Prikazani istorijat senćanske bolnice navodi čitaoca na razmišljanje: zbog čega je bilo potrebno čekati 108 odnosno 132 godine na stvaranje jedne ovakve institucije kakva je naša bolnica? Ukoliko znamo za činjenicu da je sam grad Senta predstavljao jednog od najbogatijih zemljoposednika u okolini, kao i za činjenicu da su i pored toga u prošlom veku za njeno održavanje bili čak prikupljani i dobrovoljni prilozi - kako u novcu tako i u naturi - samo po sebi se nameće pitanje zbog čega je sve to bilo tako? U bolničkom fondu su bili prikupljeni značajni novčani iznosi, koje je grad, radi kamaćenja, izdavao svojim građanima. Želelo se da isključivo na osnovu kamata prispela sredstava pokriju bolničke izdatke, te da na taj način izdržavanje bolnice gradu ne stvara nikakve brige. Na investicije se u to vreme nije ni pomišljalo. Nakon 132 godine, možemo slobodno dati odgovor zašto je sve to bilo tako.
Društvo, naime, nije osećalo obavezu da pomogne svakom čoveku, bez izuzetka, i da se o njemu stara, ukoliko on oboli ili postane invalid. Bolestan čovek se, ukoliko nije imao nikog svog, u to vreme bespomoćno koprcao i mučio, jer do bolničkog kreveta ne bi dospevao. Pojam "socijalnog staranja" je u to vreme bio nepoznat. Ratni invalidi su, npr. sa, na poklon dobijenim, verglom, zarađivali sopstvenu koricu hleba. Takav je bio mentalitet, u prošlom veku, na razmeđi između feudalizma i industrijalizacije.
Drugi razlog je predstavljala zaostalost medicinske nauke. Nedostajali su uverljivi primeri lečenja i isceljenja. Revolucija u medicinskoj nauci je započela sa Semmelweiss-om, ali ona se zaista razvila tek pri kraju XIX veka otkrićem bakterija.
Ova dva razloga se nisu odnosila samo na Potiski region, već su sa izuzetkom velikih gradova egzistirala širom zemlje. Senti za utehu može poslužiti činjenica da je, među gradovima Bačke, ona predstavljala prvi grad u kojem je 1834. godine bila osnovana bolnica.
Cilj naše knjige je bio opis istorijata senćanske bolnice. Ovaj istorijat je započet osnivanjem bolnice 1834. godine. U vezi sa tim, nije nam se činilo neinteresantnim da saznamo kada je u Senti bila otvorena prva apoteka, kao ni to, ko je bio prvi diplomirani lekar u Senti. Iz istraživanja Lasla Husaga saznajemo da je prva apoteka sa svojim radom otpočela 1818. godine. Pojavu prvog diplomiranog lekara u našem gradu, predstavićemo u zapisu koji sledi.
Znamo da je u prvim godinama XIX veka bilo zaista malo diplomiranih lekara i to u tolikoj meri, da je po županijama jedva bilo troje ili četvoro njih. Sav lekarski posao su obavljali, tzv. ranarnici. Onim ranarnicima, koji bi na nekom od medicinskih fakulteta položili po koji ispit, je dozvoljavano da u nedostatku diplomiranih lekara leče unutrašnje tegobe pacijenata. Početkom XIX veka ni u Senti nije bilo fakultetski obrazovanog diplomiranog lekara. To potvrđuje i činjenica da je Namesnički savet, paralelno sa izdavanjem odobrenja za otvaranje apoteke, uputio grad da se što pre postara za dovođenje diplomiranog lekara. Gradski savet se, verovatno, želeći da udovolji ovom uputstvu, 1822. godine obratio Medicinskom fakultetu u Pešti molbom da isti uputi jednog diplomiranog lekara u Sentu. Iz zapisnika Opštinskog poglavarstva, od 12. aprila 1822. godine, saznajemo da je došlo do utanačenja sporazuma između Opštine i peštanskog lekara Šamuela Boroša. Ugovorne strane su se bile sporazumele da će lekaru, na ime plate, godišnje biti isplaćeno 200 forinti, a opština je pored toga za lekara bila zakupila i jednu kuću, koja je raspolagala sa svim sporednim prostorijama. Ugovor o zakupu je stupio na snagu na Đurđevdan 24. aprila 1822. godine, pa je, verovatno, da je dr Šamuel Boroš još tokom prolećnih meseci počeo da obavlja svoju delatnost. Zapisnici ga pominju kao gradskog fizikusa.
On se 25. jula 1824. obratio gradskom predstojniku pismenom žalbom u kojoj je naveo da je senćanska Jevrejska zajednica svojevremeno bila obećala peštanskom Medicinskom fakultetu izvesnu sumu novca, u slučaju da se on naseli u Senti. Od tada je, prema navodima žalbe, bilo proteklo već dve godine, a Zajednica ni tada još nije udovoljila svojim obavezama. Na skupštinskoj sednici, održanoj 1. februara 1825. godine, je bilo pročitano zajednički sastavljeno uverenje "Šamuela Boroša, gradskoga lekara ovdašnjeg i Ištvana Budaija, ranarnika" koju su oni sačinili povodom jedne, u tuči nanete, ozlede. Ime Šamuela Boroša se pominje i u zapisniku od 19. VIII 1825. godine kada je takođe bilo pročitano jedno njegovo uverenje. Nakon toga se više ne susrećemo sa njegovim imenom. Ono se ne javlja ni u zapisnicima ni u spiskovima poreskih obveznika. Bez ikakvih rezultata smo pregledali i matične knjige umrlih lica u periodu od dve decenije. Po svoj prilici dr Šamuel Boroš se odselio iz Sente. Evidentni period njegovog rada je iznosio 3 do 4 godine.
