Vremenski period od dva ljudska veka predstavlja veliko razdoblje, ne samo u životu pojedinca, već i u životu zajednice. U istoriji senćanske bolnice se tokom ovih sedam decenija pokazuje samo neznatni napredak. Izvesni napredak se pokazuje samo u prvoj deceniji ovog razdoblja. Broj postelja se bio nešto povećao. Tesne i male bolničke prostorije bile su zamenjene nešto prostranijima. Godine 1873, kada se bolnica preselila na novu lokaciju, bilo je nabavljeno 30 novih gvozdenih kreveta. Rasklimatane "šklopocije", korištene u staroj bolnici, su bile dotrajale i postale neupotrebljive. Iz ove činjenice se može ustanoviti da je prijemni kapacitet bolnice iznosio 30 ležaja. Za krevete je istovremeno bilo kupljeno i 30 vojničkih ćebadi od bele vune, koja su se pokazala prilično "izdržljivim" i koja su bila korišćena tokom dugih decenija. Stolar Danijel Es Sabo je bio napravio nov bolnički nameštaj. Nova je bila i sama zgrada. Smeštaj bolnice je u topografskom smislu bio veoma dobar, jer je bolnica praktično ležala u geometrijskom centru grada, na uglu ondašnje Rečne (kasnije ulice Franše d, Eperea, a još kasnije Fruškogorske ulice) i Zabavišne ulice (kasnije ulice Svetozara Miletića). Zemljište nije bilo veliko; sveukupno 496 kvadratnih hvati na katastarskoj parceli broj 108788. Ta javna zgrada i danas (1964. prim. prev.) poseduje istu onakvu spoljašnjost kao i pre 90 godina kada je bila sagrađena. Zidovi su joj vlažni, a u vreme visokih podzemnih voda vlaga se penje do visine od 2-3 metra. Zgrada je izmenjena jedino time što su pregradni zidovi premešteni u skladu sa svakidašnjim potrebama. Zgrada je bila izgrađena kao zabavište a ne kao bolnica. Ta zgrada je, kao privremeni smeštaj, od strane Gradskog saveta bila prepuštena bolnici na dve godine. Ali, od ove dve godine je ispalo sedamdeset godina, pošto je na tom mestu i u toj zgradi bolnica ostala sve do 1. januara 1942. godine. Grad se privremeno spasao od briga vezanih za izgradnju jedne nove bolnice. Ali, ne zadugo! Hronološki izneti podaci će sve ovo postupno potvrditi.
Godine 1875. su nastupile neprilike u bolničkoj ishrani. Bolničar, koji je ujedno bio i preduzetnik i hranom snabdevao bolnicu, je bez ikakve prethodne najave otišao iz grada prekinuvši snabdevanje bolesnika hranom i prepustivši ih njima samima. Gradonačelnik (u to vreme je Senta već bila dobila status grada) je preduzeo potrebne mere i brigu o bolesnicima i njihovu ishranu poverio lekarskom pomoćniku Lajošu Kutiju. Srazmerno ovom povećanju radnih obaveza, bilo je potrebno povećati i njegovu platu. Ovaj zadatak Lajoš Kuti je izvršavao tako što je njegova supruga preuzela ishranu bolesnika i pranje veša, a on sam je preuzeo negu bolesnika, koju je obavljao uz pomoć jednog poslužitelja. Lekarski pomoćnik Lajoš Kuti je umro 8. oktobra 1887. godine, ali njegova žena je, u svojstvu preduzetnika zaduženog za ishranu, nastavila da radi u bolnici sve do 1900. godine.
Na skupštinskom zasedanju održanom 30. marta 1875. godine "molba dr Adolfa Glikštala, hirurškog naučenjaka i akušera, glede nastanjivanja njegovog i otpočinjanja lekarske prakse pročitana je". Nakon pregleda podnetih svedočanstava bila je izdata dozvola za obavljanje lekarske prakse (Dr Glikštal je 1902. godine postao, treći po redu, direktor ovdašnje bolnice).
