislio. Eden Franc nije emigrirao ni u Ameriku, niti u Erdelj, niti pak u Francusku, već se zajedno sa svojom ženom naselio u Pešti i onde otvorio jednu malu krojačku radionicu. U početku je sve bilo u najboljem redu, sve dok se jednog dana u njihovoj peštanskoj radnji nije pojavio Jene Đerćanfi, mladi pančevački kotarski predstojnik, koji je saobrazno starom porodičnom običaju već godinama svoja odela izrađivao u Pešti. Suprugu kotarskog predstojnika je nedugo pre toga odnela sušica, te je on - da li sad ovako ili onako - na neki način bacio oko na krojačevu ženu, Ljudmilu, ili je pak ona na njega - to se ne može znati, no nije ni bitno.

Tu je napravio kratku stanku, otresao pepeo sa njegove cigarete i otpio gutljaj pića.

- Jednog dana krojač se probudio na to - nastavio je - da sam leži u krevetu. Žena mu je nestala, a ponovo ju je video tek na dan brakorazvodne parnice. Desilo se, naime, to da se ženica usidrila u Pančevu, u jednom mnogo mekšem i širem krevetu nego što je bio onaj krojačev. Kotarski predstojnik lako je isposlovao razvod i za ženu uzeo Ljudmilu. U međuvremenu je - ne zna se kako - novopečena kotarska predstojnica iznova stupila u vezu sa doktorom Totom. Shodno traču, do svega je došlo prilikom jednog zajedničkog grupnog putovanja u Beč. Pretpostavljam da se sa doktorom samo poigravala, želela je samo da u njemu probudi lažnu nadu. Postoje, naime, žene, prijatelju moj, kojima je mimo njihovog svagdašnjeg odnosa gotovo od životne važnosti da vukući za nos vodaju nekog muškarca, ako ni zbog čega drugog, onda samo zarad lakog flerta, koji ih ispunjava osobenim uzbuđenjem. Bez toga gotovo ne bi ni znale živeti. U svakom slučaju doktor se sve više bio zablentavio i na kraju se toliko osmelio da je Ljudmili pisao pisma i pozdravne dopisnice...

- Jednom rečju, priča o razglednici je ipak istinita - primetih.

- Istinita je - reče on - ali da završim. Izgleda da postoje veze koje nikada ne bivaju okončane, već samo pauziraju u pojedinim etapama životnog puta. Takva je bila veza doktora Tota sa Ljudmilom i moja veza sa Incikom...

- Šta! - zahroptah - Ti još uvek imaš vezu sa doktorovom ženom?

- Samo sam imao - ispravi me Atanasije i iznova prinese čašu ustima. Ja takođe otpih gutljaj.

- Ne zaboravi da sam se ja onomad udvarao Inciki. A još sam joj pride, kao što znaš, i sused, te se tako često slučajno sretah sa njom, pokatkad dolazeći kući sa pijace, a neki drugi put pak prilikom kasnopopodnevnog metenja pred kućom. Naslušao sam se dosta njenih jadikovki o njenom nesrećnom životu, a kasnije pak i onih koje su se ticale njenog odnosa sa doktorom. Potom se pak pružila prilika da ponekog dana, ili pak noću, dok je doktor bio na službenom putu, ili dok je pak odlazio u susedna naselja u vizitu, ublažavamo našu uzajamnu samoću. Ja sam prislonio merdevine na ogradu koja je delila naša dvorišta, baš onde gde stoji njihova kajsija, na samoj međi. Nisam mogao da odlazim kod nje na glavni ulaz, naočigled cele ulice. Samo što sve to nije dugo potrajalo. Doktor je na neki način ipak saznao za tu stvar, pa je jedne večeri kada sam išao kući iskrsnuo u veži. Zagrcnutim glasom me je zamolio da njegovu ženu ostavim na miru, ako već ni zbog čega drugog onda zarad njegovog renomea i časti. Gle, gle, kakvo je samo osećajno srce stanovalo iza onog strogog pogleda!

Tu se Atanasije podrugljivo osmehnuo, te potom duboko uzdahnuo.

