Katalin Ladik: Iz Travnatog kaveza

 

Vilin konjic

 

Ukoračujem u senu.

Nezaboravan je veo mog postojanja.

Zimogrožljiva luna mi u vodi rezbari telo,

da bih se vratila iz velikog Skoka, iz opiljaka

svetlosnih zrna, da uspomene ne razvejem,

da smognem iznova i svakad da podrhtavam.

 

Ukoračujem tako u osećanje;

vično utiskujem trenutke u tragove bleska,

i ta sam koja podrhtava sama od sebe,

a ne krilata sedeća gospa dok se kupa,

ne večita stvarnost bez uspomena.