Dušan Gojkov: Opšta mesta

Opšte mesto No. 2:
Sezona parenja

Eto. Opet je počelo da me peče dok piškim.

Nadam se da sam samo nazebao, da nije opet triper. To mi nikako ne bi prijalo. Sve ispočetka: lekari, antibiotici, oni odvratni kišobrančići, mirovanje, apstinencija.

No, ništa ne curi. Nema gnoja. Sigurno je samo nazeb. A koliko se sećam, poslednjih dana, zapravo poslednjih nedelja nisam ni imao šanse da zakačim nešto.

Ako se dobro sećam.

Ponekad, samo ponekad, imam rupe u pamćenju. Probudim se u subotu izjutra - kao danas, i do utorka - prazno. U utorak čitav dan moram da živim sa sopstvenom utrobom, odranom, drhtavim živcima... Do srede prođe.

Stavljam pastu za zube na četkicu. Dobro pazim da se ne pogledam u ogledalo. Ima i lepših stvari koje se mogu posmatrati subotom izjutra, nego zuriti u sopstveno naduveno, neobrijano lice.

Zube četkam tako dugo da zaboravim kad sam uopšte to počeo da činim. Navika iz škole. Tamo su nas terali da održavamo čistoću vilice bar po sedam sati dnevno.

Iz kuhinje grgolji aparat za kafu. U garantnom listu piše da je potpuno bešuman, ali se meni više dopada ovako. Bar znam kad je kafa gotova.

Pijem kafu, sedeći na ivici kreveta. Televizor je uključen, ali ga iz ovog ugla ne vidim. Samo čujem. Lekarski saveti. Šta s proširenom prostatom u kombinaciji s benignim tumorom na dvanaestopalačnom crevu?

Bože, kakvu gomilu gluposti čujemo u toku svakog dana. Pored svega, ja imam tu nesreću da pamtim, fonografski i fotografski skoro sve što čujem i vidim. Puna mi je glava nepotrebnih podataka: Gvagijare je najveća pritoka Orinoka iz kolumbijskih Anda, dužine 724km; lipaze su enzimi koji katalizuju razgrađivanje lipida; visina Mamutove pećine u Kentakiju je 105m, otkrivena je 1799. godine; pravo ime fudbalera Pelea je Edson Arantes do Nascimento... i tako dalje, i tako dalje.

Sve je to lepo i krasno, neko bi rekao - iskoristi svoje pamćenje, učestvuj u kvizu, zaradi pare - ali... ne pamtim stvari koje su zaista bitne. Recimo, zaboravim da sam otvorio slavine da napune kadu, setim se toga tek kad čujem kako mali vodopadi cure po podu kupatila. Kao sad.

Ležim u kadi i razmišljam. Sve neke duboke, metafizičke misli: da li se obrijati britvom, žiletom, ili električnom mašinicom. Rešavam da se danas ne brijem.

Sinoć sam za večeru jeo sir od soje, i sad pravim mehuriće kroz vodu u kadi. Ne miriše prijatno kad se rasprsnu na površini i odlepršaju u vazduh, no, takav je sled stvari u ovom životu.

Soja nadima.

***

Danas nemam nikakvih obaveza. Telefon neće zazvoniti. Rodbina i prijatelji zvali su me prvih godinu - dve otkako sam emigrirao. Pa su prestali. Spontano. A ni ja više ne zovem njih.

S posla? Subotom me neće zvati niko iz redakcije, siguran sam.

Deset sati izjutra. Šetnja po parku? Ne. Polenska groznica. Iskašljaću i iskijaću dušu dok stignem do parka, da ne govorim o svrabu u ušima i grlu. A kad stignem u park...

Onda, valja krenuti na piće. Negde gde mi niko neće sedati za sto, započinjati razgovor, nuditi da mi plati turu ili tražiti da mu platim turu. Obično momci nude piće, devojke ga traže, iako ni to nije pravilo. Dešava se i obrnuto. A čim se desi nešto obrnuto, to ne valja. Onda i sve ostalo krene naopako. Tumbe.

***

Predvečerje. Sedim u restoranu, odmah pored prozora, gledam mora. Lepo je vreme, ljudi se šetaju. Voda plava, mirna... ipak, s blagim raznobojnim pramenovima odsjaja po površini: nafta ili ulje.

Za stolom do mene - nepun metar - dve lepe, visoke devojke. Bliznakinje? Vrskaju dok govore. Ne šapuću, komentarišu nekog u restoranu. Vrlo slobodnim rečnikom, čini mi se. Osvrćem se da konobaru dam znak da mi naspe još jedan konjak i vidim: osim njih dve, konobara i mene, u lokalu nema nikog.

