Kaže se da je muzika kurva budući da sve reči pristaju uz sve melodije. Može se to, donekle reći, i za likovne umetnosti pa i za fotografiju. U ovoj knjizi (Smola) je nameran izbor fotografija Ivanak Crnkovića. One govore, i treba da govore, o tamama duha-duše pesnika, njegovim dubokim protivurečnostima, slutnjama, potiskivanjima i racionalizaciji potisnutog. Fotografije doživljavamo kao sastavni deo ove knjige i mi ih slobodno tumačimo verujući da su svesno ili nesvesno funkcionalne u knjizi.
Fotografija sa 6. strane.
Sakriveno lice šakama u rukavicama bez prstiju. "Šta učinih?!" - mogli bismo tako nazvati fotografiju sa šeste strane. Nećemo ovde objašnjavati simboliku. "U rukavicama rad" ali pocepanim. Da mi se ne vidi lice. Dakle, u pitanju je i simbolika lica, i glave, i prstiju, i rukavica i kose.
Fotografija sa 14. strane.
Malo administrativno - dete u pozi vršenja nužde. Znak regresije i da ne raspredamo o regresiji, o projekciji. Priča teče - krijem lice zbog regresije.
Fotografija na 22. strani.
Detalj iz prirode, iz prvog plana. Sličan detaljima iz snova, psihoanalitičkih testova. Znači i priroda učestvuje u struktuiranju ličnosti.
Fotografija sa 30. strane.
Dve muške sedeće figure. Leva je u senci, više silueta. Dvojnik? Par? Sumračno sivilo. drže se za ruke - mrtvilo. Inače fotografije uopšte u meni uvek izazivaju osećanje smrti, pre svega zbog zaustavljanja trena života.
Fotografija na 38. strani.
Isto suvi prizor bola iz prvog plana. Pustoš, zamršena tajanstvenost.
Fotografija sa 48. strane.
Zatvorsko, narkomanski odsutni lik. Lik prazne mističnosti. Otupele rešenosti.
Fotografija sa 54. strani.
Začuđena zagledanost nekoga koji iz nečega izlazi, ili možda upada u sivilo dinamike.
Fotografija sa 66. strane.
Ludilo i cvet.
Fotografija sa 72. strane.
Oproštajna nežnost. Prekoran pogled sa osudom. Crno-siva rezervisanost. Lepota osenčena stalnom strepnjom.
Fotografija sa 80. strane.
Mutna nesigurnost sa tajnim namerama/
Fotografija sa 88. strane.
Osam je cilj inicijanata. Naravno, ako uzmemo da se fotografija nije slučajno našla na 88. strani (iracionalno namerno). Glava sa neprijatno ispitivačkim očima, a oči. (bogata simbolika). Gužva je i preko glave i oko glave.
Više smo gledali fotografije crno-sive kao u psihoanalizi T.A.T.
Fotografija pesnika (92. strana).
Na 92. strani je fotografija autora, pesnika Ljubomira Đukića; rad Zoltana Klamára. Ja mislim da je ova fotografija izvanredan izraz poezije Ljubomira Đukića i posebno Smole. I usamljenost, i zagonetnost i sumnjičavost maga mladog. Sinteza dečaka i "opasnih" mogućnosti mladića.
I pozadina, zid, je dobra. Recimo na brzinu - aktuelna.
No, nešto malo fali fotografiji, zaista malo. da se nagoveštaj slutnje pretvori u slutnju gledaoca. Dakle, fali nešto što bi govorilo da je u pitanju neka protuva metafizička, vaseljenska. Fali ono što pesnika vezuje sa božanskim ili bar sa vešticama. I metafizičkog, i "veštičluka" ima u poeziji Ljubomira Đukića što se iz fotografije može naslutiti. Možda nema malo više od boga skitnice, prerušenog boga iz, recimo, Zlatanovićeve pesme.
"Blaženo stanje fotografije" je uzbudljivo. Prognani gonilac. Neko sa raskrsnice, neko sa magičnog ali opasnog mesta; večnog izbora - jedinstva suprotnosti. Sopstveni dvojnik sa jedinstvom paganskog boga - đavola. Tuđ sebi i svetu. Zagonetan istočni mag. Bludeća skitnica sa tajnom višom porukom. Neki međubroj. Harmonija patnje i stalnog rizika u upad u sveznanje., pepeo. Tame kruga mu kriju - oko - svevideće., prosvetljenje. Kriju "oko srca". "Duša ima oko. jedino njime se sagleda istina." ali, mi hoćemo da sagledamo istinu duše oka pesnika. Bog nad bogom. I mi smo lutajući istinoljupci spremni da podnesemo blesak istine, Istine i ISTINA.
Dakle, fotografija kao prizor izgleda kudikamo manje u tamama prizora no što su tame Tonske slike i Smole. To je i prirodno. Fotografija je okamenjena istina, manje fluidna i eterična od reči. Fotografija je bliska smrti. ikona - "spoljašnji vidljivi znak unutrašnje i duhovne milosti". Stala si: ne znaš ko si, kuda ćeš, odkud ideš. Izaslaniče tajnih pitagorejskih osećanja. Opšta muka čoveka zgusnuta je u tvojoj izgubljenosti konkretnog sveta oko tebe i onog u tebi - mučne senke Ne(bića).
Tumaraj metafizička vaseljenska protuvo u tamama svojih znakova i znakova beloga sveta, apsoluta.
*
Budući da je samoća u poeziji Ljubomira Đukića rasprostranjena, lirski kultivisana i da je jedna od ključnih motiva njegove poezije moramo nešto uopšteno reći o samoći i o njegovoj samoći. Ona je prisutna u obliku manifestacije samoće ili kao direktna tema - "apsolutna, potpuna samoća" (kako kaže Đukić). Peva se o tišini., o samoubilačkim motivima. Sve u svemu "blaženo stanje" pesama je bogato samoćom, usamljenošću, osamljenošću i to od praktične samoće do realno-metafizičke. Na kraju, naše vreme je surovo-sirovog individualizma, vreme koje rađa i krvavo-sirovu samoću. Ono je takvo uprkos prividu kolektivističkih ideja "nacionalnog bića nebeskog naroda", "demokratskih sloboda", "pluralizma mišljenja itd." To je samoća koju rađaju rasponi miljarderi; raskošni život krvavo pljačkaški, ratno-profiterski - i raskošni život elegancije i ljupkosti obroka klošara zagnjurenog u kontejner kao zver u lešinu slona. Megalopolis i samoća, mala mesta i samoća. Proizvodnja i samoća i proizvodnja samoće. Naravno, kao što čitalac vidi, govorimo o socijalnoj praosnovi samoće.
No, samoća je i antropološki nužna pre svega zbog integriteta ljudskog tela, zbog psihološke strukture, zbog individualnosti jedinki, zbog. Svako iole dublje kosmičko samoosvešćenje mora rađati osećanje samoće, usamljenosti, bespomoćnosti.
Pesnici, poezija i te relacije poznata je tema.