- Moguće je da sam zbog takvog njegovog ponašanja - nastavio je - počev od tada pa gotovo do samog svršetka prezirao doktora, premda je ranije u meni još i bilo izvesnog respekta prema njemu. Odjednom sam samo osetio to da on zaslužuje svu onu nesreću koju mu je zlehuda sudba namenila, a i ono čime će ga posle ovoga još pritiskati. Ovom potonjem, mislio sam, i sam ću doprineti. Tako se i dogodilo. Ni na pamet mi nije padalo da prestanem sa mojim sada već sve manje tajnovitim posetama, pri čemu sam stao da sve više mrzim doktora Tota, a na kraju - kako samoga sebe uhvatih - i Inciku. Video sam da oboje poprilično pate i to me je, moram to da priznam, ispunjavalo izvesnim užitkom. Međutim, jednog dana doktor je ipak skupio snagu, pošto je odjednom iznova stao pred mene i zapretio mi sudom i žandarmerijom. Nasmejao sam mu se u lice i ostavio ga onako preneraženog. Istina, osećao sam da počev od tada moje samopouzdanje više nije u potpunosti bilo kao ono pređašnje, pošto sam u doktorovom glasu čuo nepopustljivu rešenost onih u kut pritešnjenih. To, nekako, nisam držao za dobar predznak...Tada se, međutim, u gradu iznova pojavio Eden Franc, negdašnji prominentni krojač. Od njega sam upravo i čuo novu priču o doktoru Totu i Ljudmili. To mi je upravo došlo kao naručeno. Konačno sam imao nekakav adut u ruci, ukoliko bih se, naposletku, našao u škripcu. Samo što, naravno, nisam imao dokaz. No ubrzo se pojavio i on.

- Zanimljivo - primetih, te ispih moju čašu. Atanasije je posegao u džep i svojom maramicom sa monogramom obrisao lice koje se sjaktilo. Izgledalo je kao da mu je malčice laknulo.

- Nekoliko dana kasnije, kada sam u topartskoj krčmici igrao ajnca, odjednom se otvoriše vrata krčme, a kroz njih, mrtav pijan, nahrupi vatrogasni kapetan. Znajući da sam - skromno rečeno - prilično upućen u igre sa kartama, navaljivao je sve dotle dok me nije naveo na jednu pokerašku bitku. Iz džepa je ispecao jedan ganc-novi špil karata i bacio ga na sto. Kao ulog je ponudio onu ominoznu razglednicu koju je pribavio od svoje sestre, to jest onu o kojoj si i ti govorio. Ja nisam hteo da legnem na rudu, ali kada sam saznao o kakvoj je razglednici reč nisam bio u stanju da odbijem izazov. Smesta mi je palo na pamet da ću u slučaju potrebe tom razglednicom moći da ucenjujem doktora, odnosno da ću u slučaju njegovog napada moči da je iskoristim kao neko sredstvo za samoodbranu. Inače, ne treba ni da pominjem ko je pobedio. Da bar nisam pobedio... Ljudska priroda, inače, prijatelju moj, spram zla ne poznaje granice. Već sam iščekivao, naime, kada će se preda mnom iznova stvoriti doktor, pa da mu o nos okačim: ta istu takvu igru igrate kao i ja, ako ne još i goru. Nisam trebao dugo da čekam. Nakon par dana iznova smo naleteli jedan na drugog, a kada sam mu zapretio da ću ga izdati i kada sam na trenutak pred njim mahnuo njegovim posredstvom napisanom razglednicom, prebledeo je, zgrabio me za okovratnik i zahripao promuklim glasom: "Vi ste jedan podli nitkov, jedan podli zločinac!" Potom je pustio moj okovratnik i oteturao se. Tada sam ga poslednji put video...

Tu je Atanasije zaćutao, duboko uzdahnuo, te zamišljeno stao da među svojim debelim prstima obrće malenu čašicu za liker.

- Nikada ne bih pomislio - reče on ogorčeno - da se i rečima može ubiti.

- Potom je posegao u unutrašnji džep sakoa i bacio nešto na sto.

- Nemam više potrebe za tim - reče.

Nagnuh se bliže i uzeh u ruku pomalo već izgužvanu razglednicu. Da, sve je bilo na njoj: reka, šlep, gospoda koja šetaju po gradu sučeličnoj obali, a tamo, u desnom uglu slike, zaista beše i doktor Tot u društvu dve dame. A ispod toga pak, vijugavim, gotovo staračkim rukopisom i sledeće: Ruke vam ljubi: Dr. Tot. No čim posle toga pažljivije osmotrih blago obezbojenu razglednicu, u samom središtu slike ugledah i merdevine, sa teško razaznatljivom figurom koja se pela po njima. Jedno vreme sam posmatrao i ispitivao razglednicu, a potom sam je pak naglo ispustio na sto, kao da se samo od toga bejah uplašio da ću u figuri koja se penje po merdevinama prepoznati Atanasija.

Obuzeo me je čudan osećaj: nekako nisam želeo da dignem svoj pogled sa ploče od stola. Nisam želeo da nam se pogledi susretnu.