Godine 1876. u našem gradu se osniva prvi Zdravstveni savet, koji je u to vreme nosio ime Komisija za javno zdravstvo. Lekari - članovi ove komisije su bili: dr Janoš Revai, dr Jožef Kelner, dr Adolf Glikštal i lekarski pomoćnik Lajoš Kuti. Osim pomenutih lica u sastav komisije je ulazilo i 20 članova Skupštine.
Godine 1877. apotekari Menjhart Muči i Martin Mihalovič iz Baje podnose molbu za otvaranje, druge po redu, apoteke u Senti. Komisija za zdravstvo je, na preporuku županijskih vlasti, po ovom pitanju sastavila detaljno obrazloženje i predložila da se izda potrebna dozvola. Opsežni zapisnici pružaju prilično tačan uvid u ondašnju zdravstvenu situaciju (zapisnik br. 161 na str. 18. razmatra senćanske zdravstvene probleme). Sledeći podaci se odnose na bolnicu: na osnovu sedmogodišnjeg proseka u bolnici je godišnje lečeno 365 bolesnika. Broj bolničkih dana nije naznačen. Pošto je u tom periodu broj bolesničkih dana po bolesniku varirao u intervalu od 15 do 20, može se pretpostaviti da je on na godišnjem nivou mogao iznositi oko 6000-7000.
Godine 1882. u Senti se osniva podružnica Crvenog krsta, koja bira komisiju od 25 članova.
Godine 1883. Ministarstvo odobrava diplomiranom apotekaru Menjhartu Mučiju otvaranje Druge apoteke u Senti.
Godine 1884. članovi Komisije za zdravstvo su lekari: dr Revai, dr Glikštal i Lajoš Kuti. Kako se te godine dr Kelner ne pominje na popisu lekara, a kako o njemu nema pomena ni kasnije, može se pretpostaviti da se bio odselio iz Sente. Njegova naslednik je bio dr Glikštal.
Preminuo je Janoš Šinkai, bivši poslanik u parlamentu, rodom iz Sente, testamentarno zaveštavši bolnici 1500 forinti (to je predstavljalo približno jednu godišnju gradonačelničku platu).
Nakon preseljenja u zgradu u Zabavišnoj ulici su, kao što smo već pomenuli, privremeno utihnuli glasovi, koji su prizivali gradnju nove bolnice. Ali, već je na sednici od 13. marta 1886. godine na tapet ponovo bila stavljena izgradnja bolnice. Jedva je proteklo, dakle, 14 godina, a već se bilo došlo do saznanja da rešenje u Zabavišnoj ulici nije rešenje. Vredi doslovno citirati zapisnik. Antal Žarko i drugovi su se bili predstavkom obratili Skupštini po pitanju osnivanja jedne bolnice, koja bi udovoljavala zahtevima vremena. Bio je usvojen sledeći zaključak: "Gradska skupština, i sama znajući da je ovome gradu jedna bolnica koja bi udovoljavala zahtevima vremena sadašnjega potrebna, pri čemu je do odgode podizanja njenog usled maćehinskih okolnosti a ne usled volje grada došlo; Skupština, dakle, u potpunosti stavove podnosilaca deleći, stoga principijelno izjavljuje, da usled toga što bržu izgradnju potrebitostima stanovništva građanskoga i zahtevima vremena u potpunosti odgovarajuće bolnice prvorazrednim zadatkom svojim smatra, a budući da je potrebno glede odabira mesta u gradu za podizanje ovako moderne bolnice, svrsishodnoga bolničkog rasporeda, njenog uređivanja i opremanja, kao i zdravstvenog i podvorničkog personala, a u prvom redu pak glede iznalaženja izvora iz kojih bi se troškovi svega ovoga podmiriti mogli obazreti se - neophodnim smatrajući sprovođenje preliminarnih radova koji obezbeđuju poduhvata ovoga i uspehu njegovome vode - iz pomenutih razloga nalaže stalnoj Zdravstvenoj komisiji kojoj g. gradonačelnik predsedava, da sve ovo u obzir uzevši, jedan detaljan predlog izradi, građevinske planove i nacrt budžeta pribavi, te da svoj predlog snabdeven ovim kao i mišljenjem koje očituje izvore iz kojih bi se troškovi podmiriti mogli, skupštini ovoj što pre radi daljega sprovođenja podnese. Na kraju molbu pored izvoda sadašnje odluke, građevinskoj komisiji posredstvom saveta izdajemo".