Čitajući poeziju Ljubomira Đukića, i evo i pišući o njoj i tumarajući u tajnama "blaženog stanja" pesama, upali smo u potrebu za nekim spektakularnijim uopštavanjima o samoći. Izgleda ne strepimo da ćemo se ponoviti, reći poznato o toj možda, najraširenijoj temi 20. veka. Tema alijenacije, otuđenja, pre svega otuđenja od rada, veoma je poznata. Niti ja strepim niti strepe hiljade i hiljade pesnika sveta. Setimo se Čoveka gomile Edgara A. Poa i mnogih likova književnih i pre i posle Čoveka gomile. Avaj, samoća je neiscrpna u svojoj moći i moći da iscrpljuje, ali možda i da stvara. Ontologija, teleologija, eshatologija. i samoća. Od jedno dvoje. Kosmnogonije. Mitologije. Samoća bogova. Dosada, bog, samoća i đavo. Bogovi samoće. Zaista, kojeg bismo pesnika mogli proglasiti za boga samoće?
Da bismo se u nekom kraćem vidu metatekstovno nadovezali i da bismo čitaocu olakšali ulaženje u pejsaže smoće Ljubomira Đukića, mi ćemo ovde dati jednu "našu" montiranu pesmu od stihova Ljubomira Đukića. Verujemo da esejistička sloboda daje i takvo pravo na takav odnos prema lirskom tekstu. No, budući da se mi u našoj esejističkoj poetici držimo devize cilj opravdava sredstvo, taj postupak smatramo, kako se to kaže, legitimnim jer veoma dobro doprinosi upoznavanju poezije, konkretno poezije Ljubomira Đukića.
(Ne dajmo pesniku da "okrilati" sa "prozorskog stakla")
- ... umanjeni guber uzalud dozivaju
- duboko skriveni u ispucaloj zemlji
- svetlosti ravnice
- tamnici dodira
- tišine
- isparljive kapi siti svoje praznine
- neočekivanog ujeda saznanja
- trpezom gutajući laži utamnjičen
- u kurvinski svet
- zaglušen tišinom eliminisan iznutra
- da predahnem sam od sebe i svojih nevaljalština
- ne podnoseći vlagu prljavih ni prljavštinu vlažnih reči
po sebi rovarim- prenaseljena teskoba
- već duže govorim
- samo ono što se mora
u balkanskom vozu- guta me svetlo sebičnosti
- stojim na mestu progutan
- u površinu tame
- bazdi i vlada
- naša nasukanost
nepodnošljivo napušten stižem- da promolim lepotu
- oslepeo od strpljenja
- prosjači prazne poglede
- ljubim sopstveno-tuđi vid
- ne smem da se kockam pogledom
- kao što ne mogu oćutati
- tajanstvenim uhodama
- razbraćenim u sebi
stojiš zuriš- u brisani prostor XX veka
- i ponese
- znak koji cveta
- dok se ne raspe
- iskorenjen
- sa falusom u čamotinji tvojih utisaka
- nepodnoseći veću lepotu od sebe
- islednici sa stakla
- montiranog procesa
vampiruša - dogma - kulta- privodi se u priče
- prošupljenog sveta
- starokanjiškog
- lokaliteta
žmurim u zatočeništvu autokontakta- poznatim postupkom sužen konkretno
- nazivam ga oslobađajućim
- a uplašen se vidim
- od straha vidim
- idu ti na ruke oberučke koračaš
- četveronoške puziš
proganja ih- nepostojeće
- kamenje
- zašto vladavinu užasa
- opsesivno otresaš
- zatvor poraza u praužas
- uz pomoć znanja reči postavljaš
- kao principe
- al' pokušaj sa znanjem
- iz kojeg vekovima prethodiš
i nas je pod tim znakom- zadesilo pitanje
- iz toka pesme tek toliko
- da zanos otkazuje poslušnost
u prizemnom svinjcu zamračenih činjenica- izgovor bezbedan
- s (ves)kica probe izveštaj pobunjenog
- k(a)njiškog ćoška akcije
- triumf nad sobom
- sastavni deo poraza u beskraju
- odmakni se od sebe
- stvorila sopstvenog
- kome služiš žrtveno
- osećaj gađenja od moralista
- koji ne razlikuju
- ni potpunu usamljenost
- od ludila dosade
naplatiti dubini nesaopštivosti- na detaljima kože jedino se srce ističe
- poezija je oživela a za nastale posledice
- nema dovoljno reči
- olakšavanje u mržnji
- caruju bezuticajne gole reči
- s užasavajućom lepotom
- vladati do kraja
- iskorenjenim rečima bez sadržaja
- sa prozorskog stakla kad-tad ću okrilatiti
- trpiš udarce po liku i delu
- mutne predrasude poturaš
- ... hrabrosti nadrealnog divljeg besa
- zbitog u ljubavne jade slobodnog stila
- pljuštiš usmeno finalni duplikat
- prividom boljeg sutra
kroz glavu mi provlači krvavo klupče- šta sam kad bežim od ljudi
- do transilvanije trezvene poremećenosti
- o minulom gluvom sećanju lažemo
- iznutra ujeda ritam
- sa gošćom
- golom smrti
- tvoj glas krije opasnost
- kad podvikneš "jutro" smanji se
- za jedno odbrojavanje
nadolazak novih vizura sklanja u svečano obećanje- pribojavajući se ne toliko užeta
- koliko zadnje slasti strašnog suda
- uvod u nered
- kruna nereda
- efikasnog stovarišta znakova
- da ljubav deluje
- kao računica đubrarija
dečji sex pistols- često tinja
- u procesima življenja
ne spotiču nas obesni emfatični moralisti- rizik upadljivog udesa
- potpune iskrenosti
- okamenjene legalizacijom izopačenosti
- gracija nagog tela
- ispod bele tunike protivno
- besmrtnom merkatoru duša
- i protivno ustručavanim očajnicima
- želje su moje u tebi
- ... lukavstvo provincijske skučenosti
- ostao je kruti krug omče
- sa njom nesta i stidljivost
- milost koja se stiče
- kad se izgubi trezvenost
okom si srce razrezala- milostivo najružnija
- zamenjena si sa ogromnim ništa
huk uz vetar tvoji su citati- ludost proključala od surovosti izazova lepa
- kao tek prvi let
- /crne slutnje/
- đavolski složene
- potpuno stajemo
- u njihove okvire
- pisak je čist
- /signeta/
- vodi nas
- dubokoj večnoj
- vodi nas
spasiteljice od zaraze tuđina- nadam se da te nisam uzalud
- tražio/otkrivao
- /belokrila zaručnica/
- krstari zenitom
Grubo vidljive samoće ima dosta. Vidljive na prvi pogled, na javnom mestu. Dovoljno je ići ulicom i videti izobličene odsutne hodove, pokrete, mimiku. Smoždeni tuđ pogled koji odnekud gleda. Mi ćemo ovde uzeti primer lako prepoznatljive samoće iz generacije pesnika Ljubomira Đukića. Grubo vidljiva samoća u zagušljivim ćumezima tržnih centara, u dućanima, buticima sa dva tri metra površine. Butici prepuni kič robe, buvljačke., i u sredini sedi prodavac sam, prodavačica sama. U pozi naučenoj iz revija i kič filmova golih butina, neukusne šminke, prekrštenih nogu. Zveraju. Mesto žudne reči gutaju, uvlače dim cigarete kao zadnji dah; dim koji treba zakatranjenu dušu da oslobodi samoće. Droga. Betonirana samoća. Dimom i "protezama duše".