Treba da se podsetimo i na "ranarnika" Ištvana Budaija. Njegovo ime se prvi put pominje u zapisnicima iz 1825. godine, ali on je po svoj prilici radio u Senti već od početka dvadesetih godina XIX veka. Njegov rad je, na osnovu poreskih knjiga, bilo mogućno pratiti sve do 1841. godine. Imao je kuću i zemlju, pa je nastavio sa obavljanjem lekarske prakse. To znamo iz dokumenata, koji nam govore da je 2. aprila 1835. godine tužio vlastima ovdašnjeg stanovnika Isu Kragujeva, pošto mu on nije isplatio honorar i cenu upotrebljenih lekova u ukupnom iznosu od 15 forinti i 18 krajcara. Umro je 18. septembra 1841. godine u svojoj 60. godini života. Opelo je služio kapelan Janoš Valto, koji je kao ađanski župnik kasnije zaveštao Senti znatnu zadužbinu za izgradnju ovdašnje bolnice.
Nemoguće je iz istorijata bolnice izostaviti i svečanost upriličenu povodom otkrivanja spomen-biste, koja je ujedno predstavljala i svečanost kojom je bolnici dato ime. Grad je 1959. god. doneo odluku, kojom je, davanjem imena novopodignutoj ustanovi, afirmisana potreba ovekovečenja uspomene na dr Ištvana Gerea, koga su na osnovu presude okupacionog vojnog suda, u kasarnskom krugu, egzekutirali neprijateljski vojnici novembra 1941. godine. Njegova bista je svoje mesto dobila u parku ispred glavne bolničke zgrade, a od tada se predstavnici društvenih organizacija svake godine okupljaju pred njom da bi odali počast heroju i mučeniku Sente.
Iz prikazanog tempa razvoja je, i bez naročitog naglašavanja, vidljivo da do povećanja bolničkih kapaciteta nije došlo isključivo zbog neposrednih zdravstvenih potreba Sente. Susedne komune i opštine, sa obe strane Tise, svoje teške bolesnike upućuju ovamo, pa stoga za veći deo bolesničkog prometa možemo zahvaliti njima. Senta je ovim putem postala zdravstveni centar gornjeg Potisja, ali za ovaj rezultat nije odgovoran isključivo geografski položaj bolnice. Pomenutom uspehu je u velikoj meri doprinela i tesna saradnja lekarskog kadra. Svi lekari, koji obavljaju praksu u susednim komunama, su gotovo bez izuzetka svoje obavezno stažiranje obavili u senćanskoj bolnici. Udruženje lekara iz Sente je, svojim aktivnim radom, uspelo da sveukupni lekarski kor gornjeg Potisja oblikuje u jednu veliku i mnogobrojnu porodicu. Ono je svojim redovnim naučnim sednicama, kao i godišnjim seminarima namenjenim lekarima opšte prakse, koji se održavaju 1-2 puta godišnje, služila i služi daljem obrazovanju lekara.
Kao što smo saznali, u bolnici od 1965. godine radi osam odeljenja. Nedostaju još jedino dva odeljenja da bi bolnica punopravno ponela naziv "kompletne bolnice". Ta dva odeljenja predstavljaju Neuropsihijatrijsko i Dermato-venerološko odeljenje. Planirano je formiranje oba navedena odeljenja, ali budućnost će pokazati kada će doći do realizacije tog plana. Prvi korak na ovom planu je već učinjen - bolnica je pokrenula proces specijalizacije budućih stručnjaka.
Javnosti je potrebno prezentovati još jednu važnu konstataciju, koja je usko povezana sa razvojem bolnice. Medicina, kao nauka, se ubraja u red prirodnih nauka sa najdinamičnijim razvojem. To znači, da na njenom razvoju i primeni postignutih istraživačkih rezultata rade na desetine hiljada lekara. Ukoliko se ovako dinamično razvija sama medicinska nauka, potrebno je da njen razvoj adekvatno prati i njeno okruženje, dakle i sama bolnica (zgrade, oprema, novi uređaji, itd.). U vremenu, čiji smo savremenici, se rađaju nove naučne discipline, koje zahtevaju novu opremu i nova odeljenja, kao što su, npr. gerijatrijsko i rehabilitaciono, koja su otvorena poslednjih godina.
Iz navedenog sledi da nije moguće dugoročno stati sa bolničkim razvojem. Ne može se, npr. reći da će novopodignuta bolnica podmirivati zdravstvene potrebe u narednih 50 godina, jer život i tempo naučnog razvoja diktiraju suprotno.
Sumirajući izrečeno, može se tvrditi da će budući razvoj bolnice činiti nužnim dva faktora: potrebe stanovništva i zahtevi postavljeni od strane medicinske nauke. Oba ova faktora moraju doći do izražaja u dugoročnim planovima razvoja, jer ćemo samo na taj način i mi biti u prilici da ostvarimo onaj večno afirmativni zadatak, koji izvire iz naše ljudske i lekarske dužnosti:
Salus aegroti suprema lex esto!
Dobro bolesnika neka nam bude najviši zakon!