Godine 1887. dr Mor Lendvai, koji je diplomirao 18. decembra, na skupštini od 11. februara moli za oglašavanje svoje diplome. Primljeno je k znanju.
Godine 1887. na skupštini održanoj 30. juna, lekarski pomoćnik Lajoš Kuti traži bolovanje. Odobreno mu je.
Godine 1887. na skupštini održanoj 10. oktobra, gradonačelnik saopštava da je preminuo lekarski pomoćnik i negovatelj. Umro je 7. oktobra. Doneti zaključak glasi ovako: "Usled smrti upražnjena dužnost lerkarskog pomoćnika privremeno se poverava Glavnom lekaru dr Janošu Revaiju. Ujedno se upućuje savet da se privremeno o obavljanju nege bolesnika stara, te da imavši u vidu staranje o bolnici, a uzimajući u obzir da se do sada objedinjeni položaj lekarskog pomoćnika i negovatelja kao dobar potvrdio, o promenama na najskorijoj sednici predlog podnese".
Na sednici od 15. novembra 1887. glavni lekar dr Janoš Revai podneo je predlog o organizaciji i popunjavanju upražnjenog mesta lekarskog pomoćnika posle smrti Lajoša Kutija. Odluka:
"Smrću lekarskog pomoćnika Lajoša Kutija starijeg, koja je nastupila 8. oktobra ove godine, definitivno je upražnjena funkcija negovatelja i sa njom povezano mesto lekarskog pomoćnika, te se shodno zahtevima javnog zdravstva kao i zahtevima vremena, umesto toga, mesto III (tercijarnog) okružnog lekara uvodi, tako što će mesto ovo od strane diplomiranog lekara - a posredstvom zvanično raspisanog konkursa - popunjeno biti. III okružni lekar je dužan u njemu naznačenom delu grada stanovati; među njegove dužnosti i obaveze spadaju pak: besplatno lečenje siromašnih stanovnika u njegovom reonu kao i obavljanje vakcinacije posredstvom postojećih institucija. Pomoć glavnom gradskom lekaru (primarijusu) u javno-zdravstvenim i policijsko-lekarskim poslovima pružaće. Nedeljno jednom izveštaj o zarazama glavnom lekaru podnosiće. Pomoć glavnom lekaru u bolnici prilikom obavljanja većih operacija pružaće. Mrtvozorničke dužnosti posredstvom postojećih institucija na celoj teritoriji grada izvršavaće, te će autopsije u svojstvu bolničkog patologa kako u naučne tako i u policijske i sudske svrhe obavljati. Konačno će bolnicom za zarazne bolesti, koja bi u slućaju epidemije kolere eventualno otvorena bila, rukovoditi".
"Negovateljske usluge zasada potpuno odvojiti treba, sve dotle dok za ovo osposobljene tzv. opatice-bolničarke na raspolaganju ne budu, dok će se privremeno, posredstvom dve osobe koje su preko gradskog saveta, a na predlog glavnog lekara angažovane, i to pak tako što će oko muških bolesnika preko muškog, a oko ženskih pak bolesnica preko ženskog bolničara, usluge ove vršiti".
"Ishrana bolesnika odvijaće se ubuduće tako što će se u ove svrhe jedan menzaš (traiteur) angažovati, koji će unutar bolnice besplatan stan uživati, a koji će na osnovu, sa savetom gradskim zajednički utanačenog i potpisanog ugovora i cenovnika, sa prehrambenim opsluživanjem zadužen biti. Pored ovoga od te osobe se traži da u pružanju berberskih usluga ili makar u nezi bolesnika i pružanju prve pomoći osposobljena odnosno upućena bude".