Triumf pesnika Đukića (i drugih) kada svoju (i našu) samoću sublimiraju otimajući se socijalnoj proizvodnji samoće.
Samoća kao sredstvo robe, dinara, marke. Zaista, kuda brode naše rasute barke?! Tamo negde u tami, u Kanjiži. Još takvi poete su nam bliži. Ko stare poete pitome sete; jedra pesme brzo diži nek bude nam pesma tužno vedra. Prestonice mrzim lažno lice. Možda u meni govore odnosi proizvodni, prljavom dobu dragi, shodni. Svejedno - učinimo ljupkim i bedno. Sprečimo poetu u zlokobnom letu; unovčimo svoju setu k'o pravi sinovi doba. Možda je "lova" u tajnama pesnikova groba. Čitalac već zna - govori Tama znaka 2. Tu sam ja - krnjetak vremena zub. Znani poet Pucnja- Miroljub. Novokomponovani estete, poete rećiće da sam prljavo grub. Ne vole oni kad se meša dinar i "božanski dar". Te poete ne vole klasne sete, oni ljube skarabudžene lirske piruete. Sada je hit kosovski mit; sada su ture te konjunkture. No, mi znamo da ih svrbi čmar, dualunitar. Pih! Ostavmo ih! Misao glavnu drž' idimo dublje u samoće srž.
Možda si ti samoća sama
- Izgleda još malo, meni staru je stalo
- do rogobatnih rima - u njima "nešto" ima.
- Od sebe sam evo brži, pevam u slavu srži
- poezije iskrenosti Ljubomira, njegovog nemira.
- U slavu. Retka drska iskrenost!
- Shodno: prljavo-krvavu dobu - u grlu je kost;
- poeziji našoj ona će biti most.
- Pevam ponornicu, tajnu pesmi odu,
- sve živo nek' stane u Reči - neizvesnom brodu,
- i mi ipak odužujemo dug narodu.
- Pevaj, Ljubomire, niži bezrime rime,
- u toku stvari nek' ti se belasa ime.
- Ne zameri što me vitla srok
- svak ima pravo na bezumnih reči skok.
- Pevajmo divlji buvljački srok,
- dok drži me dah, još dok.
- I mene s jezom neguje samoća moja,
- usamljenost, osama bez lica, opšteg soja.
- Ona čezne da nam životi budu duži;
- možda hoće sa pesmom da se druži.
- Ne daj joj da bude u ropcu, na konopcu.
- U njoj potraži ljupkosti i draži,
- te divne, realne laži.
- Možda si ti samoća sama,
- svetlo u ponorima njenih tama.
- Iznesi otud pesme buktinje
- to divno naše lirsko inje.
Krećemo se u skramama impresije "blaženog stanja" pesama. Recimo malo u stilu administracije - Đukić, bar je takav utisak, drži svoju samoću pod kontrolom. Samoća je važna tema u njegovoj poeziji. Njena opšta slika osvetljava poeziju Ljubomira Đukića. Upravo iz tih razloga nije na odmet malo antropološki locirati samoću. Psihijatrijski gledano samoća ima žarište u dualunitarnosti. Tumačeći samoću u poeziji Rista Vasilevskog rekao sam na jednom mestu da li je i samoća sama, usamljena. Znači, postoji i pitanje kosmičke samoće. Pitanje metafizičke samoće. Sigurno je značajno i pitanje samoće i telesnog integriteta (i duhovnog) i recimo, pitanje gubljenja ego granica. Čovek je "društveno biće" (Aristotel). "Društveno biće određuje svest čoveka." (Marks). Vid svesti čoveka je samoća. Spreg individualnosti i kolektivnosti jedinke. Samoća je negativni antropološki znak. Recimo na brzinu - nepoželjna samoća, razarajuća samoća. Stara je stvar, samoća u društvu. Sam, samlji. Samac, samica. Pesnički zid i samoća. Drugačije je vrste, recimo, zid pesnika Viktora Šećerovskog od pesnika Ljubomira Đukića. Zid Šećerovskog je u suštini u praosnovi sagrađen od epskog motiva. Poetski zid Ljubomira Đukića je sagrađen od lirskog.
Moja iskustva govore da u destruktivnoj samoći dolazi do bukvalnog lelujanja, posrtanja. Saznajem da samoća sama sebe rađa, održava, da se reprodukuje. Samoća je kazna. Uostalom, zašto postoje zatvori, ćelije, samice? Monaške ćelije. Da ne razvijamo temu mistika i samoća i veliki posvećenici i osvajanje Ne(bića).
Zar nismo došli do ideje da je individualizam kazna. Znači - pitanje individualizma i kolektivizma.
Kreativni izvor samoće. Za pesnike možemo reći da se ne "zatvaraju u sebe", no zatvaraju se u druge. Kreacija, "kolektivno biće", uživljavanje, "mene sve rane mog roda bole" itd.
Psihopatološki oblici samoće. "Komunikacija sa prirodom". Samoća put u samoukidanje, u samoubistvo.
Inače, mislim da su "brojne institucije specijalizovane za njeno ublažavanje" sumnjivi humanitarni flertovi sa humanizmom. Institucije više koriste samoću kao mogućnost mistifikacije, u krajnjoj liniji, mistifikacije bogaćenja. One su ventili klasne sigurnosti. O tome govore mnoge knjige, među njima i poema Miroljuba Todorovića Pucanj u govno. Društvo treba da rešava samoću kolektivnim duhom praktičnog života.
I pripadati svim znači biti sam kao i ne pripadati nikome.
Ljudi (i pesnici) "progonjeni neostvarenim željama, potisnutim potrebama i suzdržanim strastima samoću doživljavaju kao pakao". Te vidove pakla doživljava i pesnik Ljubomir Đukić. Naravno, tema je šira i zahteva detaljnije dokazivanje. No, za ovu priliku je dovoljno ovoliko koliko govorimo. Vidi se iz njegove poezije da pesnik svoju samoću u društvenom biću "starokanjiškog lokaliteta" u izvesnoj meri transcendentira bežeći od besmisla. Recimo tako, uprkos suicidalnim motivima, primamljivim pozivima "poeme sete", on uspeva da samoću drži pod kontrolom. Snagom svog duha i talenta on nadilazi pulzije, bolje reći poetske pulzije nadilaze druge. Podaje se "uživanju" usamljivanja koje je poetsko, intimno, buntovno. On je još uvek subjekat. Treba se oteti samoći, ne biti njen objekat. Ona može da se osamostali, uzme nas pod svoje.
