Poslednjih dana decembra 1941. godine, bolnica je, već opremljena, čekala na bolesnike. Njeno preseljenje je izvršeno uz slutnje da će ta selidba, mada već treća po redu na prostoru bivšeg Dudika, ujedno predstavljati i njen konačni premeštaj. Na svojoj prvoj lokaciji, Pivarevom gruntu, bolnica je radila 38 godina, a u Zabavišnoj ulici 70 godina. Sasvim je sigurno da će ovaj poslednji izmeštaj za bolnicu predstavljati vekovno boravište. Inventar bolnice je bio proširen novom medicinskom opremom. Samo preseljenje je obavljeno 31. decembra, za jedan jedini dan. U tom poslu su se lekari, zajedno sa ostalim zdravstvenim i za tu priliku posebno angažovanim radnicima, revnosno zalagali. Bolesnici su se već 1. januara 1942. probudili u novoj, adaptiranoj zgradi. Konačno je bila ostvarena želja građana stara četiri decenije.
Lečenje bolesnika na hirurškom i akušerskom odeljenju je obavljao hirurg dr Janoš Fergeteg, dok je na internističkom i infektivnom odeljenju te poslove obavljao internista dr Agošton Vig. Bolnica je tada imala svega jednog lekara-asistenta dr Radojku Mrkšić, koja je i stanovala u bolnici. O nezi i ishrani bolesnika su se starale četiri opatice. Brojno stanje personala je izgledalo ovako: lekara 3, bolničara 5, babica 1, čistačica 2, kuvarica 2, kočijaša 1, ekonoma 1, službenika 2, pralji 2, ukupno 20.
Kada se zdravstveni rad u novom prostoru uhodao, ispostavilo se da je postojeći personal nedovoljan, pa je on uskoro morao biti povećan na 30 lica.
Bolnica je u ekonomskom pogledu bila samofinansirajuća, tj. izdržavala se iz sopstvenih prihoda, pa je čak i finansirala pojedine manje investicije. Osnovu prihoda je predstavljala, tzv. dnevna bolnička naknada, tj. novčani iznos koji je odgovarao proračunatim troškovima dnevne nege bolesnika. Taj iznos su plaćali neosigurani bolesnici, kao i oni koji su bili osigurani kod različitih osiguravajućih udruženja. Lečenje siromašnih bolesnika je obavljano na teret, tzv. "Zemaljskog bolničkog fonda". Paušalnu mesečnu sumu novca je dostavljalo Ministarstvo, a veličina tog paušalnog iznosa je utrvđivana na osnovu dostavljenih statističkih pokazatelja. Kontrolu nad finansijskim poslovanjem bolnice je obavljao grad u svojstvu "bolničkog uzdržavatelja".
Troškove adaptacije je snosio grad. Nova bolnica je postojala, ali je nedostajala moderna oprema za nju. I ovaj problem je bio rešen, kao što se to može videti iz zapisničke odluke Zakonodavne komisije Bačko-bodroške županije br. 74/1942. donete na redovnom zasedanju iste, koje je bilo održano 29. januara 1942. god. a glasi: "Molba županijskog grada Sente podneta je radi pružanja pomoći za opremanje bolnice, usled toga što je grad javnu bolnicu, koja ni u kom pogledu nije udovoljavala savremenim zdravstvenim zahtevima, premestio u drugu zgradu i time istovremeno javnu bolnicu proširio u bolnicu sa 120 kreveta. Ovoj preuređenoj i proširenoj bolnici je potrebna potpuna i moderna oprema, što, međutim, sam grad nije u stanju da sprovede, te se upravo zato on i obratio županiji sa molbom da županija na ime pomoći uputi 20.000 pengova." Konačna odluka: "zahtevima grada je udovoljeno."
Podžupan je 4. februara 1942. raspisao konkurs za mesto primarijusa-interniste, primarijusa-hirurga i tri lekara-asistenta. Juna, te iste godine, je potvrđeno postavljenje dr Radojke Mrkšić na položaj lekara-asistenta, postavljen je i dr Elemer Ajdenmiler, dok je mesto trećag lekara-asistenta ostalo nepopunjeno. Na mesto primarijusa hirurškog odeljenja je, u skladu sa konkursnim propozicijama, bio naimenovan dr Janoš Fergeteg, a na mesto primarijusa internističkog odeljenja dr Agošton Vig. Direktor bolnice je postao dr Agošton Vig.
