Nenad Krga: Sanjao je vatru
Građevina i predeo nisu priličili jedno drugom, pa ipak, činili su nestvarnu i čudesno lepu celinu koja kao da je oduvek bila tu, izrugujući se neumitnom.
Ljudi bi, naišavši na nju, zastali opčinjeni, utihlih misli; i vraćali joj se, uvek iznova spoznajući da vreme ne teče ravnomerno nego u skokovima koji ne oponašaju ništa drugo do haos u njima.
Razlučivši, najzad, da to što ih privlači nije prevashodno lepota, a ne mogavši to i da odgonetnu, zazirali su od tog čudnog sklada i odlazili, namerni da ga zaborave.
To je već bilo deo njih.