Kao što otvoreno govorimo o samoubistvu, i svom i drugim samoubistvima, tako i o samoći treba govoriti otvoreno da bi je učinili deplasiranom, da bi joj oduzeli destruktivnost. Pesnik Đukić sublimira samoću kao pesnik i mislilac uprkos njenoj evolutivnoj težnji ka samoukinuću pesnika.
U ovakvim vilajetima samoće, u ovakvim zakonima se kreće i samoća i njene projekcije u lirici Ljubomira Đukića. Ti zakoni manje ili više eksplicirani ili inplicirani u direktnoj temi samoće ili u manifestacijama podmuklim i javnim, javljaju se u lirici Ljubomira Đukića. Kao i uvek, sve je u spregu individualno-društveno biće i priroda. Sigurno je, verovatno je, da priroda ne zna za pojam samoće. Ne govorimo o živom. Samoća na nivou atoma, molekula. Tema koja me provocirala u Poetskom dosezanju bića (o poeziji Rista Vasilevskog). Ništa manje u tom smislu provocira i poezija Ljubomira Đukića.
Verujemo da je ovaj deo rada koliko-toliko bacio opšte svetlo na rašireni motiv samoće u lirici Ljubomira Đukića.
Gete kaže: "Osećati se napuštenim mora da je nešto užasno". "Oko osamljenika šunjaju se sablasti" - Paul Jean, Hespers. Eto, malo smo prizemljili, ublažili apstrakcije o samoći da bismo kao posrednici (kritičari) između poezije Ljubomira Đukića i čitaoca, bili delotvorniji.
No, ipak, na kraju moramo se obratiti mitologiji. I bogovi su patili od samoće. Možda nam može pomoći razumevanje samoće i tradicionalna simbolika i mitologija brojeva. "Broj je temeljni princip iz kojeg proizlazi čitav objektivni svet; istočnik je svega i harmonija na kojoj počiva svemir. Svet brojeva se izjednačava sa svetom razuma. Brojevi nisu samo kvantitet nego i simbolički kvalitet" itd. "Jedan je praiskonsko jedinstvo; početak; tvorac; prvi pokretač; zbir svih mogućnosti; esencija; samodovoljno; duh bog iz koga sve nastaje. Iz jedan se rađa dva, iz dva se rađa tri, iz tri se rađa sve."
Dakle, gledajući mitološki, suštinski, samoća se kosi sa biti čoveka. Samoća narušava "temeljni princip"; "harmoniju svemira"; "svet razuma"; "kvalitet" itd. Samoća, jedan, individualnost je prisvajanje božanskog; tragična neskladnost forme i sadržine. Čovek, jedinka, daje sebi privid: "tvorca", "zbira svih mogućnosti", "samodovoljnost", "duh iz koga nastaje".
Znači, u svojoj suštini samoća je tragična. Pazite - ne govorimo o kreativnoj samoći: "Ja sam kolektivno biće" (Gete), "U meni živi devet Radoja Domanovića." (Domanović) itd. itd.
Ne, govorimo o mistici: ". Ekstazi tj. sjedinjenju čoveka sa bogom" itd.
Jedna od ključnih tema pesništva je samoća. Otuđenje, alijenacija. Nema pesnika koji joj je izbegao i kao praksi i kao praksi poezije. Verujemo da autentični pesnici uvek opisuju, opevaju "svoju" samoću koja je i naša, svevremena. Takvu samoću prepoznajemo u poeziji Ljubomira Đukića. Takvu samoću smo hteli i brojkama da opišemo. Samoću kao socijalno zlo i kao nuždu kreativnosti.
(]utanje i ...)
Aktivno ćutanje, zvučno ćutanje čije je središte u ljudskom srcu. Zemaljsko ćutanje, tišina koja transendira reč, tišina večnost. Ona je sama večnost. Mistična spoznaja.
Želja za ćutanjem, tišinom, lebdi, treperi u poeziji Ljubomira Đukića uprkos aktivnosti i bučnosti ćutanja, tišine. Žudnja za prostorom i vremenom bez pitanja i odgovora. U treperenju Đukićeve lirike sluti se ideal metafizičkog ćutanja, tišine. Naš pesnik kao da je na nekom mističnom putu "širenju od tela ka duhu". Neko "buđenje jastva". Traženje bića. Nešto kao u ritmiziranim stihovima koje je na tamilskom jeziku dao Sri Gnananaanda:
- "Vrati se sebi
- na mjesto gdje ničega nema
- ............
- Sve do mjesta gdje nema nikakvih misli."
Ovakav dah veje iz tame poezije Ljubomira Đukića. Naravno, ne kažemo da će on upasti u mistiku. Kažemo da svaka prava poezija ima mistike bar u "naporu" da kroz Ja dospe do Istine, esencije, Ne(bića).
Nikada ne smemo zaboraviti da je koren grčki reči mistika ili mistično izvorno, čini se, izveden iz reči što je značila razmak između rubova kakve rane ili usnica jedva malo otvorenih usta. Put u drugu sferu svesti. I reč poezija se vezuje za usta, mistiku. Dakle, pesnici: "malo otvorena usta, rana" je njihova srž. To što izlazi kroz tu "malo otvorenu ranu" je poezija i ona je "put u drugu sferu svesti". "Rana" - ne zna se da li je rana više zbog smrti ili života. Izgleda da u tajnim spremištima, u etimologijskim katakombama krije se srž poezije. "Jedva malo otvorena usta" - hermetizam. "Rana" - ukletost. "Druga sfera svesti" itd. itd.
Dovoljno je sada reći: eto kakve sve asocijacije pobuđuje poezija Ljubomira Đukića, "blaženo stanje njegovih pesama". U kakva nas sve mišljenja i osećanja uvlači i nesvesno puna drevnih iskri, iskri sa čijih slova tanano vizuelnog romora prelazimo u onostrano.
Možda se dešava obrnuto - možda onostrano prelazi u nas a mi ga zbog naslaga trivijalnosti neposredne realnosti ne prepoznajemo. Možda treba obrnuti stvar: onostrano u nas, esencija, Ne(biće) u nas. Na kraju to je verovatnije jer ono kao više i šire "preliva" se u nas. Naravno, manifestacija bića je naša realnost.
No, stanimo ovde u našoj dosta slobodnoj asocijativnosti u opštem tumačenju "blaženog stanja" pesama, poezije Ljubomira Đukića. U stvari, kad tumačimo poeziju, ne "literaturu", mi se više osećamo kao da tumaramo u "šumi simbola", u "zamku" sa tajnim spremištima; tumaramo u senkama dražesne jeze i nemoći pred magluštinama novih prizora realno-metafizičkih. Ljupka izgubljenost deteta koje možda i ne zna da je majka tu negde. Dete koje će kriknuti u užasu očaja ugledavši Konačno.