Nova bolnica je bila podeljena na 4 odeljenja, a imala je ukupno 120 kreveta. Raspodela postelja po odeljenjima je izgledala ovako:
- Internističko odeljenje 42 kreveta
- Hirurško odeljenje 40 kreveta
- Akušersko odeljenje 10 kreveta
- Infektivno odeljenje 28 kreveta
U glavnoj zgradi se nalazilo 80 kreveta, dok je u bivšoj infektivnoj bolnici svoje mesto dobilo 40 kreveta. Veliki problem je predstavljao smeštaj bolesnika, koji su patili od kavernozne tuberkuloze, pošto su morali biti primljeni u bolnicu jer drugde nisu dobili mesta. Problem je privremeno bio rešen tako, što su za ove bolesnike bile izdvojene dve sobe na infektivnom odeljenju. Kapacitet tog odeljenja nikada nije bio iskorišćen u punoj meri. Uprkos činjenici što je vladao rat, uspelo se u tome da se bolnica dobro opremi i održi u punom pogonu.
Dr Elemer Ajdenmiler je 1943. stupio u vojnu službu. Više se nije vratio. Postao je žrtva rata. Tokom 1944. godine je obavljao službu u bolničkom vozu i tom prilikom od svojih pacijenata dobio difteritis od kojeg je i umro. Za njegovog naslednika, u svojstvu lekara-asistenta, bio je imenovan dr Tot Abonji.
U vojnu službu je 1943. godine pozvan i primarijus hirurškog odeljenja. Tokom njegovog odsustva, zamenjivao ga je penzionisani primarijus dr Milivoj Borđoški, koji je 19. decembra 1943. iznenada umro. Njegova smrt je izazvala sveopštu žalost, kako u javnosti, tako i kod njegovih kolega. On je dvadeset godina rukovodio bolnicom. Vredno je i važno, na ovom mestu, uvrstiti celoviti nekrolog, koji je izrečen nad njegovim odrom.
"Sahranjujemo lekara. Živeo je 59 godina. I njega je sustigla tragika statistike mortaliteta koja lekarima dopušta prosečno 60 godina života. Svako ga je poznavao kao snažnu i zdravu osobu. Kako se moglo dogoditi da njegovo srce sa tako dramatičnom brzinom otkaže svoju poslušnost? I dr Borđoški je kao i stotine i stotine drugih lekarta postao žrtva svoje profesije. Još kao mladić je za svoj životni poziv odabrao profesiju specijaliste-hirurga. Sedam godina je u budimpeštanskoj bolnici sv. Margite lečio - operisao na hiljade bolesnika. Uzeo je učešća u onom nadljudskom radu koji je predstavljao posledicu svetskog rata. U Sentu se preselio 1919. godine. Izuzetno izobraženi lekar je dospeo u primitivne bolničke prilike u kojima je hirurška intervencija zapravo predstavljala božje iskušenje. I on se prihvatio tog sizifovskog posla. Popravljao je, krpio, uređivao u okvirima skučenih materijalnih mogućnosti i svojom lekarskom genijalnošću nadoknađivao sve ono što je u opremi nedostajalo. A koliko je taj posao bio uspešan potvrđuju na stotine spasenih ljudskih života.
Salus aegroti suprema lex esto. Dobro bolesnika najviši je zakon. Ova izreka ga je pratila tokom celokupnog njegovog života i zahtevala je od njega veoma naporan, odgovoran i težak rad. Njegovo srce se u tom nadčovečanskom radu, u kojem su podjednako učestvovali i duša i telo, umorilo i nastupila je njegova rana smrt.
Voleo si svoj grad Milivoje Borđoški! Kada si se odselio iz Budimpešte mogao si u, ka razvoju usmerenom glavnom gradu tadašnje Jugoslavije, naći mnogo blistavije i primamljivije nameštenje od onog koje te je čekalo u Senti. No u Tebi je živeo onaj lokalpatriotizam koji si nasledio od svojih predaka. Gruda tvojih predaka te je vezala za sebe. Ona gruda koja nas Bačvane uvek nazad doziva. Uredba je gospodnja da mi Bačvani višenacionalnog porekla volimo ovu zemlju i sve one koji su iz ove crnice ponikli. Voleo si ljude bez obzira na njihov rod, a oni su ti tu ljubav bez obzira na sopstveno poreklo višestruko uzvraćali.
Kao hirurg-primarijus Milivoj Borđoški je lečio bolesnike, a kao gradski fizikus štitio je živote zdravih. Kao kolega negovao je kolegijalnost i starao se o staleškom autoritetu. - Opraštamo se od Tebe Milivoje Borđoški u ime tvojih kolega lekara, bolnice, poslanika, zdravstvenih radnika i senćanske javnosti. Uspomenu na tebe sačuvaćemo u svojim srcima! Počivaj u miru!"
U pomenutoj godini se odigrao još jedan značajan događaj. Uprkos tome što se grad toliko žrtvovao za nanovo proširenu i opremljenu bolnicu, na površinu je izbila stara dilema: da li treba pokloniti bolnicu i prepustiti obavezu njenog izdržavanja onome, tj. onim pravnim licima, koja imaju veće materijalne mogućnosti za njeno održavanje i razvoj ili ne?