Lajoš Kuti je od 1875, otkako je preuzeo negu i ishranu bolesnika, dobio stan u bolnici. Kako u ono vreme nije bilo dežurne lekarske službe, permanentno dežurstvo je praktično i danju i noću držao ranarnik, koji je stanovao u bolnici. Fakulteti su još ranije prestali sa obrazovanjem ranarnika. Ranarnika su u prvoj polovini prošlog veka u austrijskoj vojsci nazivali felčerom. Njihov glavni zadatak, u slučaju rata, je predstavljala briga o ranjenicima. Ovakvi ranari su delovali i u civilnom životu. Oni nisu imali doktorat niti titulu doktora. Ali, pojedinci među njima su stekli takvo iskustvo u puštanju krvi, stavljanju vantuza i klistiranju, da su stekli i impozantnu samostalnu praksu. Lajoš Kuti je bio treći ranarnik u Senti. Posle njegove smrti, mesto ranarnika u Senti je ukinuto. Zbog toga je bilo potrebno reorganizovati zdravstvenu službu. Upravo zato je planom bilo predviđeno da angažovano negovateljsko osoblje mora imati iskustva u prvoj pomoći, jer, kao što smo već napomenuli, lekarskog dežurstva nije bilo, a ni lekar nije bio u mogućnosti da danonoćno bude u bolnici na raspolaganju.
Godine 1888. u Senti su na tapetu stajala 3 problema (već decenijama aktuelni); bolnica, sirotište i ubožište (starački dom, sirotinjski dom, prim. prev.). Pri gradu je postojao finansijski fond za sve tri ustanove, a sve tri ustanove su čekale na svoju realizaciju. Glavni lekar dr Revai i glavni beležnik Sekfi, u vezi izgradnje staračkog doma, bili su poslati na studijsko putovanje u Budimpeštu. Izaslanici su referisali o svojim iskustvima i predložili da izgradnja staračkog doma počne što pre. Skupština je ovaj predlog odbacila s obrazloženjem da je izgradnja bolnice hitnija. Gradskom savetu je bilo naloženo da izgradnju bolnice uzme u razmatranje. Kao što možemo videti, gradski oci su želeli izgradnju nove bolnice, ali par meseci kasnije, 10. novembra, odobrili su preuređenje bolnice. Sala za autopsije, koja se nalazima u glavnoj zgradi, bila je premeštena u dvorišnu zgradu, a na njenom mestu je bila izgrađena, odnosno uređena operaciona dvorana. U dvorišnoj zgradi je takođe adaptirana jedna prostorija za izolaciju duševnih bolesnika.
Te iste godine je dr Lendvai Mor, uz gore pomenute uslove, izabran za lekara u ponovo osnovanom III kvartu.
Godine 1890. dr Meri Šandor, podlekar (doslovni prevod - verovatno lekar pripravnik, prim. prev.) budimpeštanske bolnice Rokuš, podneo je na oglašavanje svoju diplomu. Promovisali su ga 17. III 1888. godine.
Godine 1891. Savetu je bio podnet predlog o osnivanju sirotinjskog doma, izgradnji bolnice i preuređenju postojeće bolnice u školu. On je bio prosleđen Privrednoj komisiji (ovo rešenje je u prošlom veku predstavljalo jedan od najpouzdanijih metoda za prolongiranje odluka).
Godine 1892. glavni gradski lekar je predložio da se na Gornjem Bregu ustanovi mesto lekara IV kvarta. Diskusija gornjobrežanskog poslanika g. Nemčoka je glasila: "mi ne želimo lekara, već samo mrtvozornika, jer imamo popa, pojca i groblje, neka bude i mrtvozornika da ga ne moramo iz Sente dovoditi". Kao što se iz zahteva poslanika može zaključiti, nisu bili bitni interesi bolesnog čoveka i njegov život, već to da preostali živi ne "trče" u grad po mrtvozornika. Od celokupnog Revaijevog plana, ionako, nije bilo ništa. Gornji Breg, nažalost, ni danas (1964., prim. prev.) nema stalnog lekara, koji bi tamo stanujući prebivao.
