PLES

Bio je, recimo, petak - ili, moguće, neki drugi dan.

Telefonski signal. Brz. Uporan. Oštro sečivo...

- Halo...

Sat je odbrojao pet puta.

- U redu - rekla je sebi - uobičajeni poziv za rutinski posao.

Ništa, dakle, novo, ništa spektakularno.

Tridesetsedam minuta Sweet & sour tears Ray Charles-a za oblačenje, dva-tri za putovanje sporim liftom, kiklopom što treptajima mutnog oka prebrojava spratove. Cry. Minut-dva za cigaretu u ulazu, da se prekrati čekanje...

Duga haljina od svile boje indiga, grozd bisera na desnoj breteli. Jedini nakit.

- Lopova ima kao gamadi - reče svom licu u ogledalu. Dont cry, baby. Popravila je kosu. Zamirisale su breze posađene uz reku. Usne u crvenom poliesteru karmina, malo pudera rasuto po obrazima. I cried for you. Elegantne crne cipele s visokom metalnom štiklom, koja je u slučaju opasnosti služila kao oružje, kao nož, bodež, mač, koji se zariva u prste na nogama, u cevanicu, u oko...

Crna torbica i duga, teška bunda prebačena preko ramena

I wake up crying. Zveket ključeva u hladnom i pustom hodniku.

Napolju je troma jesen ćutala.

Hladan suton boje meda i vrele krvi.

Cryng time.

Crna limuzina stajala je pred ulazom. Livrejisani, mlad vozač. - Lep dečko - pomislila je. - Takvi su uvek vozači, batleri, prodavci guzica...

- Jaguar ili rover - rekla je glasno ulazeći u automobil, prošavši prethodno kroz oblak mirisa kolonjske vode, dezodoransa i kišnih kapi rasutih po mladićevim ramenima. - Slabo poznajem engleske automobile.

U tišini tame belasalo je lice čoveka koji je sedeo zavaljen na zadnjem sedištu automobila. Platinasti pečat utisnut u hrapav list pomrčine.

- Pedeset godina, negovano lice, kratka kosa, još uvek crna, prošarana sedim vlasima. Ništa novo... - vrteo je njen mozak. - Ovo je napredak. Mrzim tipove koji farbaju kosu.

Klimnuo je glavom u znak pozdrava.

Automobil je krenuo.

- Vidim da ste poštovali uputstva - reče strogo - Lepo izgledate.

Lukrecija, kćerka Rodriga Bordžije odnosno pape Aleksandra VI, koju su u Rimu zvali dolce ciera - milo lice, izašla je pred svog budućeg supruga Đovanija Sforcu, gospodara Pezara i bratanca milanskog namesnika Lodovika, sa strašnom glavoboljom koju je, oko pet popodne, izazivao teški snop njene duge zlatne kose.

Kao i svaki dobar vladar, papa Aleksandar, smatrao je da brakovi njegove dece treba da unaprede dobrobit države, i to je, Lukreciji, čini se, izgledalo razumno. Napulj je bio neprijateljski raspoložen prema papskoj državi, Milano prema Napulju.

Lukreciji je tada bilo trinaest godina.

Lagana vožnja.

Poslodavac, tako je zvala svoje klijente, ćutao je.

- Tako kriju nervozu, glupost. Ćutanjem, tajanstvenim i značajnim, ha, sebi daju, ili bar tako misle, važnost. Kasnije, kasnije, da, kad se opuste i popiju malo vina, dva, tri topla konjaka, pričaće, i on, kao i svi, pričaće o turobnom, oh, gotovo nesrećnom i sasvim pogrešnom braku, nervoznim, perverznim ženama, stresu na poslu, pišanju po cipelama...

Muškarci. Deca.

A žene. Šta je sa ženama "?

Kakva je razlika između Elizabete I, čija je epoha, Engleskoj, i nama, ostavila vodeni klozet, čiji je prototip izradio Ser Džon Harington, i Šekspirove drame, i lepe, pomalo ocvale mesarke iz komšiluka, što seksualno obučava bubuljičavog srednjoškolca i u dokolici i tišini plesnavih noći piše pesme posvećene ljubavi.

Automobil se, neosetno, zaustavi.

Kuća, dvorac. Secesijski kolač. Šaren i lep. Prostrano kameno stepšenište, debeli sag, slapovi svetla i topli vetar muzike pušten u beskrajni vrt...

- Gde smo - upitala je... "?

- Umete, verujem, da plešete. Rekli ste...

Potvrdno je klimnula glavom.

- To će biti dovoljno. Zaradite novac...

