Želja da se bude rebro (mikroantologija)
Tatjana Ščerbina

***

Isključili su mi toplu vodu,
tečnost ljubavi, reči bujicu.
Dođe mi da se izjadam narodu
dok guram u usta maramicu.
Samujem tako bez nasušne vlage,
zajedno sa prljavim posuđem,
mahovina pokriva kamenicu
zaboravljenu kraj tuđe tarabe.

***

Žudnjom je ozaren grad celi,
sve ulice su – moji tragovi,
kuće kao pereci vreli
upijaju okolne mirise.
Na zelene nervne završetke
zakačene cvetne latice,
među njima karmin – boja tuge
i svakojake sitnice.
Iznenada grad gasne, jasno
vidim: malopre još živ,
sad stoji ugljenisan mrakom,
poput voštane figure zagasit, siv.
Gledam u tuđe prozore, za licem lice,
skrećem sa puta nehotice –
možda u Alpe, da zametnem trag,
ili kao Suvorov da ih premarširam.

1991

***

Da niko ne primeti, leto odlazi noću,
zemlja se krije pod asfalt od našeg blata,
izbledeli kupaći kostim bačen sirotuje,
golo telo ispušta dušu ispod halata.

Ogrubelo lišće, mokra obuća, reči.
Nežnost se ne budi ponovo nikada,
Ona je smrtna kao frktavi ježić,
Što zbog ljubavnih nevolja strada.

Evo, leto već obara stolice retke,
proteruje iz bašti gola ženska leđa,
stupam u kišu kao pod metke,
šapat prolaznika ranjava me, vređa.

***

Htela bih da sa sebe skinem oklop duše,
verižnjaču spletenih pristanaka i ćorsokaka,
ima časaka kada živnem: eto nagrade
za trpljenje, kad s licem na stolu, snuždena,
cvilim, venem i dospevam blizu središta,
pošto nema polovine s kojom bi da deliš
užas življenja, i strah samrtnog ništa,
i sreću - u stvari, jedini pravi fetiš.
Cela sam dok se ljubim, s mesinom
nanizanom na ražanj, utonula u misli,
a kada samujem na svetu besmislenom
borim se čas s kišom čas s pustinjskom olujom.

***

Ako jako želiš – zbiće se, uz mnoge odgode.
Između Zemlje i Mašte – svetlosnih godina predeo.
Danas za vreme večere kapljice otrovne zlovode
izbiše mi na nepcima, zalogaj mi je preseo.
U mraku su jasniji zvuci, pa i mljaskanje.
Tone u san poput soma sito stvorenje.
Još jedan dan bez tebe je junački prevaljen,
uz moje ježenje i tuđe kočoperenje.
Sve se već desilo, ti si ono što ne biva,
na bazaru božjem najređa roba. Živa istina:
i da si postao krečnjak, fosilna školjka siva,
život bez tebe je beznadežna praznina.
Ne znaš ti nas, neustrašive ruske košute,
naša je istrajnost kao francuski parfem jaka,
naša je ljubav duža od svake maršrute,
stići do Mašte nama je – na par koraka.

Žena

Stavljam pomadu, maskaru,
Kremu, ešarpu, ogrlicu.
Hiljade očiju postaju skener,
vide me u vatri, pod tušem,
nude mi pletenu baštensku stolicu,
procedivši sjaj kroz krošnje čipkaste:
koža je ekran, ona prima hiljade
zvezda na svoja pegava nebesa. Reči me
prepokrivaju svojim krznom, obasjava
oreol moje okruglo lice.
Osmehujem se, snebivljiva.
Ili poput zveri, grizem nemilice.

2002