Greh bi bio oštrije ne uobličiti ono što bar nama lebdi u poeziji Đukića. Ne uobličiti osećaj, slutnju da onostrano prelazi u nas, da esencija treperi svojom pojavnošću. Rečima crkve pesnici osenjeni svetom tajnom pričaju nam i o neprozirnoj prozirnosti sveta, burnim tajnim tihovanjem u Tonskim slikama Smole - nekvarljivosti, besmrtnosti.
Naučnici kažu da je 95% znanja o prirodi, nekoliko procenata o živom, a samo 1% znanja o čoveku. Sigurno je da su ovakve knjige lirike neke trunke trunke doprinosa tom znanju o čoveku. Znanju o staroindijskom postulatu "sve u svemu" i "jedinstvu disparatnih fenomena" (M. Alas). O ravnoteži mozga ljudskog i njegovoj usklađenosti sa postojanjem, harmonijom sveta. Lirski doprinosi tim opštim znanjima nisu mali. Možda su pre svega ti doprinosi značajni po tananosti i bliski su putevima osvajanja Ne(bića), putevima mistike i nauke koja u poslednje vreme nalazi dosta zajedničkog (recimo, fizika) između naučnog i mističnog.
Retke su knjige poezije. Sve su pritisli literate, mućkaroši. Pojci i pevci odmerene buntovnosti. Oni koji su pratili sve mene i pro(mene). Poete lažne sete. Pesnici udvoričke, odadžijske poezije. Sve stalne nestalnosti tihe, ponekad burnije restauracije. "samoupravnog nesvrstanog socijalizma naših boja". Sada su pesnici "nacionalnog bića." Sada je drugih reči parada: "bog, đavo, anđeo, satana, raj, pakao, duša, nebo, ljubav, mržnja, sloboda.." Oni učeniji kažu "demon" pa bogami i "princ tame". Tu su i duh (duše), pa Hristos, pa raspeće, pa "obasjanje duše", pa vera, stradanje, greh, ispovest, oprost greha, nebesko, zemaljsko, pad, patnja, kušanje (da, đavo kuša. Ma đavo se zabavio o svome jadu. Gde će on kod tolikih milijardi ljudi da kuša baš nas, da gubi vreme. Na kraju fali mnogo đavola kao i anđela). Tu je narod i narodi, molitva, Bože moj, klonuće, apostoli itd. Pa, svetosavlje, Gospode, nebeski narod, pa naše nacionalno biće, freske, ikone, zlo, dobro. Da ne govorimo o "Kosovu" i o kosovskim božurima, o Gračanici, Dečanima. Novi sleng i idiom nacionalnog tržišta.
Sve, ama baš sve je postalo "sredstvo rada", "zarađivanja". Mesto Tita imamo rite kosovskog mita. Pevaju o pedesetogodišnjoj tiraniji komunizma, opisuju tu "tiraniju", oni su bili prljavi šrafčići i nosioci te "pedesetogodišnje komunističke tiranije" kao što su sada nosioci sadašnjeg "nacionalnog bića nebeskog naroda" i kao što će biti nečeg petog, šestog. Veoma je unosno jadikovanje "nad sudbinom našeg naroda". Međutim, uprkos tome, pune su novine njihovih radova gde istovremeno veličaju detinjstvo i mladost i kude 50-godišnju tiraniju komunizma. Izmišljaju bežaniju i proganjanja.
Balaksko-piljarska duhovnost gde je u jednom čoveku i izdavač, i kritičar, i redaktor, i lektor, i recenzent, i promotor (promuvator), i marketing i sve sa jednim konfekcijskim prikazom trivijalne gnjavaže bakutanera, penzionera, mladića i devojaka koji da ne bi bili narkomani pišu knjige poezije i postaju članovi udruženja.
Mala intelektualna privreda. Izgleda da im je bilo unosnije veličanje Tita od kosovskog mita.
Pravo govoreći - da je naša crkva ono što nije, trebala bi da podnese tužbe za vulgarizaciju, kolokvizaciju vere, svetosavlja. Zbog zloupotrebe i estetskog pranja ideja hrišćanstva kao izvorne ideologije humanizma, kolektivnog duha, duha koji teži otkrivanju esencije kroz manifestaciju.
Čovek bespomoćan traži spas u poeziji, u intimi istine, poetskom blesku. I, nalazi je, nje ima još više u manjim mestima no u "centrima kulture".
Odosmo van teme, upravo tema ovde van nas. Proširila nas je tema. Ne pristajemo da nas biraju teme. Ali, pristajemo da nas biraju Tonske slike, Smole - nekvarljivost, besmrtnost.
Čitalac verovatno shvata da mi nismo protiv toga da se peva o prošlosti, o nacionalnim obeležjima, o patriotizmu, o hrišćanstvu, svetosavlju. Mi smo protiv outžne standardizacije izraza. Protiv smo korišćenja tema nacionalnih, tradicije u konjunkturne svrhe. Verovatno je 80% takva naša "poezija". Tanane, diskretne nenametljive motive nacionalnog imamo i kod Đukića.
Mnogo i grubo smo van teme?! Možda i nismo. O čemu govorimo? Govorimo da autentični mladi i mlađi stvaraoci koji imaju kreativno poštenje ne mogu da dođu do, kako se to kaže, izražaja. Ne zna se o njima. Ne čuje se. Šta to znači za mlade pesnike. Kakve to posledice ima na generaciju čitalaca. Žalimo se nema čitalaca. Ko će da čita lažne nameštene pesme. Pesme lažne prljave tuge, biznis-tuge, profitabilne tuge, tržišne nacionalne tuge.
U nekom očaju Samuel Johnson je rekao: "Patriotizam je poslednje utočište hulje". Neko je reako: "Čuvaj se onih kojima je rodoljublje zanat".
Licemerna ljigava čednost, građanskih i malograđanskih otimača koji vide subverzivno, skandalozno, agreisno. biraju teme. Skorojevićki liberalno-pljačkaški balkanski "klasicizam" poprskan krvlju i prosutim mozgovima bira teme. Sadiste, pedofoliju, kasapljenje novorođenčadi ne podnose. Ne podnose ni Marije bludnice.
Da bismo bili jasniji, nekoliko prikazivača moje knjige U tami znaka 2 javilo mi je da njihovi urednici neće da objave prikaz jer ne smeju da upotrebe reč govno. J amislim da je više u pitanju govno a ne govno. Nekima smo poslali uz knjigu i medicinske rukavice, ili rukavice kojima se služe klozetarke, budući da već imaju estetske rukavice.
Dakle, Đukić je pesnik koji ruši tabue, podlo ljigave "čedno", "etičko" skarabudženi neoklasicizam našeg tipa novo skarabuđene gospoštine. Đukić je jedan od ređih pesnika koji kao i Todorović proširuje tematski registar u korist i antropološke suštine čoveka, posebno "našeg čoveka". "Naš čovek"! "vaš čovek"!, "njihov čovek"! Čovek u blesku Istine, dijalektičkog jedinstva suprotnosti - to je cilj pesnika, u ovom slučaju pesnika Ljubomira Đukića.