Profesor više gimnazije, Ivan Ervenj u Gimnazijskom godišnjaku za školsku 1893/94. godinu napisao je kraću studiju pod naslovom "Javnozdravstveni odnosi grada Sente". U toj studiji nailazimo na nekoliko vrednih statističkih podataka. Evo analize:
tabela br. 1: kretanje bolesnika u bolnici za 13 godina
|
Godina |
Broj |
Broj izle- |
Nepro- |
Nepro- menjenog stanja |
Zadrža- |
Umr- |
Stopa smrt- |
Broj bolnič- |
Prosek lečenja |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Nasuprot tome što ova statistika, koja obuhvata period od trinaest godina, sadrži prilično podrobne podatke, njoj ipak nedostaje jedan podatak od suštinskog značaja - broj kreveta, kojima je ostvaren pomenuti obim poslovanja. Ovako broj bolničkih kreveta možemo utvrditi samo posrednim putem. Iz ove statistike, naime, možemo saznati sledeće:
1. Prosečan broj bolesnika je tokom 13 godina iznosio 287 bolesnika godišnje.U navedenom periodu je ukupno lečeno 3736 bolesnika. 2. Prosek broja bolničkih dana je iznosio 4454 dana. 3. Na jednog bolesnika je dolazilo 15,4 bolničkih dana. 4. Pretpostavljena iskorišćenost kreveta je iznosila 70-88%. 4a. Bolesnicima je stajalo na raspolaganju najverovatnije 25-30 kreveta. Statistike ne sadrže broj kreveta verovatno zbog toga što je on, izgleda, uvek bio prilagođavan potrebama. 5. Broj smrtnih slučajeva u odnosu na ukupni broj bolesnika iznosi 7%. Statistike iz 1840. iskazuju smrtnost od 20%. To ne znači samo to, da se javno zdravstvo tokom tih 50 godina u velikoj meri poboljšalo, već i to, da je pola veka ranije "špital" praktično predstavljao azil za ostarele i neizlečive bolesnike.
Tabela br. 2: mortalitet dece tokom 13 godina
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Prikazana senćanska statistika je izuzetno dragocena. Velika je šteta što ona ne sadrži prikaz starosnog doba dece. Ukoliko pretpostavimo da se u dečiji uzrast ubrajaju sva lica do 14 godina, tada ova statistika pruža zaista zastrašujuću sliku. Iz nje, naime, saznajemo da su deca činila 61,6 % umrlih. Saznajemo, nadalje, i to da više od 1/3 dece uopšte nije bilo podvrgnuto lečenju. U vitalnim statistikama, dečiji uzrast je ustanovljen u rasponu od 0 do 14 godina, te samim tim obuhvata i smrtnost odojčadi (0-1 god.). Ukoliko navedene podatke uporedimo sa današnjim, (1964. prim. prev.) bićemo u prilici da vidimo kakav je ogroman napredak medicinska nauka postigla u proteklih 75 godina. Stopa mortaliteta dece je sa 61,6 % opala ispod 6 %.
I ova statistika pruža zaista vredne podatke. Iz nje se da uočiti u kojoj meri je pre 75 godina, dakle pre upotrebe antidifteričnog seruma, difterija predstavljala rasprostranjeno oboljenje. Tada se još nije znalo da, tzv. "razorno zapaljenje" grla i difterija zapravo predstavljaju jednu te istu bolest. Za 13 godina prosečno je prijavljeno 50 slučajeva, ali bilo je godina (1892) kada je prijavljivano i po 110 slučajeva difterije. Broj neprijavljenih slučajeva je, naravno, neproverljiv. Podjednako tačnu predstavu dobijamo i o koleri: godine 1886. je bilo 8 smrtnih slučajeva, 1892. 22 slučaja, dok je 1893. umrlo 17 osoba. Broj smrtnih slučajeva od tuberkuloze je u navedenom periodu dostigao 14,9%. Ivan Ervenj je u svom spisu upućenom omladini pisao o higijenskom načinu života. Stoga je, da bi što bolje potkrepio svoju argumentaciju, od glavnog gradskog lekara zatražio, a verovatno i dobio, statističke podatke, koji su se odnosili na bolnicu. Senta, inače, ne poseduje statističke podatke o zdravstvu s kraja prošlog veka. Raspolažemo jedino podacima, koji su prezentovani u Gimnazijskom godišnjaku iz 1893 / 1894. u čiju pouzdanost ne možemo sumnjati. Taj spis inače sadrži još nekoliko interesantnih podataka. U Senti je 1894. živelo 26648 duša. Jedna krčma je dolazila na svakih 467 stanovnika, na salašima je bilo njih 16, a na užem gradskom području 41. Sem toga bilo je još i 68 rakidžinica, tako da je na svakih 213 stanovnika dolazila po jedna točionica rakije. Senti može služiti na čast što je u to vreme imala čak 15 bušenih arterskih bunara. Ime profesora Ivana Ervenjija ostalo je sačuvano u istoriji senćanskog zdravstva.