Gradska skupština je, prema svedočenju ondašnjih skupštinskih zapisnika, 1921. godine ponudila bolnicu državi, ali od podržavljenja nije bilo ništa. Ovaj problem se ponovo javio u jesen 1943. godine. Tada je gradsko rukovodstvo, oslanjajući se na odobrenje Skupštine, odlučilo da bolnicu ponudi županiji. Timeo danaos et dona farentes veli latinska poslovica. (Čuvaj se Danajaca i kada darove nose.) Ponuda je bila učinjena, a županija je poklon prihvatila ne uzimajući u obzir ona materijalna opterećenja, koja su skopčana sa izdržavanjem jedne ovakve bolnice. Jednoglasnu odluku Skupštine nije narušila ni jedna jedina zamerka. Zabeleške, koje se odnose na ovo pitanje, su sledeće:
Zakonodavna županijska komisija se na svojoj sednici od 13. decembra 1943. bavila ovim pitanjem na sledeći način: "Grad Senta poklanja županiji svoju bolnicu sa svim njenim zgradama, opremom i pripadajućim zemljištem čija površina iznosi 9 jutara. Skupština je ovaj poklon primila sa zahvalnošću." Obrazloženje molbe, čija je suština bila u tome da Senta, shodno svojim ograničenim materijalnim mogućnostima, nije bila u prilici da pruži odgovarajuću materijalnu potporu bolnici, koja je predstavljala jedinu veću bolnicu u Potisju, bolnicu koja je bila predviđena da podmiruje zdravstvene potrebe oko 140.000 stanovnika, je na skupštinskom zasedanju pročitao sam direktor bolnice. S obzirom na činjenicu, da je obezbeđenje višeg nivoa zdravstvene zaštite predstavljalo prvorazredni interes Županije, bilo je poželjno da ona primi bolnicu u svoje okrilje, jer su jedino na taj način mogla biti ostvarena ona nastojanja, usmerena ka daljem razvoju bolnice, koja su već više od pola stoleća čekala na svoju realizaciju.
Ova pravna situacija je u istoriji bolnice trajala do oslobođenja, koje je nastupilo 8. X 1944. godine. Ta godina je predstavljala poslednju godinu Drugog sv. rata, pa zbog toga tada i nije moglo doći do novijih i obimnijih ulaganja.
U vremenu, koje je nastupilo nakon oslobođenja, bolnicu je čekao veoma ozbiljan posao. Rat je još uveliko trajao i bolnica se uključila u rad vezan za podmirivanje zdravstvenih potreba NOVJ. U Senti je bila formirana ratna bolnica, koja se nalazila u zgradi gimnazije i u bivšem hotelu "Amerika". Obe ove lokacije su bile ispunjene ranjenicima. Najteži slučajevi su bili direktno slati u gradsku bolnicu. Tamo su iz ratne bolnice takođe dospevali i oni pacijenti, koji su trebali biti operisani. Ranjenike i bolesnike oslobodilačkog rata bolnički lekari su lečili sa samopožrtvovanošću i izdržljivošću koja nije znala za umor.
Rat je završen 9. maja 1945. god. i ratna bolnica je mogla biti ukinuta u leto iste godine, pošto su ranjenici i ratni bolesnici do tada već bili izlečeni.
U prvim posleratnim godinama, bolnica se neprekidno borila sa nedostatkom kadrova. Tokom 1945. u njoj su radili po jedan hirurg, internista i lekar-asistent. Pomenuti nedostatak kadrova se u podjednakoj meri odnosio, kako na lekarsko, tako i na pomoćno zdravstveno osoblje, a situaciju je dodatno otežala i promena lekara. Dr Janoš Fergeteg, koji je u bolnici radio od 1941. godine, uprkos svom mađarskom državljanstvu nije napustio svoje radno mesto u jesen 1944, već je nastavio da obavlja svoj odgovornošću bremeniti hirurški rad sve do septembra 1945. god. Zbog svog savesnog rada je, u više navrata, bio pohvaljivan. Njegovo službovanje je okončano njegovim odlaskom u Mađarsku 22. septembra 1945. godine. Dr Milivoj Borđoški je bio prvi lekar, koji je u senćansku bolnicu uveo modernu hirurgiju. Hirurško odeljenje je u ličnosti dr Fergetega dobilo njegovog dostojnog naslednika. Rad dr Fergetega su učinili znamenitim naročito oni rezultati, koji su bili postignuti u abdominalnoj hirurgiji. Prema našim saznanjima, on je preminuo 23. aprila 1963. u svojoj 60 godini. Bio je primarijus hirurškog odeljenja bolnice u Solnoku. Uspomenu na njegovo četvorogodišnje delovanje u Senti čuvaju brojni operisani pacijenti.
