Katalin Ladik: Iz Travnatog kaveza

 

Jedro vremena, paukov gaj

 

Sneži život. Drobi u beli prah

osećanja i sećanja, ocrtavajući

mestovremenske koordinate, vlakna iz kojih me sazda

baš kao i ja njega.

Obrušava se na mene,

na vrtložno biće,

posred belog usijanja kostiju.

 

Moja tvarnost postaje svetlosna nit,

izgladnela, iskidana, živcata tama.

Mapiranje osećanja prema reljefu bola,

gde i praznina jesam ja.

Veju preko mene snovi,

obeleženost, privrženost, ponovno rođenje.

Iz mene ističe vreme,

sklapa se moja senka

ne bez plahosti, dok istrajava

svekoliki

na mene motreći divotni mrak.