Tegovi dva propala braka, poput dva kamena, pritiskala su život dona Lukrecije. Prvi, rasturen zbog, navodne, muževljeve impotencije, mada je Sforca, kasnije, s trećom ženom, dobio sina, a drugi, prekinut nasilno u pola ljubavi, po naređenju njenog brata, Ćezara Bordžije, koji nije oprostio pokušaj ubistva Don Alfonsu, vojvodi od Biskelje i nezakonitom sinu Federigovog naslednika napuljskog prestola - Alfonsa II.

Lukrecija se posle muževljeve smrti, tužna i umorna povukla u Nepi. Svoja pisma potpisivala s la infelicissima principessa.

Jedan, za drugim... Hiljaditi ples.

Iza njih ćutanje. Teški zid.

- Bledoliki je sasvim cool - spustila je tiho sebi u bradu. - Ko je on ? Muškarac samo. Jedan od mnogih. Da. Muž nečiji. A šta to, uostalom, znači ? Brak je poslovni ugovor. Da, devojko. Otkup, ozbiljna poslovna, mudra i vrlo promišljena transakcija. To, devojčice, nema veze s ljubavlju - mislila je. - Ljubav, ha, to, to je za pesme i romane. Za filmove...

- Mogla bi da se zaljubim u ovog tipa - reče tiho, boreći se sa sopstvenim mislima. - Ko je, dakle, on ? Umorni direktor željan tišine i nepoznatih ljudi, kriminalac na odmoru, kum ha, ha, prevrtljivi političar, sve, sve, i ništa, kao ja u njegovom životu. Nikada mi nije bilo jasno zašto plaćaju, kad mogu...

Fluid muzike - tango violentni - posluži, na terasi, raskošnom placu punom cveća i svetlosti, miris mora. Opasni, pohotni, opijajući. Miris izmoždene noći, mračne oluje, penušavih iskrica. Miris mora, anđeoski lek - za slab apetit, nervnu iscrpljenost, menopauze, neplodnost - miris mora što zbunjuje valove i misli svakojake, i kormilare, i jedrenjake, i um...

- Ćutim. Drugi, treći sat ćutim. Četvrti obrt vremena. Ništa. Glas ugušen. Ponovo ništa. To je, jebi ga, on, ma ko bio, platio...

U ponoć su otvorene boce šampanjca.

- Idemo - rekao je bledoliki.

- Jaguar ili rover "?

Putovali su dugo. Noć je imala dva meseca. Promicala je hitro.

Da li je spavala ?

Lice kiše na prozoru automobila.

- Još nešto - upitala je ?

- Izuzetno plešete.

- Ukratko, njen karakter je takav da je o njoj nemoguće pomisliti nešto opako, no, naprotiv, očekujemo samo najbolje - napisali su posle susreta s Lukrecijom don Đerardo Saračeni i Joanes Lukas u izveštaju vojvodi Erkolu od Ferare, koji je tražio nevestu za svog sina don Alfonsa.

Šestog januara 1502. godine pošto se oprostila s majkom Vanocom, Lukrecija je započela svadbeno putovanje preko Italije. Povorku je pratilo dvesto konjanika Čezara Bordžije, pet biskupa, tri orkestra i dve glumačke trupe. Kola specijalno izrađena za Lukrecijino putovanje i 150 mazgi nosila su njen prtljag, a u njemu je bila haljina vredna petnaest hiljada dukata.

Rim do tada verovatno nikada nije prisustvovao takvom odlasku, niti Ferara takvom dolasku.

Dona Lukrecija je plakala, ali to nisu bile suze radosnice, niti kapljice tuge. Bol u njenoj glavi koji je izazivao teret njene duge zlatne kose bio je nepodnošljiv.

Izašla je, vozač joj je predao beli koverat i pridržao bundu.

Jutro, jedne subote, ili nekog drugog dana plavilo se u brdima...

Lift je išao sporo. Cigareta je dogorevala.

Lukrecija Bordžija, dolce ciera, žena Đovanija Sforce i dvojice Alfonsa, umrla je 1519. u 39. godini života.

Pre smrti žalila se na glavobolju.

Iza nje ostalo je petoro dece i mnogo priča, pa i ona da je papi Aleksandru bila kćer, žena i snaja.

Iznad svega ona je bila tužna žena.

Ništa ne bi moglo biti manje slično Lukreciji, od Lukrecije kakvom su je prikazivali pisci drama i romana.

Zatvorila je prvi tom Cambridge Modern History, koji je bio otvoren na 239 strani i ugasila svetlo...

Ray je rekao: Cry...

Pet minuta kasnije spavala je snom pravednika.