Želja da se bude rebro (mikroantologija)
Julija Skorodumova

Sirena

To je rat. Ratuju sirene po alejama Parke,
kao ovčije kože zabludele, kao noćni šakali.
Odmakavši od hartije pisaljku parker,
svoj riblji rep otkidaju vidari.

Upisati se u istoriju bolesti – i to je nešto.
Sudbina nije kriva već dvolična: niže pojasa
uspostavlja ne odveć vešto
Sirena tobožnje mostove spasa.

Pevaj, bespolna, pevaj, prečista:
„Sirena mokra tebe prihvata.”
Daruj nam dioptriju što je vična
vlazi duala, omrazi duelanta.

Lice cvikeraša-početnika prethodi
mučiteljskom stezanju sprave.
Strmoglavo nestaje u paučini-vodi
Sirenin nakot, muve zujkave.

Saučesništvo u nemoći. Dvostruka igra:
Kćeri-matere, razbojnici-kozaci.
Dok pupi plot i dok se roji ikra
što jato je pri bekstvu baci.

To njen je adut, njen netaknuti stid.
Porođajni bol, zametak krljušti trule.
Naočari njene. Njen ukršteni vid,
Trojstvo korotnog ovala nule.

Ne tražite me naslepo, nek zvekne računaljka.
Grkljan nek zavija kao lud.
Pevaj mi, Sireno, dok za mnom traje hajka.
Pomoć hitnu ne čekam niotkud.

Prevoditeljici za rođendan

Posut je srčom umesto šećerom taj put.
Strašno su daleki i Muhamed i breg.
Pirotehnike ukus u ustima je ljut.
Na parove razbroj s’ dok vijori steg.

Belodano je jasno da jesen stiže.
Zadihani mišić nestaje bez traga,
poslednju cigaru dok gricka i liže.
A Vi, šta ste Vi rodili juče, draga?..