Ištvan Besedeš: Zlato zemlje Zarđanije

 

Pronalazač imao je moru

dok sav u znoju čekao je zoru,

nije mogao da se smiri,

sve što on pronađe - oživi.

Sama od sebe mašina neka

naoštri se protiv čoveka,

I dođe u Pronalazačev san,

u društvu drugih ružnih slika.

 

Pronalazač

 

Sanjao sam, usred košmara,

da sam izumeo otpad zarđali,

da se sav svet u nered pretvara,

da su svi šrafovi bez sjaja ostali.

 

Mašine što su raditi znale,

pokrivene rđom, sve su stale.

Sjajne strojeve pokrila je žbuka,

zalud sam živeo, kakva bruka.

 

I svet je stroj, i na njegovoj osovini

koliko juče - zupčanik puče.

Novi uzalud sada pilim,

pod pritiskom on uvek prsne.

 

Neka je kovina ljuta,

prekaljena stotinu puta,

neka je legura kruta,

prepuknuće za par minuta.