Tibor Vaš
Drugi List
Odgovor donjebaštenske Marcele Kun gornjegradskom dru Marcelu Totu
Prvenstveno mi dozvolite, čuvstveno i funkcionalno ne baš vrsni doktore moj dragi, da posredstvom gnusnih ustiju Vaših pozdravim Valkaija i Pejina, a Renerovom sinu pak svakako recite da će mu moja tetka njegov foto-papir iz Pariza doneti. Otkada je stari Rener otišao, a ja pak otkad u pari sedeti ne mogu - razbucaste Vi i to, postupiste kao sa ljubavlju našom - drugačije sjakte mi se leđa. A tu je još i pismo ovo, što razlog za preznojavanje mi daje.
Zalupih Vam vrata, jest, no dobro Vi znadete da biste i drugačiji udarac dobrano zaslužili. To po poslednji put učinih, put me više k Vašoj, ni kaplje misticizma transpirirat ne znajućoj duši, naneti neće. Ne uzmite za uvredu, perećelavi i ozbiljni prijatelju moj, kojega doktorom titulira žargon građanski, čipkanu opasku tetice moje, po kojoj se u pismu Vašemu više činjenica skriva negoli što će ih ikada u senćanskome arhivu biti, ne umem da prećutim, a i ovako paralelno već i samu tajnu sa Vama delim: tetkica moja i na ovaj se način u našu sudbu umešala. Pred njom ništa prećutati ne umem. Kao što ni ni pred Vama ne mogu to koliko volim.
Moju tetkicu, dakako. Udovu Pratek Kamilu Georginu de Futoniku, tu cigare pušeću, lenstveno bujnu, izrazitu plavušu, koju ste Vi neprestano samo žoržinirali. Premda ste od nje naučili da takove divote koje blaženstvu duše naše ne služe nikada odveć ne treba želeti. Zaista, ne bi trebalo toliko ni privržen im biti, kako ne bismo - ukoliko se pak potreba za tim ukaže - gotovi iste jednostavno ostaviti bili. I ne bi trebalo ni naročito izbegavati, niti pak naročito tražiti nevine krasote, već, kada se one eksponiraju, treba živeti sa njima. Neka ujedljivi konj s Vama nadalje živi, ja dušu svoju slabiti neću, ni telo si neću ogaditi, sama ja ću njega se dotaći, životarim sa grešnim ljubavima mojim, pošto takve neoprostive zlosti i hladnjikavosti napisaste. Od sviju pisama Vaših vatru užgah ja. Mogućnost za izglađivanje nesporazuma spaljena je. Moja teta, Pratekovica, na sućut me navodila nije. Usplamtelom strašću gledah netremice kako sa cifrastim slovima Vašim plamenim jezikom vatra raspravi, vaj, s kakvim ste se užitkom u mome društvu često zavidljivo kamenjem na ljubavne parove bacali. Kao da se i na nas isto tako drugi kamenjem bacati nisu mogli, budući da krasan par bejasmo.
Aj, ćelavu, oholu si glavu gladite Vi, busajte se pesnicama u grudi svoje tarzanski obilato, čudnovatosti i detinjarije sred plača na usta ispuštajte, ja se na Vas sažaliti neću. Nek gršteći bes, prigušene muke, velike boli skrivaju se u prituljenoga glasa kuljajućim žalopojkama Vašim.
Sažaljevajte sebe zanavek, nek Vas teši to što ste sa usana mojih blagovremeno mladalaštvo sljubili. Već i zbog toga ja ću radije iznova prosjakinja biti, a kada je već o Vama reč, čak ni na tobožnje doktorstvo Vaše, a ponajmanje pak na izvorište novca Vašeg spasti ja neću. Postiću ja i argatovati od zore rane, opstajem ja i na prelavoj slanini. Valkai i Pejin - znam ja to - i salon-bombona poslaće mi.
Razglednica Vaša lažna je, retuš je očit. O tekstu da i ne govorim. I Vi ste ovakve atraktivne naknadne rabote o meni imali, i to zasigurno dobrano lepše no što je ova. Na mome stomaku Vaše belance rasturiti, to znadoste, napeniti do podno nedara mojih. Nek se ne razmazuje, ta i sa drugim to zasigurno činiti možete kolikogod da Vam se prohte, novca dovoljno imate, čak i onda ako pri semenu biti nećete. Stidnica moja, usne moje i zajedno njih oboje to ždrepče Vaše ne žele.