Možda je neki zadatak pravih pesnika da ne postanu kulturni mobilijar. Ima naših pesnika, akademika, i drugih koji su dnevno po dva-tri puta u jednim novinama. Nedeljno po desetak puta sigurno. Svuda su zaprške. Za sve imaju odgovor, svuda su zabrinuti za "usud našeg naroda." Pravo govoreći ja se zastidim umesto njih, umesto tog gradskog, državnog, kulturnog, egzibicionističkog inventara. Naš moderni kulturni mobilijar ojačan je, da kažemo tako, crkvenim licima. Naravno, i režimi rade svoje. Sa tim subkulturnim mobilijarom mlate praznu slamu. A ta slama je praznost, neplodnost, smrt, slabost, bezvrednost. Izgleda kao da smo van teme. No, čitalac se mora setiti početka ove naše knjige.
Režimi maskiraju, mistifikuju, stvaraju privid dešavanja. Računaju na "drogu" - naviku masa; praćenje socijalne intrige.
Dakle, zadatak pesnika mladih je da se sačuvaju od te njihove zloupotrebe, manipulacije od vlasti birokratije. No, to o čemu govorimo je večni zadatak pesnika.
Mobilijar "novokomponovanih." Ali i oni su ljudi. Neke su osvojile godine i samoća. Porodične tajne. Teret su i kuluk i sebi i porodici. Njima nije "porodica domovina srca". Naravno, režimi i moderne birokratije i sredstva informacija ništa ne odbacuju. Neki od mobilijara estradnih umre, novine i režimi imaju nove na lageru. Egzibicionista ima uvek kao što i uvek ima i onih koji služe svetinji dinara. Mobilijar košta.
Dakle, mnoge su zamke u birokratskim društvima, estradne zamke, zamke Pucnja., zamke Tame znaka 2, zamke za mlade pesnike. Kao i uvek i u modernim vremenima Đukići znaju i znaće da se sačuvaju.
Nespretno, providno knjiško pretvaranje sebičnosti u patriotizam, u "brigu za sudbinu naroda". Nema jakih osećanja i efekata. Virtuelni patriotizam. Prenemaganje i istovremeno grabež. Njihove literarne jadikovke lažne i propovedi sračunate su na dinar, marku. To je preplavilo našu literaturu: lažni patriotizam, briga za nacionalno biće i napad na "50 godina komunističke tiranije". Ima li mesta za poeziju? Za iskrena osećanja i pitanje čoveka i Čoveka. Postoje Đukići. Oni su nekako više u javnoj ilegali. Verujemo u vreme, u svirepu pravednost budućnosti, mada i budućnost uzima ono što joj treba. No, ipak je budućnost prisebnija od sadašnjosti. Ali, eto, i mi smo nečija budućnost.
Ako nekome izgleda da smo van teme, recimo van samoće pesnika Đukića i drugih pesnika, mi mu odgovaramo: zar ovo socijalno lociranje ne govori i o razlozima za genezu pesničke samoće. Naša opširnost i promašaj teme je privid. U stvari, mi upravo govorimo o centru teme. Govorimo o tome kako porazno deluje na mlade pesnike dominacija trivijalne, tobož nacionalne literature, konfekcije literarne. Mladi pesnici Đukići u tamama znaka 2 našeg vremena.
Mnogi pesnici o kojima govorimo, koji su sada pesnici "nacionalnog bića nebeskog naroda" su svojim činjenjem i pesničkim i političkim doprineli objektivno da se naša nacionalna teritorija sve više i više sužava. Takvim pesnicima mi suprotstavljamo duh i dušu iskrenog pevanja, a ne pevanja podle politikantske industrije pevanja. Pevanja onih estradnika koji računaju na podli i podmukli patos.*
Upoređivanjem intime pesnika Ljubomira Đukića sa halabukom o "patriotizmu", "naprednosti" ovo o čemu govorimo može se dobro videti. Pesnici koji pokreću da se "narod dogodi", a onda taj isti "ludi narod" ostave na milost i nemilost. Izvoze ga u. Popunjavaju njime praznine u novoj domovini za nove pogibije. Nabijaju ga u centre. A oni se bogate, otvaraju firme i dubokoumno savetuju da se narod ne vraća na svoja ognjišta. Naravno i dalje pišu knjige jadikovke nad "sudbinom našeg nacionalnog bića" "nebeskog naroda". Podsetimo samo da su pre 60 godina neki pesnici ostali sa svojim narodom, a neki su .
Dakle, suprotstavljamo Đukiće pesnike lovcima u mutnim vodama, i poetski mutnim vodama.
Na sceni je podli humanitarni ljigavi humanizam, socijalizam koji maše sa "umom", "ljubavlju", a pri tome se svirepo bogate ne birajući sredstva. Maše se bljutavo sentimentalnim racionalističkim gnjavažama za otupljivanje klasne svesti. Gnjavaže o civilizacijskom, demokratskom, duhovnom, obnovi, ravnopravnosti. Među takvim su i umetnici i pesnici. Na sceni je prljavi reformizam najniže vrste, levo-desni, desno-levi, sveoblični. Ideološki bučkuriš, smetilište socijalne demokratije 19. veka kod nas je reaktivirano. Bučkuriš filovan sa kolokvijalno shvaćenim hrišćanstvom. Sve je to u funkciji novog svetskog poretka, restauracije, "tranzicije". Amortizeri klasni. Naravno u jednoj prljavoj nacionalnoj standardizaciji i svetskoj i naša poezija služi tome. Na sceni su neolakirovka, grubi utilitarizam, kapital-realizam. Naše radničke stranke sačinjavaju doktori nauka. Bogaćenje. Stranke čija je ideologija dozirana od internacionale kapitala i čije se knjige autora slave i veličaju na svetskoj sceni.
Sve u svemu, verujemo da ovaj socijalni kontekst i te kako pomaže osvetljavanju situacije pesnika, mladih pesnika., pa i pesnika Đukića.
Slepa pobuna poetska. Svest - fenomen. Širenje implikacije svesti. Samosvest. Komunikacijski fenomen u svesti. socijalni kontekst svesti.
Buni se pesnik Đukić zbog nemogućnosti upravljanja svešću. Globalizacija - svako sa svakim. "Globo-stres". Biofizička priroda svesti, egzaktna priroda. Izmenjena stanja svesti.
Sanjanje omogućava integrisanje ličnosti. Dan dezintegriše, a noć integriše. Potpuna integraacija svesti produžena i u smrti, samoubistvu. Jogi. Patološka ego stanja i integrisanje.
Postoji izvesna Đukićeva dezintegrisana integrisanost. Pesnik dnevno samoobnavlja mozak, svest, uprkos tome što visi omča poviše glave. Rezerve mozga, svesti.; atlas mozga. Recimo, etički atlas mozga i drugi atlasi.
