Istraživanje i pisanje bolničke istorije predstavlja deo onog, s oduševljenjem, preduzetog posla, koji je, okončanjem jednog stoletnog boja, obogatio Sentu jednom renomiranom bolnicom. Bolnica sa 15-20 kreveta se, tokom 130 godina, proširila na osam odeljenja razvivši se u zdravstvenu ustanovu sa 350 kreveta. Kada smo ostvarili naš cilj, pomislili smo da bi bilo vredno baciti pogled u prošlost i u cilju davanja daljeg podstreka našim naslednicima, ovekovečiti bojeve naših prethodnika. U ostvarenju ove namere od velike pomoći nam je bio pokojni Andor Dudaš, bivši gradski savetnik i istoričar, koji je očima istoričara merio te događaje. Ponudio se da nam stavi na raspolaganje nekoliko istorijskih podataka. Ovde, u punom opsegu, navodimo pismo Andora Dudaša, pošto ono već, samo po sebi, predstavlja istorijski dokument. To je bilo pre 22 godine.
" Senta, 8. septembar 1942.
Konačno sam među istorijskim beleškama našao najstarije podatke, koji se odnose na senćansku javnu bolnicu. Varoš Senta je na svojoj skupštini, održanoj 8. marta 1840 donela odluku da će posredstvom Kolonič Lasla, župnika-prepozita senćanskog u Staroj bolničkoj ulici, na Pivarevom gruntu 1834. osnovati špital i u čast sv. kralja Ladislava. U znak sećanja na svoga osnivača nazvaće se Bolnicom svetog Ladislava. Nalaže se da u ulju naslikana slika, koja prikazuje ovog sveca, a koju je senćanski sin, u ta doba još sveštenik-pitomac Elek Bendek, poklonio gradu, za večita vremena u bolnici bude istaknuta. Ovu sliku sam ja (Andor Dudaš) više puta video istaknutu na bolničkom hodniku, no ne znam gde se ona sada nalazi. Bilo bi poželjno pronaći ovu, istorijskom vrednošću bremenitu sliku."
U vreme kada je plemenito delo Lasla Koloniča postalo opštepoznato, jedan mladić, rodom iz Sente, je studirao teologiju u Kaloči. Zvao se Elek Benedek. U znak poštovanja i zahvalnosti prema osnivaču bolnice, naslikao je sliku, koja prikazuje sv. Ladislava i istu poslao Senti, sa molbom da novoosnovanu bolnicu nazovu bolnicom sv. Ladislava, po imenu sveca - zaštitnika župnika, koji je osnovao bolnicu. Skupština je ovu molbu ispunila i istovremeno se zahvalila osnivaču na njegovom velikodušnom trudu i požrtvovanju. Elek Benedek je umro 1887. kao župnik-kanonik. U vreme osnivanja bolnice imao je 24-25 godina.
Sa iznenađenjem smo ustanovili da je naša bolnica već 1942. godine imala 108 godina. Da je, dakle, na osnovu svoje duge prošlosti jedna od najstarijih bolnica u Vojvodini. Šta je ova, više nego stogodišnja, prošlost značila u životu bolnice i kakve je zdravstvene i socijalne zadatke ona ispunjavala i razrešavala? Odgovor na ovo možemo dati ukoliko se osvrnemo na 1834-tu godinu, godinu osnivanja bolnice i sagledamo rad obavljen pre 130 godina. Prvi službeni podatak smo pronašli u senćanskom Istorijskom arhivu. To je jedan službeni obračun sačinjen 1834. u vreme vladavine cara Franje I. Glumci, koji su bili posetili Sentu, su prihod od predstave namenili izgradnji bolnice.
"Novci koji su za račun bolnice slobodne varoši Sente, prigodom u čast rođendana Njegovog Veličanstva Cara i Kralja Franje I, posredstvom ovdašnje predstave vesele pozorišne družine, prikupljeni 9. februarija 1834."
Uz ovo su bile priložene dve liste. Na jednoj je bilo 112 imena sa ukupno 131 forintom priloga, a na drugoj 41 ime sa 102 forinte priloga. Na kraju detaljnog prikaza izdaci su ("za muzikante, sveće, pranje firangli, itd.") "odbijeni" od prikupljenog iznosa, te su preostale forinte predali bolnici.