Rukovođenje odeljenjem je, nakon odlaska dr Fergetega, privremeno preuzeo dr Maksim Grinhut, lekar iz Baje. Njegov rad je trajao svega šest nedelja (od 23. IX do 7. XI 1945), pošto je, ne mogavši na odgovarajući način da potvrdi svoju stručnost, premešten iz Sente.
Zdravstveni savet Vojvodine je 7. novembra 1945. god. imenovao hirurga dr Nikolu Davidovića, sekundarnog lekara novosadske bolnice, za načelnika hirurškog odeljenja senćanske bolnice. On je u skladu sa, tada još važećim Zakonom o mobilizaciji civilnog osoblja, decembra 1948. god. bio premešten u Kumanovo i više se nije vraćao u Sentu.
U bolnici je od 12. januara do 10. jula 1946. godine bio održan i šestomesečni kurs za bolničarke, koji je bio organizovan za devet žena - demobilisanih učesnica NOR-a - koje su ujedno i stanovale u bolnici. Organizovanje kursa je naložio Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo, a predavači su bili lekari iz bolnice. Svih devet žena je uspešno položilo ispite. Ispitna komisija, koja je u te svrhe bila poslata, je bolničarske diplome izdala sledećim osobama: Milici Marković, Julki Hric, Nadi Dimić, Milki Perović, Ljubici Čalenić, Nadi Nikolić, Katici Župan, Savki Stupar i Nadi Pivić.
Nakon oslobođenja je bio uspostavljen status quo, te je bolnica ponovo dospela u nadležnost grada. Kao ustanova zastupljena u budžetu, ona nije raspolagala sopstvenim finansijama. Bolnička administracija je, zapravo, predstavljala ekspozituru gradske administracije. Ovakav pravni položaj bolnice je potrajao sve do 31. XII 1952. god. U tom periodu, kolektivno upravljanje još nije bilo došlo do izražaja. Sve bolničke nameštenike je imenovao Narodni odbor.
Broj bolesnika i, shodno tome, iskorišćenost kreveta su bili zaista visoki. To je i razumljivo pošto je ova regija, koja je brojala oko 150 000 stanovnika, u zdravstvenom pogledu bila upućena na Sentu, te je mogla popuniti i znatno veće bolničke kapacitete od onih kojima je raspolagala senćanska bolnica. Nova bolnica se tako, već nakon 3,5 godine od svog otvaranja, suočila sa nedostatkom smeštajnog kapaciteta. Iz ovog je vidljivo, da propusti iz ranijih decenija nisu bili jednostavno nestali, već su se iznova javljali kao akutni nedostaci. U to vreme nisu mogli biti izrađivani obuhvatniji planovi, pošto je, osim nedostatka smeštajnih kapaciteta, i rešavanje problema nabavke i popune bolničke opreme takođe predstavljalo najhitniji zadatak.
Pa ipak, i na ovom području je bio postignut izvestan napredak. Dogradnjom je bio proširen, tzv. paviljon "B" u koji se, inače moglo smestiti samo 20 kreveta. On je izvorno predstavljao drvenu baraku Infektivne bolnice sagrađenu još 1912. godine. Zidovi paviljona su i iznutra i spolja bili načinjeni od dasaka, dok mu je oplata bila načinjena od krečnog maltera. Zgrada je srušena, pošto nije odgovarala potrebama lečenja bolničkih pacijenata. Preostali krov zgrade, koji se nalazio u sasvim dobrom stanju, je bio položen na nove zidove načinjene od cigala, a sama zgrada je sa svoje istočne strane bila produžena dodavanjem postraničnog krila. U tom paviljonu je, nakon ove rekonstrukcije, bilo mogućno smestiti 12 kreveta više, tako da je tada, 1947. godine, smeštajni kapacitet iznosio 132 kreveta.
Te iste godine je bilo modernizovano i Infektivno odeljenje, koje je sa dve bolesničke sobe bilo produženo u pravcu severa, dok su veće sobe pregradnim zidovima bile podeljene na manje prostorije radi potpunijeg sprovođenja izolacije bolesnika.
Kao što smo već pominjali, pored nedostatka prostora, postojali su i kadrovski problemi. Poslove pomoćnog medicinskog osoblja su od 1941. do 1945. god. obavljale opatice. Te poslove su obavljale četiri kvalifikovane medicinske sestre sa dugogodišnjim kliničkim i bolničkim iskustvom, uz asistenciju nekvalifikovanih bolničarki. Pored besprekorne nege pacijenata, njihova zasluga se ogledala i u tome što su podučavale pomenute pomoćne bolničarke, tako da je bolnica nakon njihovog odlaska 23. septembra 1945. (pošto su bile mađarske državljanke) raspolagala sa nekoliko osposobljenih bolničarki.