Veoma neugodno.

Dimitrios donosi konjak, sipa. Dajem mu znak da ostavi bocu na stolu. Grabim čašu, postavljam je kao zid između sebe i svih ostalih. Nevidljiva linija Maginot. Neprelazna. Ako mi neko i priđe, istog časa dobijam nedotupavni izraz lica: Jako sam pijan. Izvolite?

Za dva - tri minuta, ponovo se opuštam. Zaboravljam na bliznakinje, punim lulu - ako ništa drugo, oteraće ih miris latakije.

Istina. Odlaze.

Dimitrios prilazi, skuplja šoljice za kafu s njihovog stola.

- Interesovale su se za tebe, Lazare. Poznat si im odnekud.

- Je li?

- Aha.

- I šta si im rekao?

- Da si lokalni podvodač.

- Dugujem ti jednu, Dimitrije.

- Ne zanosi se. Ja to radim iz čistog, nepatvorenog prijateljstva. Njih dve su pola popodneva razvlačile dve kafe, ti si ovde pola sata - i već boca konjaka. Ovaj restoran živi od tebe, ponekad imam utisak.

- Šta ćeš mi pripremiti za jelo?

- Još ne znam. Smislićemo nešto. Kad osetiš da si gladan, kaži. Mislim da ima malo sira iz mešine i srdela u ulju. Ima i jutrošnjeg hleba. I dzadziki salata, naravno.

- Svakako, Dima.

Ispio sam još jedan konjak, ovaj put polako, da mu osetim i miris i ukus.

***

Onda je ušla.

Poručila je neko zelenkasto piće, okretala čašu, gledala kroz izlog u more.

Mislim da su mi noge utrnule.

Shvatio sam da piljim tek kad je skrenula pogled ka meni, podigla, upitno, jednu obrvu.

Osmehnuo sam se. Glupo, verujem.

Osmehnula se i ona.

- Dobro veče - rekla je.

- Muahmmm - čini se da sam odgovorio.

***

Polenska groznica je veoma neugodna stvar. Naročito kad nemate maramicu, a šetate s nekim na koga želite da načinite utisak. Ko je uopšte predložio da se prošetamo? Nisam smeo da progovorim, da mi ne bi procureo nos. A i bez polenske kijavice, da priznam, ne bih znao šta da kažem.

Stala je pored mola.

- Volim da posmatram vodu. Odrasla sam pored vode.

- Kinuo sam.

- Hoćete maramicu? - pružila mi je paketić.

- Pored kakve vode ste odrasli, Sofija?

- Jezero.

- Pa dobro, to nekako i liči na more. Ja sam odrastao pored reke. To je sasvim drugačije.

- Na izvestan način. - Napravila je malu pauzu. - Gladna sam. Znam jedno dobro mesto, hoćete da pojedemo nešto? - Uhvatila me je pod ruku, ne čekajući moj odgovor.

Hodali smo, ona je uz uzvike divljenja pokazivala čas galebove, čas palme, čas devojke i mladiće u šarenoj odeći.

Na sreću, iako neobrijan, setio sam se da stavim kravatu i obučem sako. Ober nam je dao veoma lepa mesta, ona je odmah naručila dva aperitiva, jelo, vino, dezert - i onda, šarmantno, malo slatkasto, rekla: Ne ljutite se što sam sve sama izabrala?

Na pola večere pojavio se prodavač cveća. Čim sam ga primetio, s onom ogromnom korpom, punom ruža, naprasno sam se zagledao u džez bend. Tuxedo junction. Fee-lin' low... Rock-in' slow... Want-to-go... Right back where I be-long... Way down south! In Bir-mingh-am...I mean south! In A-la-bam's, an old place... Where peo-ple go to dan-ce the night a-way...

U nadi da je cvećar preskočio naš sto, okrenuo sam se. Ona je držala u ruci crvenu ružu.

- Nemaš rupicu na reveru, moram da ti je stavim u gornji džep sakoa - prešla je na ''ti''.

- Hvala. Neka, držaću je u ruci. Ovo je prvi put da sam... lažem. Prvi put dobio sam cveće kad sam ležao u bolnici. Krajnici. Pre dvadeset pet godina. Ili više. Ne znam.

- Da li ti je neprijatno?

- Trebalo je da ja tebi kupim cvet...

- Zašto? Ne budi formalista.

Nagla se k meni preko stola, poljubila me, ovlaš, u obraz.

- Hvala, još jednom.

- Crven si kao ta ruža. Sigurno nisi ljut, Lazare?

Sad sam se ja nagao preko stola, obema rukama prihvatio njeno lice i poljubio je stvarno. Nije se bunila.

- Lepo.

- I želeo sam da bude.