Promene u mozgu pri stvaranju svih pesama. Promene u mozgu i u telu. Znači - biofizika mozga i pesama i njihova biofizika tela. Relaksacija i aktivacija. Prelazna stanja svesti možda su veoma značajna za pesnike tipa Ljubomira Đukića. Prelazna stanja svesti i molitva, i mnoge tehnike mistika pa i pesnika. Poetsko reprogramiranje. Moždani talasi, neurofiziologija, bio-talasi - niskofrekventna neuro-fiziologija. Elektromagnetna priroda moždanih talasa. Moždani talasi učestvuju u integrisanju svesti. Moždani talasi nosioci svesti.
Možda je poezija najfiniji izraz tih dešavanja neurofiziologije mozga, mozga kao rezultata društvenog bića. Elektromagnetni talasi mozga su "vidljivi" u pesmama, u pravoj lirici više no u drami, epici. Nama se čini da se rad tih talasa sluti iz pesama Miroljuba Đukića. Lirska šematizacija rada mozga nikako ne isključuje Lenjinovu misao da je "mozak visoko organizovana materija koja zna da misli" i Marksovu misao da "društveno biće određuje svest čoveka."
Možda je lirika autentičnih pesnika, Đukićă, upravo pogodna za izvesnu pomoć nauci u otkrivanju funkcionisanja mozga kao "visoko organizovane materije" u elektromagnetnom i fiziološkom smislu. Fluidnost, eteričnost poezije Ljubomira Đukića nije rasulo duha-duše no eterična slika rada mozga na mikro nivou, na nivou biohemije i elektromagnetnom.
Molekularna orinologija. Elektronika i kompjuteri dokazuju činjenice poezije.
Možda smo još daleko od toga kada ćemo moći za svaku pesmu da damo i njen biohemijski sadržaj, sastav pa i formulu. Ili, kada ćemo pesme imati u pilulama. Idemo u svet fantastike. "No, nema te fantastike, mašte koja može doseći život", kaže Černiševski, a život svakodnevno to potvrđuje jer prostor metafizike se stalno smanjuje. Ono što je juče bilo metafizika, danas je već dnevna praksa. Pesnici vode u tome. Nema bojazni da će se prostor metafizike smanjiti.
Mi u poeziji Ljubomira Đukića osećamo kako trepere ovakve ideje, ili bar u nama ih reaktiviraju Đukićeve pesme. Ideje ko zna kad tokom života upravo taložene u našem mozgu, svesti, "visoko organizovanoj materiji koja zna da misli" i koja radi po "uslovljenim refleksima", i koja je "određena društvenim bićem".
U tami znaka (Ogledi o poeziji Miroljuba Todorovića); u tumačenju Boginje sa penisom u srcu i drugih vizuelno-verbalnih radova, izneo sam izvesnu pretpostavku u vezi sa spiritualizacijom telesnosti, kreacijom i drogom. Govorio sam o nekom biohemizmu mašte, imaginacije, osećanja. O mogućnosti postojanja kreativne droge, prirodne droge, koja se nalazi u krteativnim pulzijama, impulsima. Izneo sam mišljenje da ona nema negativno dejstvo na telo i duh, mada se može govoriti o nekoj kreativnoj zavisnosti. Sve to za razliku od droge "proteze duha-duše", veštačke droge.
Retki su pesnici čija poezija pobuđuje na ovakva razmišljanja. Njihova poezija daje čitaocu neku naučnu sigurnost, daje poruku da je uvek i u svemu u pitanju Istina. Svejedno je da li je nauka, religija, mistika, umetnost, poezija - uvek je za pravi ljudski duh u pitanju Istina. Uvek je pitanje: "Ko je čovek, otkud ide i kud ide?" Uvek je u pitanju potreba za kosmičkim samoosvećenjem. Knjiška, sparušena poezija je muka duhu. No, ona sada nije u pitanju. Govoreći o pravim pesnicima, o treperenju žara "blaženog stanja" uvek ste u temi pa i kada je promašite. Tema vas neće promašiti.
Emocionalna inteligencija Đukića. E. K. Emocionalna inteligencija. Empatije.
Pesnici imaju emocionalnu inteligenciju. Naučno promišljanje i racionalnosti. Moždana aktivnost. Masa ćelija. Neurobiološka aktivnost. Snimanje rada mozga pri stvaranju pesama. Samomotivacija. Impuls - središte emocije. Kontrola impulsa, odlaganje, samosavlađivanje. Moždana arhitektura, moždane strukture.
Zapažati osećanja drugih - to je duh pesnika. Bit intelekta - emocija. Toksične emocije. Bogatstvo emocionalne inteligencije. Gnev. Impresivnost i agresivnost pesnik prevazilazi duhom. Da li to može njegova generacija?! Pripitomljavanje emocionalnog života.
Njegove emocije su u krajnjoj liniji rezultat evolucije čoveka i evolucije emocija i mutacija.
Anegdale . Afektivno slepilo. Bez anegdala nema suza ni tuge. Emocionalni mozak.
Dakle, mislimo da pravi pesnici (svojom poezijom, možda i na drugi način) mogu mnogo doprineti tumačenju funkcionisanju mozga, svesti. Raskorak između racionalne inteligencije i emocionalne inteligencije. Akademska inteligencija. Razboritost. Hladni intelekt. Zdrav razum (u filozofiji.). Humanost potiče od osećanja. Lirska osećanja spoznaju sebe. Svest o osećanjima u trenucima kada se pojave. No, verujemo kod pravih pesnika taj trenutak je rezultat kristalizacije.
Ovaj deo rada je ovakav kakav je pre svega što se za izvesna dokazivanja prevazilaze moje mogućnosti. Potrebni su eksperimentalni dokazi. Izvesni dokazi samo sa citatima ne bi mnogo ubeđivali. No, verujemo u svrhovitost ovakvog dela rada. Pre svega verujemo da on pokazuje sa kakvom se naučnom ozbiljnošću može prići Đukićevoj poeziji i uopšte poeziji. Koriste nekad i divlje asocijacije i grubi nagoveštaj.
Verujući u izvesnoj meri da se knjige i same pišu i da slobodna asocijativnost nije slučajna ni mnogo slobodna, no da ima čvrste zakonitosti "logike srca" iracionalnog - mislimo da baš ovde, u ovoj knjizi - Divne, realne laži, knjizi o lirici Ljubomira Đukića, treba imora da se nađe Skica za nenapisani ogled. Sigurno da je Đukićeva poezija i sam Đukić nešto što bi bilo pouzdano o onome o čemu govorimo u Skici za nenapisani ogled.
Balzak uveče priča prijatelju sa čuđenjem i iznenađenjem: "Znaš li da je izvršila samoubistvo." Radi se o tome da je neka Balzakova ličnost tog popodneva, i protiv ranije Balzakove zamisli, izvršila samoubistvo. Dakle, svako delo prati neku svoju unutrašnju logiku, motivacijski sistem, koji je jači i od samog pisca, autora. Mislim da je tako i sa esejističko-kritičarskim delima. Ja nisam imao snage, volje, smelosti autorske da ne unesem ovaj deo koji se nametnuo, oteo se i postao organski deo knjige - Divne, realne laži. Valjda Skica. bolje zna od mene i Divne, realne laži koje nimalo ne osećaju Skicu kao strano telo. Možda je najbolje reći, ponoviti, da poezija Ljubomira Đukića pobuđuje na ovakva tumačenja, osvetljavanja.
