Dušan Gojkov: Grand hotel
Emocije
Uvek bi ga nešto steglo u grlu kad sviraju himne. Bilo kakve, bilo čije. Ratne i revolucionarne horske pesme, masovke - čak bi ga i rasplakale, ponekad.
Dan koji se zvao četvrtak
Odložila je knjigu na pod pokraj fotelje, nakašljala se i kazala:
- Mislim da Vam je jasno da posle ovoga više ne možete da računate na naše gostoprimstvo.
- Platio sam do kraja meseca.
- Novac će Vam biti vraćen. - rekla je hladno.
- Ali ja ne želim novac natrag!
- Dobro, onda ga nećete dobiti. Svejedno, moraćete da napustite stan još danas.
- Nisam pronašao ništa drugo... ovo je bilo neočekivano...
Bilo je uzalud, očigledno. Nije želela više da razgovara. Ponovo je uzela knjigu, otvorila je tamo gde je bio crveni pleteni podsetnik. Ustao je, rekao:
- Pa, onda, gospođo... zbogom.
Ćutala je.
Lazar je izašao, tiho zatvorio vrata za sobom. Osvrnuo se, pošao uz stepenice u svoju sobu. Na krevetu je bio spreman kofer i nekoliko knjiga, vezanih u paket kanapom. Otišao je kupatilo i stavio pribor za brijanje i četkicu za zube u džepove sakoa. Pogledao je još jednom po sobi. Prozor je bio otvoren. Zavesa je lepršala. Krenuo je ka izlazu, noseći stari i izgužvani kišni mantil preko ruke. Bilo je jutro, sveže i prijatno. Prodavci sladoleda sa slamnatim šeširićima na glavama gurali su svoja kolica preko ulice. Ispred restorana je bio mali mlekarski kamionet. Lazar je zastao i pogledao na sat.
Kiša
Lazar je zgazio u baru. Cipela mu se napunila vodom.
Šetnja
Prošla je ponoć. Lazar je izašao iz stana. Prešao je ulicu, uz škripu snega pod valjenkama i pošao trotoarom pokraj parka, ka mostu. Svetlo je bilo pogašeno svuda, osim na jednom uličnom fenjeru, koji je slao zlatnožuta zrnca svetlosti na sneg u koncentričnim krugovima. Noć je zimi uvek tiha.
Putem, Lazar srete stražara, koji ga pogleda i nezainteresovano podiže kragnu koporana, okrećući se na drugu stranu. Vetar je postao jači i Lazar je požurio. Prišao je ogradi mosta. Odjednom, učinilo mu se da vidi nešto u vodi. Stao je da bolje pogleda. Nagnuo se preko ograde malo više, da vidi o čemu je reč, okliznuo se i pao dole, u vodu. Jedan veliki ledeni blok ga je udario u teme i smrskao mu lobanju.
Stražar nije ništa primetio, iako je trupkao u mestu da se zagreje tek dvadesetak metara dalje.
Bila je to veoma hladna zima.
Popodnevni razgovori
Već godinu, možda i dve, Lazar spava samo sa tuđim ženama. Nisu baš sve udate, ali su uven na neki način vezane za druge muškarce.
Veoma brzo, one upoznaju svoje mladiće, verenike ili muževe sa Lazarom, ovi ga 'odobre' i okarakterišu kao bezopasnog.
Njen verenik, inače, voli da povremeno svrati do Lazara na čašu vina. Tad razgovaraju o politici, literaturi, muzici.
Ima u tome nekog perverznog zadovoljstva, ponekad.