Tabela br. 3: statistika umrlih od zaraznih bolesti
|
Godina |
Razor- |
Difte- |
Os- |
Šar- |
Srdo- |
Tifus |
Bogi- |
Ko- |
Ukup- |
Umrlih od zaraznih bolesti |
% |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
I županija se 1895. godine uplela u bolnički problem.Na majskoj skupštini je pročitan dopis podžupana od 9. februarom iste godine, koji je prezentovao rezultate bolničke inspekcije i naložio što skoriju sanaciju nepovoljnih prilika, koje su bile zatečene: "Ni sama zgrada ne odgovara svojoj nameni. Onih 14 većih ili manjih prostorija, koje se u njoj nalaze, su nesvrsishodno raspoređene, postoje svega dve bolesničke sobe u koje su bolesnici smešteni bez ikakvog obzira prema njihovim bolestima. Sobe i nameštaj su prljavi, hodnički pločnik vratoloman, kupatila nema, dok je na koncu i nega manjkava, pošto bolničar grubo postupa sa bolesnicima. Stoga se nalaže da muškim i ženskim bolesnicima budu stavljene na raspolaganje po dve odvojene bolničke sobe, a za umobolne bolesnike pak takođe jedna bolesnička soba pogodna u ove svrhe, te nadalje opremanje jednog kupatila". Dr Revai je nakon ovoga podneo predloge za sanaciju bolničkih mizerija: osnivanje jedne osmokrevetne sobe namenjene ženama obolelim od sifilisa, uređivanje kupatila, popločavanje hodnika. Momentalno upošljavanje jednog bolničara i jedne bolničarke. Tom istom prilikom je bio pročitan i predlog komisije za zdravstvo: "Higijenski problemi bolnice nisu rešivi bez izgradnje nove bolnice. Stoga se nalaže privrednoj komisiji da ovo pitanje prouči i podnese predlog".
Pomenuta godina je bila znamenita i po tome što je tada u Senti uvedeno u upotrebu i korišćenje antidifteričnog seruma. Behring i Roux su otpočeli lečenje pacijenata ovim novim medikamentom godinu dana ranije, godine 1894. On je, verovatno, bio veoma skup pošto je za nabavku 5 doza bilo potrebno tražiti skupštinsko odobrenje.
Ministarstvo unutrašnjih poslova je gradu predložilo osnivanje jedne dvadesetokrevetne bolnice za lečenje trahoma, pri čemu bi je ono opremilo i održavalo, dok je grad jedino trebao da se postara za zgradu. Skupština ovaj predlog nije prihvatila. Jedini, pomena vredan događaj u 1896. godini je predstavljala nabavka mobilnog parnog sterilizatora (dezinfikatora) sa konjskom vučom. On je korišten tokom 30 godina, da bi, tek nakon toga, na red došlo njegovo uklanjanje. Stvari bolesnika, koji su patili od zaraznih bolesti, su u gradu bile sterilisane, dok su na Tornjošu Cigani devašizirani.