Zašto da njištim, Vi ste me učili i slike gledati. Osedlajte me, ali na obali toj ponajviše samo oni donjevrtni derani su stvarni, ne treba da kažem, jel' te, ni Vi u to poverovali ne bi, da bi se povazdan u kasini bivajući ljudi u takvom odelu u blizinu jednoga čamca pačali. Jedino bi u muzeju, a i to samo na fraj-dan, ili ako se Valkaijevo i Pejinovo srce onima pak ne smiluje, pa ih prošvercuju gratis.
Dok sam ja u mislima svojim iznova sama k sebi posezala, dotle se moja tetka uveličavajućeg stakla svoga prihvatila i pre no što sam ja poslednje pismo Vaše u vatru baciti dospela, pažnju je moju ona na jednu senku na retuširanoj razglednici skrenula. Pogledaj, otac tvoj na splavu upravo merdevine namešta. Kakve li Vi to oči imate - upitah ja glasno potištenu mi tetu, po čemu Vi to oca mi prepoznaste? Pa po čemu, ti glupava devojčice, ta brat on mi beše, brat moj dobri, a kaput koji na njemu se crni moj svečani je kaput što izrastoh ga ja, prepoznala bih ga među hiljadama. A šešir je bio glavopokrivalo oca našeg.
Uzgred - ako želite da znate, odaću Vam - moja tetka od danas u društvo uvodi novog duhovnog srodnika merdevina: vaznesilicu. Učiniće to tako što će mnogo puta u razgovor merdevine dozvati, a umesto te reči vazda će reč vaznesilica upotrebiti. Gospoda Vaše fele smesta će pak početi da je oponašaju, te ja već unapred čujem šta će doktori umesto rang-lestvice izgovarati. Dovoljno će biti ako to jednom pred Lajošem Kalmanjom izrekne, koji pak u poslednje vreme neprestano amo istraživati dolazi, on će se na to okomiti i reč vaznesilica kao reč senćansku registrovati.
Idite Vi onamo gde mislim. A ja sada na pizdu svoju ne mislim. Pardon. Elem, da sam merdevine, koliko god puta da sam Vašim posredstvom pomazana bila, mogla bih saobrazno logici moje tetke reći, da ako pak značenja nalik nama rođaci jesu, tad shvatljiva su ona i pro i kontra. Merdevine, dakako, merdevinama u raj otposlata devojka, trebalo je Vama i lickati i papati.
Glede papanja na pamet mi pade: tetka koja nit' nam papa, nit' nam pak fafa više, kaže da nakon svega ovoga ja se u dijalog s ćelavom glavom Vašom ne upuštam. Ni reči. No meni, dabome, od Vas glava ta zapravo ni trebala nije. Rečima svojim ja sada suprotno volji tetkinoj činim: protivu Vas pak ja još činiti ne mogu. Na činjenje mislim. Nakon ovoga pak da. Napisaću ovo i gotovo.
Vređa me to što mi neprestano s mojim jadnim poreklom dolazite. Ta mi smo već u potpunosti Mađari, te usprkos tome što nas u Donjevrtljane ubrajate, ja više volim muziku i priču negoli tu razvratnu i oholu gospodu Vašu. Radije ja neblagoglagoljiva i raspevana biću, no naduvana poput na senćanski praznik načinjenog kobasičastog luft-balona.
Ja više popuštati neću, nek Vas srećnim učini papa. Snaći ću se ja sa tetom mojom, puno jakog vina pijem, opere pišem i Adija čitam, a iznova sebe na solfeđo upisaću. Ne plačem i ne zaklinjem se da zlo sveta ovoga uništiću.
Vi ćete sangviničan, debeo čovek biti, pravovremeno ćete telegrafisati moći ma kojemu popu da grehe Vam razreši, no na toj adresi nikog dobrog spram vas biti neće. Dobri se Bog poodavno odselio od Vas. Uzalud paziste na blaženstvo Vaše više no na krepost svoju: šteta bi bilo da igda i pomislite da ćete doznati kuda.