"Istinonosnost i lažljivost". Didroov zahtev piscu da bude istovremeno "istinit i lažljiv" ne može se dobro razumeti i bez znanja i primene modernih nauka. Suština krezcije ne može se razumeti samo sa obrtanjem fraza: "Na čudan način.", "iracionalno", "arhetipsko", "talenat", "genijalno". Naravno, uz ovo "na čudan način" ide i prevrtanje očiju kao vašarska opajdara.
Prirodno, mi nismo u stanju da sve to objasnimo o stvaralaštvu, ali ovo govorimo što mislimo o tome i što mislimo o tome koji su pravi pisci pogodni za takva tumačenja. Po našem mišljenju jedan od tih je i Ljubomir Đukić. I smušeno pobuditi i obavezati mlade pesnike je nešto.
Pesnička sloboda "upotrebljava" i upotrebu i neupotrebu pravopisa, interpunkcije. Nije na odmet da zamislimo kako bi izgledale pesme Ljubomira Đukića u Tonskoj slici da je upotrebljavao interpunkciju. Rečeno je "i zapete pevaju". Dakle, misao i osećanje bi bili reljefnije uobličeni. Da li bi taj "sistem grafičkih znakova, van slovnog sistema, koji u pisanom tekstu određuje unutrašnju organizaciju: red, naglašavanje, sintaksičku subordinaciju."; da li bi taj sistem koristio boljem izrazu.
Pitanje usmenog kazivanja. Mi se ponekad pitamo da li ima nekog smisla da samo ostavimo interpunkciju u nekoj pesmi, a da odstranimo "slovni sistem". Đaci vole "štos" da se stavi interpunkcija na kraju i da profesor rasporedi. Mesto slovnih "sistema." reči da bude belina. Da li ta ideja daje neke mogućnosti za razmišljanje o značaju ova dva sistema. Naravno, naročito u signalizmu, interpunkcija se upotrebljava u vizuenoj stilizaciji. Ovo napominjemo zbog toga jer u knjizi Tonska slika imamo nekoliko primera vizuelne poezije (možda i nesvesno.).
Možda je neupotreba interpunkcije i neupotreba velikog slova svojevrsni signalistički gest. Neka vizuelizacija romora života, trajanja; nekog ravnanja svega što čovek doživljava, pa i realno-metafizičkog. Možda je to neka slika svirepe ravnodušnosti vremena i prostora prema ljudskom. I vreme i prostor muče pesnika Đukića. Slobodni stih u ovom "slučaju", slučaju Tonske slike baš pokazuje neko ropstvo čoveka, ropstvo višeg reda u sferi međuprostora fenomenalnog i Ne(bića).
Mi se žalimo na sivilo romora mnogih tekstova koji kipte od interpunjkcije. Šta kažemo: upotreba ili neupotreba interpunkcije je stvar funkcionalnosti, znači stvar izražavanja sadržine, a ne nekog ačenja, igranja modernosti, postmodernosti. Đukić nije upotrebljavao interpunkciju, pravopisne znake, upravo zato da bi jasnije izrazio ono što misli i oseća. "Ortografija omogućava da se rečima obezbedi sasvim nelirski smisao" - Emil Štajger. Pitanje patosa. Možda je neupotreba ortografije neka odbrana od patosa. Nesvesna želja da se sa velikom istinonosnošću saopšte osećanja, izvorna i sa vertikalama i njihovim horizontalama.
Sigurno je da neupotreba interpunkcije, pravopisnih znakova ima i dublji smisao, socijalno istorijski osim pomenutog realno-metafizičkog.
Treba znati da interpunkcija, pravopisni znaci, nisu od uvek postojali. Istorija pravopisnih znakova, interpunkcije je zanimljiva. U Evropi sistematski su ih počeli primenjivati antički filozofi - Aleksandrijska škola. Sistematizacija interpunkcije ide uz pojavu štampane knjige. Zar nije smisao Đukićeve (i ne samo njegove) neupotrebe znakova interpunkcije i pravopisnih znakova neki prodor u drevno, iskonsko. U vremena kada nije uopšte bilo znakova interpunkcije. I znaci interpunkcije imaju svoju istoriju, svaki znak pojedinačno. Zar nije Đukićev poetski gest neki spoj "modernog" osećanja sveta uobličen interpunkcijski, pravopisno u predpravopisnu eru.
Ne smemo, greh je prema pesnicima, ofrlje preći preko činjenica u pesmama, u knjigama, u tekstovima. Tekstovi su artefakta gde se pri tumačenju uzimaju svi elementi i traže se njihovi međusobni odnosi, funkcije, podređenosti i nadređenosti. Mislimo da nije dovoljno reći: upotrebljava slobodni stih i bez interpunkcije. Naravno, neki to rade verujući da je u tome modernost, postmodernost. Mislimo da je sve modernost: i vezani i beli stih ako ima svrhu da prikaže doživljaj sveta savremenog umetnika, pesnika.
Eto, morali smo detaljnije objasniti neupotrebu interpunkcije, koja je ništa manje, kod pravih pesnika svrhovita od upotrebe interpunkcije. Naravno, nije to dovoljno reći, mora se i objasniti. Mnogi ocenjivači knjiga samo kažu. Konstatacije vise u vazduhu. Opšte konstatacije iz fundamentalne poetike malo govore o konkretnom delu.
* * *
Ovo je prva knjiga o poeziji Ljubomira Đukića, relativno mladog pesnika, ali verujemo da će ih biti još, sigurno i boljih.
Tanana, ljupka, prigušena raspusnost duha-duše antike možda, ili francuskog minucioznog slikanja. U srži stvari njegove poezije je zagonetka esencije Ne(bića). Naravno, govorimo ne o uticaju no o srodnosti koja postoji kod pesnika.
Lirika neposrednosti ne umanjuje opštost, čulnost i čuvstvenost ne umanjuju eleganciju i ukus. Nenametljiva učenost koja više ide iz ličnog iskustva, posmatranja i samoposmatranja. Diskretna otvorenost govori o patnji i bolu pesnika.
Sve u svemu - originalni, autentični pesnik kojih malo ima danas, kao i uvek. Pesnik uprkos estradi, uprkos industrijskim prikazima, uprkos recezentu dinaru, uprkos broju članova udruženja u obema republikama. pokrajinama. Uprkos mnogim "bardovima", "mnogim" prevodima mnogih na "mnoge jezike".
Dakle - uprkos našoj i svetskoj standardizaciji literature (tom zlu) koji se rađa iz mnogih razloga, pa i razloga "novog svetskog poretka"; uprkos svemu tome postoje pesnici Đukići. Dužni smo da kažemo da postoje i time govorimo da i mi postojimo.