Robert G. Tilly
Stari, dobri nepoznati prostor

"Đubre volimo, u đubretu smo,
Od časti bežimo i čast od nas beži,
U burdelju ovom, gde prebivamo."
Francois Villon

ka Ka
ramljac, odbija da od
raste-visoka je i vitka
i mladolika i zbilja
deluje kao gimnazijalka:
možda je to stoga što voli mlade momke,
ili što joj više nisam ljubavnik -
no, od svega toga (što je nebitno),
važnije je to, što sam s njenim bivšim mužem,
takođe pravnikom, Zgruškom Vrlinčićem,
tužnim i ciničnim jevrejinom divne
srebrne brade i prefinjenih nogu
nalik pomalo umornom Basteru Kitonu,
ostao u vrlo solidnim odnosima -
pošto više nemam prijatelja (sem svoje bivše
supruge) - on bi valjda bio najbliži tom
pojmu

II

a onda
sam krenuo da se RAZILAZIM (SE)
sa sva
čijim neukusom & dosegao ono što bi zen-
monasi nazvali "satori"
(- jem): sve
je je
dan dan
sve
je sve
je
je
d
n
o
.
.
.
(beauti pauperes spiritu &&
stinu vam vel
iku vel
im, nakote Barabin, što Jehovin unuk JESTE: ka
da umreš, mrtav si-i to ti je to
...amin (=HAUG).

III

moj se problem u biti sastoji u tome što
nemam nikakvih problema: moj je život jedno žitije
ortodoxnog nevernika i konformiste: kao pire
koji uvek u sebi ima i pokoju grudvicu
ili kao višnjevača - prava stvar dođe tek na kraju
, jer kako god sekao to jaraće meso, ono uvek o
staje je
beno jareće meso, i što je koz& j& s&r
star
&j&
, više vredi, a zec stalno skakuće i ne stiže nigde -sem,
ako imate sreću, u-vaš tanjir, nag i prepečen & tako je
traganje za smislom ovog (ovde) raskrečenog žitija
ograničeno kao & on sam, što je jedan aksiom
matematičke logike, ali i gnoseologije
, kao i teorije sa
znanja: potraga za nečim, uslovljena je ciljem potrage, a
konotacija pojma - samim pojmom - puštam sve
(vetar, golubove) na miru, puštam, uzgred i brk
ove (-ove)-ta svi ih puštaju, otvarajući trusrove, picerije,
a ja ni šlic ne mogu otvoriti...
puštam, velim vam, sve na miru, jer
morao bih kurjak biti (lasno li je biti grabljiv
ica) s dva lica, morao bih kurjak biti, da -morao bih kur(ato, eto)
JAK_BITI (TI
lly), da štenad ni
je tako mila i krasna

IV

najteže je ne umreti
dok zalazi
sunce u smiraj
(u) dana: dana
(s), kad
sve
je je
dan dan - naj
teže je ne izdahnuti
kada izdiše dan

V

toliko nas je (u meni) što badavadžišemo vasceli dan:
stotine zgradurina, kao ptice rugalice, izlepršaće mi iz
vidokruga podno kapaka i među dva uveta -
sa sve rupom u cipeli čamim na uglu
i, smatrajući da se poplave po mađarskoj i pomor tajlandskih
budista tek zgodna misaona razbibriga, popodnevna šala,
burlam po kontejneru tražeći kakav dobrostojeći, polu
erektrični čiklić;
i dve hiljade momčića jure po ulici, udrvenjeni i bremeniti
niti
ma teskobe i prazno
vanja prazno
verja: čekamo na sveto povečerje, iščekujući božić
made in japan,
istesan(i)u tajvanu i
katapultirani pred fabrikom mašte od maštovitog upravnika,
gospodina Nudle, šefa tvornice kineskih makarona i
imam problema sa sa
mopouzdanjem, dok čučim u uglu katmandua, pred vratima
dveri od zelenih zveri oniričnog parka: eh, lasno li je kurati
kurjak biti i strašiti device na obali od mesečevog žada - samo
da kučići nisu tako smrtno dragi...