Zdravstveni savet je 1897. godine podneo plan za proširenje stare bolnice. Skupština je odbacila predlog. Ovo pitanje je 1898. ponovo stavljeno na dnevni red, ali ovaj put kao predlog gradskog saveta. Finansijska situacija je bila povoljna pošto se bolnički fond bio uvećao na 40.000 forinti, a tim sredstvima se bolnica već mogla graditi. Skupštini je bilo postavljeno pitanje da li da se gradi nova bolnica, ili da se samo proširi stara? Rezultat glasanja je bio porazan, jer su svega dva poslanika glasala za izgradnju nove bolnice, dok su ostali glasali za proširenje stare bolnice ( to je sveukupno iznosilo 5.000 forinti).
Nakon inspekcije podžupana, koja je obavljena 1895. godine, sa bolnicom se nešto neizostavno moralo učiniti, pošto je to sada već predstavljalo naredbu "odozgo", pa čak i tako je razvoj događaja tekao prilično razvučeno i uz neprekidna preganjanja. I dok uskogrudost mesnih vlasti i Gradske skupštine, ne samo da nije doprinela razvoju bolnice i podizanju opšteg nivoa javnog zdravstva ( i to nasuprot činjenici što razvoj bolnice gotovo 30 godina nije održavao korak sa napretkom zdravstva), već je 16. marta 1899. nastupio sudbonosni preokret u životu senćanske bolnice. Tog dana je gradonačelnik saopštio uredbu ministra unutrašnjih poslova (br. 5781 VI b. od 18. februara 1899.), kojom se do tada samostalnoj senćanskoj bolnici dodeljuje status javne bolnice. U to vreme, dodeljivanje statusa javne bolnice je značilo to da troškove lečenja siromašnih bolesnika ne plaća grad već, tzv. "Zemaljski bolnički fond". Bolnica je mogla da primi i leči bolesnike iz bilo kog dela države. Nasuprot tome, Ministarstvo je imalo pravo da jednoobrazno utvrđuje naknade za lečenje siromašnih bolesnika na celokupnoj državnoj teritoriji. Pomenuti status je važio od 1. januara 1899. godine. U protekle dve decenije je na više zvaničnih mesta postavljano pitanje od kada senćanska bolnica ima status javne bolnice i pod kojim uslovima ga je ona dobila? Sve do sada je bilo mogućno dati samo približno tačan odgovor, ali zahvaljujući sadašnjim istraživanjima (1964. prim. prev.) i ovo pitanje je razjašnjeno.
Glavni gradski inženjer je 1900. godine predstavio planove za proširenje stare bolnice, koje je Skupština prihvatila ( Županija odobrila ) pa su radovi bili dovršeni još te iste godine.
Da su te godine radovi na proširenju i popravkama, zaista, bili dovršeni potvrđuje i izveštaj, koji je bio podnet Skupštini, a po kome su "otpaci šindre, prikupljeni prilikom opravke krova javne gradske bolnice 'Sv. Ladislava', prodati na dražbi". Otkako se bolnica nalazila u zgradi u Zabavišnoj ulici, (već 30 godina), ovo je bilo drugi put kako je popravljana. Nasuprot tome i nadalje neprekidno opstaje zamisao o gradnji nove bolnice. Sve ovo potvrđuje činjenicu da ni radovi na proširenju bolnice, koji su bili obavljeni 1900. godine, nisu doneli rešenje problema.
