Dušan Gojkov: Album fotografija

Where burning Sappho loved and sung...
Grčka

Male stvari. Kao osmeh prodavca voća, s crvenom bejzbol kapom, dok mu pružam jednu narandžu da je izmeri.

Stan u Mitropoleos ulici. Pišem na balkonu, dok službenici osiguravajućeg društva iz zgrade preko puta zure u mene. Nazdravljamo jedni drugima. Ja njima recinom, oni meni kafom.

San, koji iz mene izvlači sećanje na tri mala mačeta, mrtva, u podrumu zgrade na Dorćolu, koje je neko dete potopilo u stiroporsku činiju punu mleda "da piju". Nisu ni oči stigli da otvore.

Sveti Stefan. Sedim na kamenoj klupici odmah do crkvene priprate, gledam u sveću što gori, uz zvuk usisivača iz crkve i automobila s ulice.

Mirisi.

Anastasija, gleda me preko stola i podiže čašu Tsantalijevog crvenog.

U drugoj ruci drži ružu. "Dobro došao kući".

Balkan, kao stanje svesti.

Džilijan, rođena Engleskinja (njen brat je čak išao u školu sa mnom, ako se dobro sećam), koja je za život izabrala Grčku, više i bolje me razume nego neki "pravi" Grci što zure u CNN i MTV.

Portir, koji pretrčava ulicu i kuca na prozor kafea u kojem čitam popodnevne novine:

- Tilefono, kirie Lazare!

Slika Save Šumanovića u Georgiosovom salonu. Drvored. Šidski period. Pijemo francusku kafu i uzo, razgovaramo o poeziji. Georgios recituje Vaska Popu na svom divnom, mekanom, aleksandrijskom grčkom.

Doručkujem u bašti restorančića na Aristotelovom trgu. U luci oko dvadeset velikih brodova, nešto čamaca. Lepo miriše, na more, na masline.

Jedan galeb sleće na moj sto, malo se šeta, bez straha, proba kajganu iz mog tanjira, odleprša.

Pojavljuju se dva čoveka i za manje od pola sata na sredinu pjacete postavljaju jednu užasno ružnu metalnu skulpturu.

Počinje da duva Borej, nosi novine i razne otpatke po luci.

Ispred crkve Sv. Dimitrija srećem čoveka za kojeg se po Beogradu već šest meseci priča da je mrtav.

Trgne se, malo, kad me prepozna.

Pijem Imiglykos - poluslatko, boca od pet litara - gledam neku idiotsku "porodičnu" komediju na ANT1, tri stotine i ne znam koju epizodu, uživam u mirisu suvog grožđa i smokava iz čaše.

Noć tiha, topla.

MiG Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva obara helikopter evropskih posmatrača.

Kod Žan - Lika ostajem do ponoći. Un menu... c'est le plus adorable počme...

Kasnije, uz Chablis, dok konobari pripremaju stolove za sutra, pokušavam da mu objasnim situaciju u Jugoslaviji, gubim živce. Da me odobrovolji, obećava:

- Lazare, sutra ću napraviti langoustines grammont, posebno za tebe.

- Bez paprike?

- Bez.

Borej mi obara šešir u more. Jedan dečak bez razmišljanja zagazi u vodu i dohvati ga. Januar.

Istina, video sam je na samrti. Ali, na sreću, otišao sam pre nego što je u mukama preminula. Pamtiću je živu, ne kao truplo koje valja što pre zatrpati, pre nego što počne da zaudara.

Danas je Evropa priznala Sloveniju i Hrvatsku.

Veče sa Džilijan. Džon Koltrejn - Violets For Your Furs, tuniski tabac gris cigarete Bousetta, uzo. Sedim na terasi, u košulji, gledam zaliv.

U Beogradu pada sneg, kažu na vestima.

Primećujem da već danima zaboravljam da popijem lekove za srce - i ništa se ne dešava.

Natpis u izlogu: "Govorimo jugoslovenski".

Da li je pripadnost naciji pozitivno osećanje, ili možda fiziološki osećaj?

Čopor? Sigurnost krda?

Nacionalna svest, nacionalni interesi...

Ne dugujem im ništa. Oni meni duguju.

Sedim u taverni napravljenoj u nekadašnjem turskom kupatilu. Oko četrdeset buradi vina, poređanih horizontalno, jedno preko drugog. Sve pričvršćeno čeličnom, građevinskom skelom.

Iz kuhinje, u talasima, dopiru mirisi suvlakija, sucukakija, pečene ribe i kalamara u maslinovom ulju.

Na svakom stolu čist pak papir, korpica s hlebom, tanjirić s maslinama, tanjirić s morskom solju. Recina s Atosa, sipana direktno iz bureta u plehani bokalčić. Miris atoskih čempresa, hilandarskog sunca...

Poissons retournés sur le gril... noircis inégalement par le feu et assaisonnés çe et le du craquement d'un grain de sable...

Jedemo polako, u tišini. Na kraju, uz makedonsku alvu, palim Gauloise, otupljujem...

Ne razmišljam ni o čemu.

Izlet u Sunion:

...Place me on Sunium's marble steep...

...There, swan - like let me sing and die...

U jednom podrumu pronalazim, među gomilama starih, prašnjavih knjiga, staro, broširano izdanje Kavafija.

Sanjam:

Ležim preko puta Rikyua, Majstora Čaja. On muti zeleni prah u zdelici, dugo, dugo...

Zeleno.

Neko udara u gong. Ne vidim ga, samo čujem zvonjavu.

Glas iz beograda, uz šuštanje i pucketanje telefonske linije.

...Fill high the bowl with Samian wine...

...We will not think of themes like these...

Budim se i znam gde sam, za promenu.

Svakodnevni iscrpni komentari južnoslovenske situacije u Elefterotipiji i Kiriakatiki Elefterotipiji.

Nedostaje mi vršački drvored. Jedna staza, prekrivena lišćem. Na kraju staze klupa, obojena u belo.

Šimon Korčulan, mornar - poslednji put smo se, isto slučajno, sreli pre dve - tri godine u Bankoku. Sedimo u malom uzeriju na ivici luke, razgovaramo o našoj Korčuli, lumbardskom vinu, "dotičemo se teme", pa se srdimo na sebe, na nemoć.

Plačemo, pomalo.

Još devet hiljada drahmi u novčaniku. Lična karta, zdravstvena knjižica, vozačka dozvola, novinarska legitimacija, kartica žiro računa "Ljubljanske banke".

Artichauts e la grecque: boutons d' artichauts avec feuilles cuits dans une marinade ˝ vin blanc, ˝ eau. Faire suer avec carottes, oignons, huile, jus de citron. Aromatiser ca cuisson avec fenouil, coriandre, céleri, poivre en grains, thym et laurier. Laisser refrodir dans la cuisson. Servir sur ravier.

Primećujem prve sede u kosi i bradi, nove bore oko očiju i usana...

Solunska promenada, koja vodi od "Srpske luke" do "Bele kule", uz more, pre građanskog rata zvala se "Šetalište kralja Konstantina", po onom sirotanu iz nemačke - tačnije, bavarske dinastije. Sad se zove "Leoforos Nikis" - "Promenada Pobede".

U šetnji otkrivam tablu s starim imenom na jednoj zgradi. Podižem glavu: ogromna nemačka zastava. Kulturni centar Savezne Republike Nemačke i Goethe Institut.

Sve se uklapa.

Uostalom, sutra letim za Minhen.