U "Računopolagačkom zapisniku" senćanske rimokatoličke župe, koji sadrži podatke u rasponu od 1852. do 1884, na nebrojenim mestima se može pročitati sledeća primedba: "Bolnica sagrađena 1834-te posredstvom blaženopočivšeg velečasnog prepošta Lasla Koloniča, župnika senćanskog. 1852-ge blaženopočivši velečasni kanonik Janoš Valto, ađanski župnik, je osnovao zadužbinu za lečenje sirotinje i zaveštao joj 300 forinti." U toj istoj knjizi pominje se i više bolničkih zadužbina, čije su kamate na kraju svake godine predavane bolničkom ekonomu. Verovatni razlog, ovog staranja rimokatoličke župe o bolničkim zadužbinama, leži u tome što je sam župnik bio najveći darodavalac i osnivač. Prijem prihoda od kamata je od strane grada bio poveren poslaniku Menjhartu Ujhaziu. No, iz raspoloživih podataka nije bilo moguće ustanoviti da li je gradnja iz 1834. predstavljala zidanje nove zgrade ili pak samo adaptaciju postojeće. Ovaj potonji slučaj je verovatniji, jer su zgrade već nakon 30 godina bile toliko ruinirane da je 1872. bilo potrebno hitno premestiti bolnicu na drugo mesto.
Prva lokacija senćanske bolnice se nalazila na, tzv. Pivarevom gruntu. To zemljište je kupio župnik Laslo Kolonič i darovao ga bolnici. Staru bolnicu su, inače, činile dve parcele i zgrade, koje su se nalazile na njima.
Tačni, verodostojni podaci, koji slede, mogu se pronaći u računopolagačkoj kartoteci iz 1840. godine. Naslov glasi: "Podaci Bolnice u slobodnoj i kraljevskoj krunskoj varoši senćanskoj celoviti su protokol iz godine 1840." Ovaj akt pruža, inače, celovitu sliku o ondašnjem radu bolnice.
Detaljno prikazuje statistiku za svaki mesec i sadrži sledeće interesantnije podatke:
U ovom periodu bolnica nije predstavljala isključivo ustanovu za lečenje, već je ujedno predstavljala i azil za neizlečive bolesnike. Zaključak proističe iz toga što je godinu dana ranije bilo 7 negovanih osoba. Tako je, na primer Katalin Nađ ležala u bolnici već 7 godina, Ilona Šanta 3 godine itd. Prirodno, bolesnici na ovako dugotrajnom tretmanu bitno su povećavali prosečan broj bolničkih dana po pacijentu. U ovom slučaju taj broj iznosi 95, no ukoliko računamo samo broj lečenih osoba, čije je bolničko zadržavanje bilo manje od godinu dana, dobijamo prosek od svega 47 dana po bolesniku. Slično ovome, pouzdane podatke nalazimo i o 1842. i 1846. godini. U tim statistikama stopa smrtnosti je neverovatno visoka. Prosečno varira od 20 do 30%, što znači da su u tom periodu lečeni mnogi neizlečivi bolesnici. Ti nesrećnici su zauzimali bolničke krevete sve dok ne bi dospeli na groblje. Nasuprot ovako tačnim statistikama iz pomenutih godina, ni na jednom mestu u njima ne nalazimo naznaku o tome koliki je bio prijemni kapacitet bolnice. Ukoliko pretpostavimo da je iskorišćenost postelja iznosila svega 50%, broj kreveta je mogao iznositi oko dvadeset. Broj postelja možemo izračunati i iz podatka, koji govori o tome da je bolnica 1870. i 1872. dražbom unajmljivala grejanje. Tri peći su bile ložene slamom, a za grejanje jedne peći je plaćeno 52 forinte. Nije, dakle, bilo više od 3 bolesničke sobe, no moguće je da su postojale i svega 2, te tako broj kreveta nije mogao biti veći od 20-30.
Sva pomenuta akta pisala je ista ruka. U "Statutarnoj knjizi" smo našli sledeću belešku, koja je datirana 3. januara 1835: "Velečasni gospodin duhovni pomoćnik Benedek Elek se patriotskim porivima i ljubaznošću vođen nadzorništva prihvatio, dok se gospodin učitelj Karačonji Ištvan pak, sa pravom korišćenja 3 lanca zemljišta gradskog opskrbljen, a zapisničko-blagajničkog i računopolagačkog tereta prihvativši se, raspoređuje.." Za učitelja je ovo zaduženje važilo još i 1846. Primerno je obavljao svoj posao, te zavređuje pohvalu i nakon 130 godina.