Dr Revai je te godine poslednji put nastupio u Skupštini. Na skupštinskoj sednici od 12.januara 1900. godine podneo je opsežan izveštaj o trahomu iz kojeg se može videti da je prilikom profilaktičkog pregleda otkriveno 551 lice obolelo od trahoma. Dr Revai je 18. maja 1900. godine zatražio šestonedeljno bolovanje. Avgusta 17. iste godine, bio je izabran za člana delegacije, koja je trebala da prenese pozdrave grada nadbiskupu Đerđu Časki, povodom pedesetogodišnjice njegove svešteničke službe. Nakon toga nema više pomena o njemu. Senćanski glasnik pominje njegovo ime u jednom od svojih septembarskih brojeva iz 1901. godine, kao ime nekadašnjeg glavnog gradskog lekara, čije je ingerencije preuzeo dr Adolf Glikštal. Gradski zapisnici iz 1901. i 1902. godine nedostaju. Ipak, nakon duge potrage uspeli smo da u Gimnazijskom godišnjaku iz školske 1901-1902. pronađemo podrobnije podatke o njegovoj smrti. Citiram avizorni nekrolog: "Nakon duge bolesti u Budimpešti je 11. jula 1901. godine preminuo glavni gradski lekar Dr Janoš Revai, koji je bio revnosni član Gimnazijskog odbora od samog njegovog osnivanja, a u međuvremenu bio i njegov potpredsednik. Pokojnik je bio čovek velikog znanja. Ljubav prema nauci i obrazovanju ga je zbližila sa ovom ustanovom i to tako što je i kao član Gimnazijskog odbora i kao glavni gradski lekar bio, shodno svom izraženom osećaju za dužnost njen vatreni pristalica. Tokom niza godina on je obogaćivao biblioteku i kabinete vrednim nastavnim sredstvima, a kao glavni grdaski lekar je pak od samog osnivanja ustanove sa retko izraženim osećajem za dužnost brinuo o zdravstvenom stanju učenika. Neka istinski bol koji osećamo povodom ovog gubitka, kao i iskreno saučešće koje upućujemo njegovoj deci u njihovom neizmernom bolu, uz ovo malo podsećanje bude skromno znamenje onog odnosa koji nas je povezivao sa pokojnikom. Večan mu pomen, počivao u miru".
Dr Revai je punih 40 godina stajao na čelu javnog zdravstva našeg grada, dok je njegov prethodnik dr Čendič radio tokom 30 godina. Znamo da je glavni gradski lekar ujedno bio i direktor bolnice. Deset godina je proveo u najstarijoj gradskoj bolnici na Pivarevom gruntu, a trideset godina u zgradi lociranoj u Zabavišnoj ulici. Krajem prošlog veka u medicini su bila ostvarena velika otkrića pa je dr Revai nastojao da, shodno skromnijim provincijskim mogućnostima, uzme udela u njima. U najistaknutije aspekte njegovog delovanja ubrajaju se uvođenje variolizacije, uvođenje antidifteričnog cepljenja u terapeutske svrhe i zaustavljanje daljeg širenja, dotad rasprostranjenog, trahoma. On je bio prvi lekar u Senti, koji je stao u odbranu javnog zdravstva i koji je pripremao i podnosio bezbroj planova Gradskoj skupštini. Tako, on nije bio odgovoran što bolnica nije bila izgrađena za njegova života. Velika epidemija kolere iz 1892/1893. godine dogodila se upravo u vreme njegovog službovanja, baš kao i ona manja iz 1886. Dr Revaiju je uspela da zajedno sa svojim saradnicima zaustavi epidemiju. Pregledajući matičnu knjigu umrlih, sa iznenađenjem smo ustanovili da je njegova žena, Piroška Gozonj, umrla u Senti 17. juna 1901. godine, dok je on preminuo u Budimpešti tri nedelje kasnije. Nismo pronašli podatke, koji bi se odnosili na njegovo životno doba. Prema nekim pretpostavkama mogao je imati 68-70 godina.
Udovica ranarnika Lajoša Kutija, koja je i nakon smrti svoga supruga ( koji je umro 8. oktobra 1887. godine), zadržala svoju službu u svojstvu preduzetnika zaduženog za ishranu bolesnika, dala je otkaz na nju i zatražila penziju preminulog supruga. Njen zahtev je ispunjen pa je raspisan konkurs za snabdevanje bolnice hranom.
Potrebno je ispitati, došavši do razmeđe vekova, koji su to događaji i zamisli ostvareni, ili samo kao porođeni, odredili dalji pravac kretanja zdravstva, a u prvom redu razvoja bolnice. Što se javnog zdravstva tiče: u njemu je primarnu ulogu pored bolnice imalo i epidemiološko stanje i za njega vezano i pitanje zarazne bolnice pa i socijalni problemi sa ubožnicom i sirotištem. Pošto su ovi srodni gradski problemi dospeli do stadijuma svoje realizacije posredstvom fonda poznatog pod nazivom "Dudik" (dudova šuma), potrebno je da se njime detaljno pozabavimo.