***

Pošto je platila račun, uzeli smo taksi.

- Ne želim da spavam u hotelu. Ne noćas.

Pomislio sam na nered u svom stanu.

- Hoćemo kod mene?

- Rado. Baš me zanima kako izgleda tvoj stan.

- Nespremljeno.

- To i očekujem. Dosta mi je pedanterije.

Na ulazu u ulicu zaustavio sam taksi:

- Odavde ćemo pešice, nije daleko.

Prošli smo pored male katoličke kapelice, zgradice koju viđam svaki dan, i nikad na nju ne obraćam pažnju. Ulične rasvete nije bilo - klinci razbijaju sijalice na banderama da bi mogli da se ljube i pipkaju po klupama, tako da je jedino svetlo dolazilo od malenog kandila iz kapele. Oljuštena Madona bezizražajno je posmatrala ulični mrak.

Moja saputnica prišla je kapelici, klekla, prekrstila se, podnimila glavu i ostala tako neko vreme.

Kad je ustala i okrenula se k meni, imala je sasvim drugi izraz na licu. Ni smiren, ni uznemiren - jednostavno, izgledala je drugačije.

- Ti si vernica?

- Da. Verujem u Našeg Gospoda Isusa Hrista, u Uskrsnuće, Drugi Dolazak, Poslednji Sud, u Božansku Pravednost. Verujem.

- Ja stanujem ovde - rekao sam.

Penjali smo se uz drvene stepenice. Žurio sam ispred da upalim svetlo na svakom spratu, da nas ne iznenade bubašvabe. Ne bojim ih se, nisu mi gadne (ko je preživeo delirium tremens...), ali ne znam kako bi ona reagovala.

Sela je na ivicu mog pisaćeg stola. Kao da nije ni primetila posteljinu i posuđe po podu, prljave gaće prebačene preko stone lampe. Arhetip momačkog stana.

- Ti ne veruješ?

- Iskreno?

- Molim te.

- Dok sam bio mlađi, i u svojoj zemlji, sviđao mi se crkveni ritual. Pompa. Manastirski mir. Pa sam odrastao. Ako sam je ikada i imao, svu svoju veru do sad sam izgubio. I sada ne mogu da shvatim da neko ozbiljan, normalan, može da se zamajava takvim diletantskim teatrom. Mambo-Džambo. Još te, eshatološke tlapnje, ma šta ja to govorim, radi se o čistim pretnjama...

- Huliš.

- Verovatno. Nemoj da se ljutiš. Hajde da promenimo temu.

- Hajde. Šta imaš za piće?

- Samo konjak. Može?

***

- Zašto ne sedneš pored mene? - upitala je s poda, držeći čašu konjaka u ruci.

Seo sam.

- Nasloni glavu na moje krilo. Prijaće mi.

Popili smo skoro čitavu bocu. Uz svo prethodno piće ove večeri, ležeći u njenom krilu imao sam utisak da će soba za minut - dva početi da se okreće oko mene. Okrenuo sam glavu, poljubio je u stomak, preko haljine:

- Trebalo bi da se istuširam hladnom vodom, da se malo otreznim - rekao sam.

- Mogu li i ja? Možemo zajedno?

***

- Isuse, Isuse, Isuse, Isuse...

- Nije Isus, ja sam - mislio sam.

- Isuse, Isuse... Evo me! A ti?

- A kontracepcija?

- Isuse, Bože moj... Sad! Sad!

***

Neki zvuk me je probudio. Ona se oblačila.

- Sofija? Odlaziš? Sačekaj bar jutro.

Ćutala je.

- Sad nema prevoza, ni jedan taksi ti u ovo doba neće doći u ovaj kraj... Sačekaj jutro, odmori se... Zar je bilo tako loše? Da li se kaješ?

- Bilo je sasvim pristojno. I kajem se, jasno. Idem na prvu jutarnju misu. Moram da se ispovedim.

- Sačekaj, bar da popijemo kafu. I kakva je to ispoved u četiri izjutra?

- Samostanska. Nisi shvatio do sad? - Zakačila je čarape za pojas, malo ih zategla, spustila haljinu, osvrnula se, proverila šav. - Gde sam stavila žaket?

- Mislim da je u predsoblju.

- Da. Evo ga.

Prišla je ogledalu, popravila pramen kose na čelu. Uhvatila se za kvaku izlaznih vrata, okrenula ka meni, golom, još uvek u krevetu, rekla - Ti nastavi da spavaš - otvorila vrata i izašla.

I onda sam ponovo zaspao.

Brešit

 U početku, bio je samo mrak. I tišina. Onda je začuo glas:

- Priđi, čoveče.

- Ko si ti? - upitao je Lazar.