Neće mene sudbina zadesiti takva kao Kriksovih Ilonina, utrubiti u vodu mene neće niko. Puhati Vi pak možete. Noćas sam sanjala da će biti jedan dečko iz Starog Bečeja po imenu Lajoš, godina istih kao i Ilona mala, koji će se za devojkom tom utopiti. Snovi moji ne lažu, a znam da ni Vama srce nije tako jako poput glasa Vašeg, vodu rečnu ni videti ne možete. Sanjaću ja i Vas, davljenje Vaše, jer snovi moji ne lažu i znam da stara priroda sreće jeste da čovek u njoj tone onda kada prihvatiti je ne može.
S Adijem mi više nemojte dolaziti, redovito ja ga čitam, no njemu bi svakoga dana na odar nužno bilo leći kako bi se sa svetom izmiriti mogao. Meni blažestveno lepi dani stižu, uskovitlani, koji će brže i lepše uzletati no parnjače pariske. Polagano se u meni javlja takva slabost prema Vama poput one koju bi more osetiti moglo spram većih čamaca koji ka njegovom srcu se ugibaju. More i žena nikada nisu jedno te isto, pa ipak identični jesu. Znam, u jutro rano slavuj retko da čamčuknuti može. Veslajte Vi, dragoviću moj, u srećnije vode, ja pak isto tako od organaVašeg uzimati neću, baš kao ni humor Vaš.
Dobro bi bilo kada bi Vi, koji od mene mladiće volite više, načisto s tim bili da će od sada samo morali naši da se taru. Ponajviše oni. Tu preda mnom je Renerovim posredstvom načinjeni portret, čelo Vam je tako lepo da bi se zarad njega plakati moglo. Pogledajte otud u samoga sebe, dobrano u dubinu, kada u parnome kupalištu senćanskom smežurano Vam spolovilo budete pipali. Ja, vala, to činiti više neću. Meni se ne čudite, neznanje je majka čuđenja, a Vi glupi niste. Ne budite leni da sebi predstavite kako samoubice Tisa ne voli, a ne voli ih ni Bog, koji je naših života gospodar. Premda smo mi obavezni da život naš održavamo, postoje takve zgode u kojima je naš život na kocku potrebno staviti. To što bih ja Vas najradije pak ubila, na isti list (razglednicu) ne spada.
Tetkica moja, Pratekovica, dok ja retke ove pisah, cirkofonom je - ne pomišljajte na telefon okruglastog oblika, mamlaščiću-ćelavčiću moj mali, nego je posredstvom cirkularnog telefonskog poziva prijateljima tetkinim - rasvetlila ona da je otac moj, nedugo nakon što fotografija ona načinjena bi, sa merdevina onih pao, budući da iste ni na šta naslonio nije. Valjda je tako bez oslonca uistinu na nebesa, ka bogu grguravih cigana, krenuo on po njima? Sad već iznova to pogledati ja ne mogu, pošto je razglednica Vaša skončala u vatri. Pribaviću ja drugu. No ako mi učiniti možete, u moje ime Valkaija ili Pejina zamolite, možda bi ipak neko od njih u pribavljanju jedne iste takve čiste razglednice meni mogao pomoći. Odgovor ne šaljite, cirkofoniraću.
Senke protrčavaju kraj mene u plavetnilu gustom, koje neprestano sa uobraženošću poneki voz probija. Da, sećam se prvog tandrkanja našeg, budući da ste me dobrano po stražnjem mi frtalju debelim prstima svojim izvatali. Kako bih i mogla zaboraviti, ta desnu polovinu njegovu od leve Vi razmakoste toliko da mišljah da beznadežno raspuknut ću se, poput patent-zatvarača na zimskome kaputu oca mojega. Ta vetar i zafijuka kroz sve rupe moje. Kad biste sada Vi videti mogli i jednu i drugu milobručnicu što drhture povrh butina mojih - nazovimo ih skupa, a zarad vernosti spram atmosfere, rezignacijom - kako se sred hujanja voza u odvojenim pravcima kreću, onamo u tminu mrklu, sigurno bi shvatili, glavice moja mala, intimnu domovinu neurastenije. Jedna u mraku, nakon vozova, smešeća se neurastenična pizda - no to, zaista, smetnja u slici jeste. O podrhtavanju i dimu da se i ne govori. Rekoh, zar ne, da rezignacija je to.
Čudesno lepim se, u teškom dimu voza, odavde čini grad, baš kao raj u dimu tamjana. Pred Vašim očima neka i nadalje samo pakao se vije, da ne biste već pomislili kako bi se na nekom boljem mestu ogrejati mogli.