Nenad Krga: Sanjao je vatru

Gospodin

Niko se sa sigurnošću ne seća dana kada je prvi put kročio na prašnjav pod naše kafane. Ne bi se moglo zasigurno reći ni da li je tog dana bilo lepo vreme ili je, kao drugih dana kada se pojavljivao, padala kiša.

Neobična i upečatljiva je bila sigurnost sa kojom je, kao da već godinama ovde zalazi, taj stari gospodin krenuo ka stolu, nešto izdvojenom od ostalih.

Kad god je dolazio, sećam se, pred vratima je skidao svoj mantil, pažljivo otresao sa njega nekolike kapi zalutale ispod velikog crnog kišobrana koji je, već sklopljen, visio u njegovoj levoj ruci i nepogrešivo se upućivao ka nekom od praznih stolova. Nije tražio društvo, mada ga nije ni odbijao; umeo je da sasluša druge ili i sam da se istakne nekom zanimljivom pričom, izostavljajući pritom sve ono što se doticalo njega.

Uvek je, koliko me pamćenje služi, sedeo licem prema vratima, tonući povremeno u nekakvu zamišljenost; pogledom upirući, a ne videći ih, u one koji su ulazili ili izlazili.

Koliko je, sa jedne strane, bilo nenametljivo njegovo prisustvo, tako se i odsutnosti njegove postajalo svesno tek kada bi pojedini, sevši na neko od mesta koje inače preprečuje put njegovog pogleda, nakon dužeg vrpoljenja ustanovili da ga te večeri nema.

Kako odmiču dani od kada ga nema među nama, a sva je prilika - među živima uopšte, primećujem da nekolicina nas, njemu privrženih, češće odabira da sedi na onim mestima gde je i on običavao da sedi.

Pokatkad, za kišnih večeri, mi se pričini kako neko od nas dubi ili širi onu rupu, ni u čemu, nasred kafane.